Nova Vlada bez šansi, MMF i EU će se postarati da propadnu zajedno sa Srbijom

 

Nebojša Katić - Nova Vlada bez šansi, MMF i EU će se postarati da propadnu zajedno sa Srbijom

 

Tragično stanje srpske ekonomije posledica je pogrešne ekonomske politike čiji su temelji postavljeni pre deset godina, a potom se na njima pažljivo dograđivao ekonomski kavez. Ta konstrukcija je najvećim delom završena, iz tog kaveza se teško može izaći. Nova vlada će, bojim se, živeti već zadati život. Svaki pokušaj radikalnije promene ekonomske politike rezultiraće radikalnim skraćenjem mandata vlade. Da li će težište pritiska biti unutra ili će pritisak dolaziti spolja, svejedno je.

Temelji ekonomske politike počivaju na glorifikaciji i forsiranju slobodne trgovine i slobodnog protoka kapital. Taj koncept ponajviše nameću Svetska trgovinska organizacija (STO) i Međunarodni monetarni fond (MMF) a promovišu ga domaći ekonomisti koji od toga imaju nekakve finansijske koristi, ili oni kojima je lakše da čitaju pitke ekonomske bajke no da posmatraju i analiziraju svet oko sebe.

Lakoća i neodgovornost sa kojom se Srbija godinama „igra“ slobodne trgovine, troši devize i živi iznad mogućnosti je ekonomski samoubilačka. Nerazvijena ekonomija koja nije u stanju da makar približno uravnoteži svoj uvoz i izvoz, ne može sebi dozvoliti luksuz da arči devize uvozeći robe bez kojih se može. Još manje sebi može dozvoliti da bez ikakve kapitalne kontrole dopušta da se banke zadužuju u inostranstvu i unose devize kojima se to trošenje finansira i stimuliše.

Ekonomske posledice ovakvog ponašanja manifestuju se kroz ogroman deficit trgovinskog i tekućeg bilansa, kroz veliki rast spoljne zaduženosti, kroz dugoročni trend deindustrijalizacije, kroz strahovit pad zaposlenosti i ogroman odliv radne snage u inostranstvo. Kraće i jasnije – manifestuje se kroz potpunu ekonomsku i socijalnu propast društva.

Sve države koje su se podigle iz jada i bede vršile su drastičnu kontrolu trošenja deviza i redukciju uvoza potrošnih roba. Standard i potrošnja građana su rasli sporo, a raspoložive devize su se čuvale i usmeravale za uvoz sirovina, repromaterijala i opreme. To su bili neophodni koraci da se države industrijalizuju, ljudi zaposle, a njihove privrede učine konkurentnim.

Uvoz se destimulisao grubo, visokim i selektivnim carinama, administrativnim ograničenjima uvoza, kao i politikom deviznog kursa kojom je domaća valuta sistematski potcenjivana kako bi se dodatno obeshrabrio uvoz a podstakao izvoz.

Države su funkcionisale u režimu kapitalne kontrole, nedozvoljavajući da ih priliv deviznih kredita uvede u stanje spoljne prezaduženosti. Zaduživalo se samo koliko se moralo i koliko se moglo otplaćivati. U trenucima kada bi se od takve politike odstupilo, odmah je stizala kazna – države bi se izložile špekulativnim finansijskim napadima koji su dovodili do strahovitih ekonomskih kriza.

Razvijene države su koristile iste ili slične protekcionističke metode u ranijim fazama svog razvoja. Slobodan trgovina je počela da se promoviše tek onda kada su moćne privrede postale sigurne, ili su bar poverovale, da ih više niko ne može ekonomski ugroziti.

Ovakvu logiku jasno je uočio sjajni, namerno potcenjeni nemački ekonomista Fridrih List još sredinom devetnaestog veka. Kritikujući politiku Velike Britanije, List ukazuje na njen cinični modus operandi, po kome država na vrhuncu ekonomske moći odbacuje (protekcionističke) merdevine pomoću kojih je do moći stigla. Tako na najbolji način sprečava konkurente da koriste iste merdevine i ponove isti razvojni put. To je i trenutak kada se drugim državama počinje govoriti o vrlinama slobodne trgovine, kako je to činio Adam Smit.

Globalna ekonomska arhitektura sveta i danas počiva na istim premisama. Sistem je suptilniji nego ranije, ali je i dalje veoma efikasan u zaštiti ekonomskih interesa moćnih. Razlika je samo u tome što sistem danas više štiti interese multinacionalnih kompanija i banaka, a sve manje brine o interesima nacionalnih ekonomija, pa i onih moćnih.

Upravo zbog toga, bez analize i rasprave, Srbiji je pre deset godina nametnut sistem u kome su Listove merdevine morale biti odbačene. Upravo zbog toga Srbija ne može da se pokrene i osuđena je na ovo tužno tavorenje. Upravo zbog toga, nova vlada, sve i da ume, ne može promeniti ekonomsku politiku i njen tok, bez obzira na dobre želje u čiju autentičnost ne sumnjam.

Preko potrebna velika korekcija dinara se ne može izvršiti zbog pritiska dužnika i banaka. Restrikcija uvoza se ne može sprovesti zbog već potpisanih trgovinskih sporazuma kao i odmaklog procesa ulaska Srbije u STO. Nezavisna monetarna politika se ne može sprovoditi bez kapitalne kontrole. Kapitalna kontrola se ne može uvesti jer nije po volji ni MMF-u, ni moćnom bankarskom lobiju.

Sa praznom budžetskom kasom, sa prezaduženom državom, građanima i preduzećima, sa nacijom nespremnom da se suoči sa uzrocima krize i njenim dugoročnim posledicama, nova vlada neće imati puno izbora. Moraće da radi isto ono što su radile i vlade pre nje. Živeće se od danas do sutra, očajničko zaduživanje će se nastaviti i gotovo sve što je preostalo od državne imovine moraće na doboš, uprkos zaklinjanju da se to neće činiti.

MMF i EU će se sa svoje strane postarati da Srbija ne pravi radikalne zaokrete, da se drži svih do sada potpisanih ekonomskih sporazuma, i da ne poseže za Listovim merdevinama. A bez njih, izlaza nema.