Pobuna najveći balkanski resurs

 

 

 

 

 

Željko Cvijanović – Pobuna najveći balkanski resurs

 

„Grčka se mora pokoriti merama Evropske unije, bez obzira za koga Grci glasali“, bio je preteće jasan Volfgang Šojble u nedelji koja je prethodila ponovljenim grčkim izborima. Protivnik toga da se oni uopšte održe, ministar najvećih evropskih finansija, međutim, nije ovaj put pretio lideru Sirize Aleksisu Ciprasu, evropskoj verziji Uga Čavesa, najvećem favoritu izbora i oličenju najružnijih snova evropskih birokrata u ovoj godini.

U Šojbleovoj rečenici nije bilo ni senke pretećeg beogradskog monologa Angele Merkel, koji je Boris Tadić prošlog leta zapamtio kao svoj najteži sastanak u životu, verovatno posle onoga koji je, kasnije, doživeo sam sa sobom posle izgubljenih izbora.

U Šojbleovoj pretnji nije bilo ničeg čak ni od onog susreta Merkelove sa Jorgosom Papandreuom u četiri oka u sobi hotela u Monte Karlu, posle čega je grčki premijer obrisan sa političkog lica zemlje, samo zato što je izdao svoju političku klasu kada je za trenutak pomislio da bi pogubni evropski paket mera mogao da stavi na izjašnjavanje pred grčki narod.

Jer Šojble nije pretio ni Ciprasu, ni Papandreuu, a ni Tadiću; on je pretio celom grčkom narodu. Poruka je da Grci na svojim smešnim izborima mogu da naprave jedan od onih južnjačkih karnevala slobode, ali će jutro posle morati da se pokore (einreichen?) u ime jedne superiorne realnosti koja nadilazi i prilike, i vođe, i narode.

Oni kod kojih ta realnost budi ružna sećanja i strah pitaju se da li je sve to najbolje opisao uticani funkcioner nemačkih konzervativaca Folker Kauder kada je rekao da će Evropa „ponovo govoriti nemački („wieder deutsch gesprochen“).

Otuda je Šojbleova pretnja jasna: ili će pobunjeni Grci – narod, ne političari – ponovo u svetu svojih finansija progovoriti nemački i ostati u evrozoni ili će morati da idu iz nje, prepušteni sebi i novom krugu bede, koju im nemačke novine u poslednjih mesec dana veoma plastično opisuju.

Nemački finanzminister tako je kriterijumom računovodstvenih cifara, koje ne dozvoljavaju raspravu – a ne kriterijumom istorije, rase i predrasuda, na šta smo navikli – vratio na scenu tradicionalnu evropsku matricu o Balkanu kao getu.

Verovatno nesvestan toga, on je ponovo politički otelotvorio ideju Marije Todorove o Balkanu kao evropskoj „unutrašnjoj drugosti“, mestu mračnih mitova, iracionalnih mržnji i izvoru dubokih problema. I dalje smo na tragu Todorove, koja tvrdi da je NATO bombardovanje Srbije na izvestan način dovelo do toga da Zapad napusti ideju o Balkanu kao getu.

Posle napada na Srbiju, na Zapadu dakle sazreva ideja o evropskoj integraciji Balkana. Nju je trebalo da prati prevladavanje vekovnih predrasuda i moralističkih tirada o genetskim balkanskim krvolocima, koji više žale kada im ugine svinja nego kada im umre dete, kako je jedan zapadni putopisac video Srbiju.

Čak i ako je tu cenu platila Srbija, dok su Rumunija i Bugarska, najlojalniji partneri NATO iz 1999, bili nagrađeni brzim ulaskom u Evropsku uniju, još se nekako mogla braniti ideja o integraciji Balkana, koju bi pratilo prevazilaženje zapadnih predrasuda o toj istorijskoj teritoriji. Greška u sistemu – koju je Šojble doveo na nivo potpune eskalacije, skoro do vriska – postojala je, međutim, od samog početka.

Naime, zapadnoevropski um jeste bio iskreno posvećen ideji integracije, i još uvek je, ali on nije uspeo da je motiviše obračunom sa svojim predrasudama. To se sasvim jasno pokazalo po tome što su na unutrašnjem balkanskom planu evropskoj integraciji prethodili usitnjavanje, dezintegracija i antagonizacija među balkanskim državama i narodima. Naravno, svi ti trendovi bili su podsticani i sponzorisani sa Zapada.

Čak i kada se govorilo (i govori) o pomirenju zavađenih Balkanaca, ono je, uz zapadni prezir istorijskog i nacionalnog konteksta, stvaralo nove antagonizme i zaplete.

Ali nije ostalo ni na tome: ta „antagonizujuća pomirenja“, uz prateće socijalne momente, dovodila su do unutrašnje dezintegracije balkanskih društava, koja su listom podeljena na „prosvećenu“ manjinu, koja je prihvatala zapadne predrasude o sopstvenim narodima, i „neprosvećenu“ većinu, kojoj je data uloga da se ponaša u duhu tih predrasuda i da, što dublje upada u tu zamku, utoliko više bude gurana na socijalnu marginu. Bila je to pobeda kolonijalnog koncepta za Balkan, što on nije bio ni u Otomanskom carstvu.

Svaka na svoj način, Grčka i Srbija – balkanska društva sa tradicionalno najizraženijom identitetskom matricom – našle su se na ivici duboke društvene pobune. Na jakim tradicijama Markosovih partizana i sindikalnih pokreta, Grčka je eksplodirala na levici, koju sa sobom nosi Ciprasova Siriza.

Kod Srba su se nagoveštaji eksplozije počeli događati na širokim društvenim marginama, koje su u većini podržale Tomislava Nikolića, ne toliko kao politički i programski profilisanu figuru, koliko kao višegodišnjeg političkog antipoda Borisa Tadića, koji je doživljen kao figura one političke klase koja je Srbiju tretirala na matrici zapadnih predrasuda.

Mogućnost da Cipras i Nikolić prave vladu, nezamisliva pre samo nekoliko meseci u krugovoma evropskih birokrata, danas polako izrasta iz svesti Evrope o najvećem balkanskom resursu. Reč je o pobuni.

Kad Cipras obećava Evropi da Grčka pod njegovom vlašću neće izaći iz evrozone i kad se Nikolić, dobrano neukusno, zaklinje da napredak svoje zemlje vidi samo u Evropskoj uniji i nigde više – to, naravno, nisu politike pobune, već dva vapaja ljudi ograničenih moći koji od Šojbleovog sveta zahtevaju razumevanje. Oni u tom trenutku nisu ni dva izuzetna pojedinca ni nosioci pobune.

Naprotiv, dok su Papandreu i Tadić bili evropski namesnici, koji su u ime predrasuda zapadnih metropola ponizili sopstveni narod i po sredini njegove srednje klase stvarali socijalnu i društvenu marginu, Cipras i Nikolić su u Briselu i Berlinu neka vrsta poslednih osigurača da se pobuna neće dogoditi.

Ako ih svet poput Šojblea optereti energijom svog nerazumevanja i svojih predrasuda, ako ih probode kopljem svojih pretnji, oni će pući i preko njih će se izliti pobuna. Ona će tada da eksplodira kao najveće balkansko prokletstvo i, nažalost, najveći balkanski resurs.

Neće to doprineti stvaranju nikakve nove heterije ili Milovanovićevog Balkanskog saveza, ali neće biti ni koegzistencije zavađenih plemena, kakvu je Zapad stvarao poslednje dve decenije, ako u Berlinu ponovo pobedi ideja o balkanskom getu, I nije najmanje važno što tada granica tog „imagnarnog Balkana“ i stvarne Evrope više neće biti tamo gde ju je nekada video Krleža – u zagrebačkoj Esplanadi. Biće mnogo mnogo dalje. Biće to Šojbleov „Veliki Balkan“, mentalni obrazac koji je stvorila jedna pretnja.

Standard