Proruski Nikolić i prozapadni Tadić

Ana Filimonova – Proruski Nikolić i prozapadni Tadić

Rad NATO pakta na prekrajanju granica suverenih država, pretvaranje zemalja Bliskog Istoka i Balkana u protektorate, napori u stvaranju monolitne geostrateške NATO zone u Evropi, koja je svoj izraz našla u širenju alijanse na Istok i u planovima stvaranja evropske protivraketne odbrane, u oštrom vidu postavljaju pred Moskvu pitanje pronalaska geopolitičkog saveznika u višepolarnom svetu. Na Balkanu, a u suštini i u čitavoj Evropi, jedini istorijski saveznik Rusije je Srbija – još uvek najjača zemlja Balkanskog regiona.

U privrednoj sferi, što se ne sme zanemariti, između Rusije i Srbije postoji Ugovor o slobodnoj trgovini (potpisan 2000. godine). A 2009. godine, potpisan je Ugovor o prodaji srpske monoplističke kompanije “NIS” ruskom “Gazpromu”. Rezultat toga je da se u vlasništvu Rusije, pored “Beopetrola” našla i druga krupna srpska kompanija “Jugopetrol”. U toku je realizacija ključnog ruskog projekta u Evropi – izgradnja gasovoda “Južni tok”, koji priolaziti kroz teritoriju i pokrivati do 40% evropskih potreba za gasom. U Nišu je 25. aprila 2012. otvoren rusko-srpski Centar za humanitarnu saradnju, čiji je zadatak i osiguranje bezbednosti ruskih energetskih objekata. Ruski gasni projekat ima izuzetan značaj za učvršćenje pozicije Rusije, ne samo na Balkanu, nego i u celoj Evropi.

Na međunarodnom planu, Rusija je najpouzdaniji partner Srbije, imajući u vidu sprečavanje da se kroz Savet Bezbednosti OUN provuče Rezolucijao nezavisnosti Kosova i Metohije i da se u međunarodnim organizacijama prihvati “Republika Kosovo”.

Rusija je zainteresovana za stabilnost Srbije i saglasno tome sarađuje sa svim partnerima na srpskoj političkoj sceni. Zato ruska politika u Srbiji ima viševektorski karakter. Uslovno rečeno, ona se može podeliti na dva pravca: “real-političku” i “potencijalnu” saradnju. Kod prvog pravca ruska strana zajednički radi sa onima koji su pripadali prethodnoj vladajućoj koaliciji “Za Evropsku Srbiju”, sa Demokratskom strankom (DS) Borisa Tadića i Socijalističkom partijom Srbije (SPS) Ivice Dačića, radeći na realiziciji dogovora postignutih sa tim liderima. Zahvaljujući ličnim naporima i vezama, Ivica Dačić je stekao poziciju ključnog ruskog partnera. Premda treba napomenuti da su ruskoj strani bile potrebne godine i izuzetni napori da bi odolela napadima protiv potpisanog Ugovora o “Južnom toku”. U drugom pravcu primećujemo takve mere kao što su potpisani ugovori o saradnji ruske partije Jedinstvena Rusija sa dve srpske opozicione političke partije – Demokratskom strankom Srbije (DSS) Vojislava Koštunice i Srpskom naprednom strankom (SNS) Tomislava Nikolića. Ugovor o partnerstvu i prijateljstvu postoji i između Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja i Pravedne Rusije. Istovremeno, Rusija je ne jednom, zalaganjima Ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i predstavnika Rusije u Savetu Bezbednosti UN Vitalija Čurkina, štitila lidera radikala Vojislava Šešelja, koji se nalazi u Haškom tribunalu.

Međutim, po meri realizacije ugovorenih ekonomskih projekata, Rusiji je potrebno i da jača svoje pozicije u zemlji i u regionu. Sa tog aspekta, predstojeći drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji, koji su zakazani za 20. maj, postavlja pitanje o perspektivama razvoja rusko-srpskih odnosa u zavisnosti od pobede ovog ili onog kandidata – Borisa Tadića ili Tomislava Nikolića. Ruski predstavnici najčešće ne iskazuju svoje stavovi i izražavajuu spremnost da sarađuju sa bilo kojim pobednikom izbora. Sa jedne strane, takva “rezervisana” pozicija svedoči o uravnoteženom pristupu u bilateralnim odnosima. Sa druge strane, ta rezervisanost može da se interpretira (i već se interpretira!) kao odsustvo dugoročne strategije Moskve i neodlučnost u promovisanju sopstvenih, među njima i veoma krupnih ekonomskih interesa. A sve to, u uslovima nedovršene geopolitičke transformacije regiona i prodora NATO na zapadni Balkan, daje dodatnu energiju antiruskim snagama.

Glavni rezultat izbora u Srbiji koji je od značaja za Rusiju, jeste ulazak u parlament isključivo “proevropskih” partija, orjentisanih ka interesima briselske evrobirokratije. U Skupštini Srbije više nema predstavnika partija, koje insistiraju na zaštiti nacionalnih interesa Srbije. Za Rusiju je to značajno iz čitavog niza razloga.

Kao prvo, i Tadić i Nikolić, kao apsolutni prioritet svoje spoljne politike stavljaju ulazak Srbije u EU. To nije ni približno tako beznačajno za Rusiju, kako može izgledati na prvi pogled. EU je od trenutka svog rađanja neraskidivo povezana sa NATO paktom, a u alijansi apsolutno caruje hegemonija SAD, zasnovana na neuporedivoj vojnoj premoći u poređenju sa zemljama EU. NATO i EU imaju jednako poimanje globalne bezbednosti, koja je formirana na samitu u Lisabonu (novembar 2010)¹. Evropska komisija je 2010. godine, odredila strateške ciljeve EU za period 2011-2014 g., među koje je ušla i spremnost Unije da se bori sa krizama i uz pomoć “klauzula o solidarnosti”.² Severnoatlanska alijansa nedvosmisleno ukazuje aktivnu podršku integracijama Zapadnog Balkana u NATO.³ Anders Fog Rasmunsen je konkretan: “Među zemljama Zapadnog Balkana u perspektivi integracija u evroatlanske strukture nalazi se i Srbija”.⁴ Bez obzira što Tomislav Nikolić odriče mogućost ulaska Srbije u NATO, tendencija delatnosti te dve svetske sile – EU i NATO – govori o njihovom političkom i vojno-operativnom spajanju. U Srbiji su posle 1999. godine praktično uništeni armija i bezbednosne strukture, zemlja ne poseduje dovoljna sredstva za obezbeđenje nacionalne bezbednosti. Imajući to u vidu, isticanje cilja ulaska Srbije u EU kao apsolutnog prioriteta, predstavlja način rešavanja zadatka atlantske preorjentacije države.

Kao drugo, pretpostavljeno stupanje Srbije u EU automatski likvidira postojeći Ugovor o slobodnoj trgovini Srbije i Rusije, koji je podjednako koristan za obe strane.

Kao treće, u Srbiji je očuvano žarište destabilizacije i separatizma. To su Vojvodina, Raška oblast i jug Srbije. Evropske integracije treba da podčine Srbiju principima “evropskog regionalizma”, to jest decentralizaciji, sa perspektivama budućeg raspada države. To “razaranje” srpske državnosti je direktno suprotstavljeno interesu Rusije – stabilnosti na Balkanu. Osim toga, pošto je “nezavisnost” Kosova dobila priznanje skoro svih članica EU, kurs ka evrointegracijama vodi absorpciji severnog dela pokrajine od strane Prištine. Iz toga će proisteći potpuna nezavisnost “Republike Kosova” i kršenje međunarodnog prava – uprkos pozicije Rusije. Realnost je takva da su iluzorne nade u vođenje samostalne politike od strane Srbije u okvirima EU.

Tomislav Nikolić izbegava ozbiljne odgovore na izazove vremena. Na izbore je izašao sa formulom “i EU, i Kosovo i Rusija”. Međutim, mora se uzeti u obzir da je glavni politički savetnik Tomislava Nikolića bivši ambasador SAD u Srbiji, Viljem Montgomeri. Nikolićeva partija je stvorena 2008. godine, posle izlaska grupe poslanika na čelu sa T. Nikolićem i A. Vučićem iz SRS. Nije beznačajan razlog Nikolićevog raskola u SRS njegovo proglašenje EU integracija za “apsolutni prioritet”. Osnivanje njegove “proevropske” partije nanelo je svojevremeno odlučujući udar na, u tom trenutku glavnu prorusku snagu, SRS (u najpovoljnijem momentu ona je imala 88 poslanika u Parlamentu i 35% biračkog tela). SRS nije uspela da se oporavi od ovog udara, a posle njenog slabljenja došlo je do kritičnog slabljenja čitavog nacionalno-državnog korpusa u Srbiji. Više nego slabi rezultati V. Koštunice na prethodnim izborima, neulazak u Parlament SRS, kao i novostvorenog političkog pokreta “Dveri”, doprineli su da politički prostor Srbije bude očišćen od snaga koje su sposobne da istaknu alternativu EU (atlantističkim) integracijama. Primetno je da je prema patriotskom pokretu “Dveri”, Nikolić vodio neprekidnu borbu, što su mnogi srpski analitičari nazvali “veoma prljavom igrom”. Istovremeno, odvojivši se od radikala, Tomislav Nikolić je za Borisa Tadića, koji je EU smatra alfom i omegom spoljne politike Srbije, postao dvojnik-suparnik, koji konkuriše na blagonaklonost Zapada, na jednim te istim ideološkim osnovama.

Nikolićeva partija, za razliku od ostalih, koje su bile u Parlamentu na osnovu izbora iz 2008. godine, nije finansirana od strane države. Njeni sopstveni sponzori nalaze se uglavnom u okrilju lokalnih oligarha. Partija se odlikuje “nesistemskim karakterom”, u njoj se sukobljavaju interesi uzajamno konfliktnih grupacija. Četiri sumnjive godine boravka u Parlamentu, sa tačke gledišta zakonitosti, predstavljaju suviše veliki rok da se ne dozvoli sebi luksuz i ne stvori sopstvena politička pozicija u vlasti. Ambicije su velike, današnji izbori predstavljaju poslednju mogućnost za Nikolića da dobije vlast – dalje izdržati konkurenciju Tadića igrajući na njegovom terenu, praktično je nemoguće. Verovatan je poraz Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora i formiranje vlade koja će ponovo biti pod kontrolom Tadića, što će SNS staviti na ivicu raspada.

Podvlačim da je, suditi o smislu politike SNS na osnovu izjava njenog predsednika T. Nikolića, veoma nezgodna stvar. Njegove izjave su dosta protivurečne i često imaju karakter koji ih uzajamno isključuje. Tako, sa jedne strane, slušamo uveravanja o orjentaciji na Moskvu. Sa druge strane, Nikolićeva partija je demonstrativno ignorisala raspravu u Skupštini 2011. godine, o inicijativi S. Deđanskog da Srbija dobije status posmatrača u ODKB-u. Saglasnost da se razmotri ta inicijativa projavljena je samo od strane radikala, u raspravi su učestvovali samo poslanici SRS – A. Martinović, B. Aleksić i D. Mirović, koji su insistirali na neophodnosti ulaska Srbije u ODKB, ali ničiju podršku nisu dobili.

Prilikom susreta sa Dežerom (septembar 2010. Godine), T. Nikolić je izjavio da “on nikada nije govorio o postojanju alternative EU”.⁵ Na predizbornom mitingu u Subotici, u martu 2012. godine, glavna teza Nikolića je bila ta da “naprednjaci žele Srbiju u EU i neće preduzeti ni jedan pogrešan korak, koji bi udaljio Srbiju od EU”.⁶ Tokom poslednje posete Nemačkoj, u martu 2012. godine, T. Nikolić i A. Vučić su izjavili: ”Srpska napredna stranka smatra da Nemačka, kao najmoćnija zemlja EU, predstavlja strateškog partnera za Srbiju”.⁷ (podvlačenje moje – A.F.). Prvi predsednik države koga namerava da posetiti T. Nikolić posle eventualne pobede na predsedničkim izborima je Angela Merkel.⁸

Veoma karakteristično je i to, da su u vreme predizborne kampanje u Srbiji, predstavnici praktično svih političkih snaga, na ovaj ili onaj način govorili i govore o Rusiji u kontekstu kulturno-istorijskih veza koje ujedinjuju naše zemlje i danas važećih dvostranih privrednih projekata. To svedoči o izuzetno blagonaklonoj atmosferi za Rusiju, o ruskom prisustvu u Srbiji, kao uticajnom faktoru srpskog spoljnjeg i unutrašnje-političkog života. A najkarakterističnije proruske pozicije uoči ovih izbora nije imala partija Nikolića, već pre svega SRS i pokret “Dveri” koji su imali konkretne programe saradnje. “Ruska linija” je našla svoj izraz i u DSS-u Vojislava Koštunice i u SPS-u Ivice Dačića.

I glavno pitanje, sa moje tačke gledišta: da li je SNS T. Nikolića pseudoalternativa, stvorena radi imitacije zbližavanja sa Rusijom, sa ciljem da se ne dozvoli realno učvršćenje ruskih pozicija na Balkanu? Setimo se oštre kritike od strane predstavnika SNS o Ugovoru sa Rusijom oko “Južnog toka”: “Mi smo 2008. godine potpisali loš Ugovor, …, nema šanse da će on biti korigovan,… nema ništa od ruskih obećanja da će gas poteći 2015. godine …”.⁹  Kada je Nikolić bio radikal od strane zapadnih medija je bio podvrgnut uvredljivim napadima. Sada zapadni mediji ocenjuju Nikolića kao proruskog političara, ali ga istovremeno ne podvrgavaju nikakvim oštrim napadima. Izvesno je da zapad samo oštro reaguje na politiku ozbiljnog zbližavanja sa Rusijom, što izaziva osnovanu sumnju da se Nikolić samo koristi proruskom retorikom kao načinom da verbalno manipuliše javnim mnjenjem.

SAD su doslovno izjavile da njima odgovara bilo kakav ishod trke za predsedničku fotelju u Srbiji. (zar je neko sumnjao). Znajući da je glavni politički tehnolog SNP V. Montgomeri, izjava Nikolića da će on izvesti ljude na ulicu u znak protetsta protiv izbornih rezultata od 6. maja, sumnjičavo podsećaju na pripremu državnog prevrata u Srbiji 5. oktobra 2000. godine, što je postalo već tradicionalna taktika “ljuljanja čamca” radi opšte destabilizacije prilika u stilu “nenasilnog suprotstavljanja” Džina Šarpa.

Sve što se može reći o dva glavna aktera današnje srpske politike, o B. Tadiću i T. Nikoliću, jeste to, da oni predstavljaju dve strane jedne te iste – evroatlanske – medalje. Razlika je samo u tome, što jedan od njih privlači birače “proruskom” retorikom.

Kakva može biti pozicija Rusije u ovom trenutku?

Pasivno praćenje događaja, odsustvo dugoročnog, opširnog, javno iznetog programa razvoja bilateralnih odnosa, ne samo na oficijalnom, nego i na društvenom nivou, odbijanje davanja podrške i izražavanja simpatija pristalicama tesnih veza sa Rusijom u korpusu srpskih patriotskih, nacionalno-državnih snaga, sigurno će dovesti do poraza. Takva strategija izgubiće sve moguće saveznike koji bi se uspešno suprotstavili komformizmu pobornika evroatlantske orijentacije u Srbiji. A to znači uspostavljanje regionalnog monopola EU/NATO na Balkanu i vazalnu zavisnost Srbije od evroatlanskih centara moći. U tim uslovima, uz punu konsolidaciju odnosa vlade Srbije sa Briselom i Vašingtonom, pokušaji Moskve i ruskih kompanija koje rade u Srbiji, da “ekonomski pobede” Zapad neće ništa postići – Rusiju i Ruse će iz Srbije dosledno istisnuti.

Rusija je počela da gubi na Balkanu još onda kad nije uspela da spreči lokalne ratove na teritoriji bivše Jugoslavije i vojnu agresiju NATO na Srbiju 1999. godine. Danas promocija ruskih interesa u Srbiji i preko nje u Istočnu Evropu, posle izgubljenih 20 godina, (koje je Rusija u tom regionu imala, ima i imaće!) zahteva principijelno nove pristupe, a pre svega detaljno, duboko poznavanje realnih prilika, trezvene analize, ozbiljan i raznovrstan rad uširokom spektru saradnje sa svim važnijim srpskim političkim partijama i društvenim pokretima.

Fondsk