Ruski san o američkoj demokratiji

Julija Latinjina – Prvi amandman i osveta Putina

 

Prvi amandman Ustava SAD posvećen je slobodi veroispovesti, slobodi govora i slobodi okupljanja. On delimično i otprilike glasi ovako: „Kongres nikada neće izglasati zakon kojim se ograničava… pravo građana na mirno okupljanje i izražavanje svog protesta upućenog vlasti.“

Političke slobode i slobodno okupljanje su u savremenom svetu svrstani u kategoriju neotuđivih ljudskih prava. To je utvrđeno u članu 20 Deklaracije o pravima čoveka i građanina, u članu 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima, u članu 21 Međunarodnog sporazuma o građanskim i političkim slobodama (ICCPR) i u desetinama ustava raznih zemalja sveta.

Od sada pa nadalje, u Rusiji više nema slobodnog okupljanja. Partija Jedinstvena Rusija je u Dumi izglasala zakon koji protivreči a) Ustavu Ruske Federacije i b) svim međunarodnim sporazumima koje je po predmetu ljudskih prava Ruska Federacija potpisala. Prva protivrečnost dopušta mogućnost podnošenja tužbe Ustavnom sudu RF po hitnom postupku, i ja sam više nego uverena da će se to i desiti. Osim toga, tužbu će pripremiti i podneti niz uvaženih pravnika, a ne sam Navaljni, kao što bi se moglo očekivati. Druga će omogućiti da se na Evropskom sudu za ljudska prava, jedna za drugom, redovno utužuju posledice primene ovog zakona.

Uopšte ne sumnjam u to da je ovaj zakon izglasan na lično insistiranje Vladimira Putina, kao i to da je njegovo donošenje reakcija na proteste koji su se posle njegove inauguracije kao letnji pljusak obrušile na našu zemlju. Putin nam se sveti za preživljeni strah, za svoj „uplaš“ kako je govorila moja baka. I od tog njegovog „uplaša“, Rusija konačno postade policijska država.

Ničeg novog pod kapom nebeskom: na mestima gde ne pobeđuje revolucija, stvar u svoje ruke preuzima reakcija. Tu ćeš odmah dobiti i rasterivanje „šetača“, i temeljnu inspekcijsku kontrolu banke Aleksandra Lebedeva, i potpuno uništavanje biznisa Gudkovih, i idiotsku tužbu za krivično delo Božene Rinske koja je na svom blogu napisala kako joj je došlo da bocne šilom oko specijalca koji se izbečio na nju na mitingu. Obratite pažnju na važan detalj: tužba je podignuta tačno šest meseci posle pojave ovog zapisa na internetu.

Šta je to što zapravo plaši – istinski užasava – našu vlast? Sada je već svima postalo sasvim očigledno da su to mitinzi, pozivi na aktivna dejstva i finansiranje opozicije.

I ta se vlast veoma ozbiljno sprema za budući rat sa svojim narodom. Od 2003. pa do danas, broj obučenih specijalaca se više nego udvostručio i njihovo brojčano stanje je sada znatno prešlo broj od 25 hiljada dobro opremljenih i naoružanih ljudi. Danas se skoro svaki treći obični regrut uključuje u jedinice takozvane unutrašnje vojske, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je pod oznakom hitno kupilo 167 novih oklopnih vozila.

I zato, nemojmo odmahivati rukom na Zakon o mitinzima i farisejski zaključivati da je to „samo njima na štetu“, da je to „neostvariv i glup zakon“ i tome slično. Taj je zakon jak, prosto razoran potez vlasti. Udarac pendrekom po glavi je uvek bio (i biće) žestok potez vlasti. I ne treba se zanositi mislima da će sankcije po ovom zakonu kad-tad biti primenjene i na našiste koji organizuju mitinge na Poklonom bregu. Ili da će novopečeni opunomoćenik predsednika Igor Holmanskih, isti onaj koji je obećao Putinu da će s momcima iz Uralvagonzavoda na tenkovima doći u Moskvu i zavesti red, sada biti smenjen sa svoje nove dužnosti. Jer navodno, makar i sa tenkovima, to je ipak bio nesankcionisani „poziv na istovremeni masovni susret grupe ljudi i njihov boravak na jednom mestu“, što je novim zakonom izričito zabranjeno.

Ono što bih želela da naglasim je sledeće: tačno je da se za svoj decembarski „uplaš“ ovim zakonom Putin ljuto sveti „majmunskom plemenu“ s Balotnog trga, ali njegova osveta je prilično kržljava. On svima onima koji se ubuduće osmele da izađu na miting preti ne zatvorom, već pozamašnim novšanim kaznama. To je po merilima slobodnog društva – nedopustivo, a po merilima autoritarnog – komično. Možete li da zamislite Staljina kako nekog učesnika mitinga koji je nad glavom nosio parolu „SSSR bez Staljina!“, kažnjava novčanom kaznom?

To je ono što razlikuje Putina od Asada, Ahmadinežada i ostalih izopačenika širom sveta, i to je zapravo njegov osnovni problem. Njegovi bi momci rado pljunuli na mrsko im inostranstvo, na taj truli Zapad, ali (po ko zna koji put već to ponavljam) ne mogu, jer su im tamo otvoreni računi.

Osim toga, plan o legalizaciji sve imovine koju su on i njegovi momci do sadapojedinstvenorusili, osnovni je zadatak kojim se treba baviti tokom trećeg mandata. I zato je prosto poražavajuća upornost Kremlja da s jedne strane od Evropske unije izboksuje bezvizni režim za Rusiju (čitaj, mogućnost da činovnici, punih džepova pokretne imovine, u bilo kom trenutku mogu tuda da umaknu) i s druge, istovremeno koristi svaku priliku da, često čak i otvorenim uvredama, optužuje Zapad za notorno neprijateljstvo prema Rusiji.

Nemoguće je ne primetiti da pedantim zapušavanjem svih rupa na kotlu narodnog nezadovoljstva, Putin ne preduzima nikakve mere za snižavanje pritiska pare u njemu. Tokom svih godina svoje vladavine on je imao na raspolaganju na desetine raznih mogućnosti da se pred javnošću pokaže kao glavni zaštitnik prava i pravičnosti u Rusiji. Uslovno rečeno, on je nakon pseudopresude izrečene jednom banditu kao što je Capkov Cepovjaz, mogao da stane pred TV kamere i gromoglasno izjavi: „Šta – novčana kazna od 150 hiljada rubalja?!

Zar je to pravedna presuda jednom od glavnih članova bande za koju je dokazano da se već godinama nekažnjeno bavi otimačinama, silovanjem i hladnokrvnim ubistvima?!“ On je javno mogao da pošalje „doktora“ jednom od potpredsednika Gasprombanke, kada je ovaj uvaženi državni službenik počeo besomučno da štancuje tužbe protiv blogera koji su pisali o tome da je on svojim kolima udario dvogodišnje dete, a onda pobegao s mesta nesreće.

On je mogao… uostalom ideja je jasna. Primetili ste da uopšte ne govorim o tome da je on neizostavno morao da otera sve te rotenberge i kovaljčuke iz čekaonice svog kabineta i da onda na miru pripremi i započne ozbiljne reforme u Rusiji. Govorim samo o tome da je bilo više nego dovoljno prilika da se on oglasi i pokaže kako je navodno zainteresovan za uspostavljanje vlasti zakona i prava. Jer priznaćete, taj mu Cepovjaz stvarno nije niko i ništa.

Ali on nije učinio ništa slično tome. Po svemu sudeći, za Putina problem mitinga postoji, ali problem totalnog bezvlašća – ne. Zaista začuđujuća stvar: Putin i saradnici njegovog režima nisu spremni da sa opozicijom podele svoj monopol na nasilje, ali zato veoma spremno dopuštaju najrazličitijim capkovima da slobodno švrljaju po ovom, za njih ekskluzivno predodređenom zabranu.

I kao rezultat ove činjenice, mi danas imamo jednu stvarno izuzetnu situaciju: postali smo policijska država u državi bez policije! Mislim na policiju koja brine o bezbednosti građana. Ona za sada brine samo o bezbednosti Putina. Hoće li još dugo?

Новая Газета,Peščanik