Stvar će se završiti ili do poslednjeg Srbina ili do poslednjeg žuto-crvenog ministra u vladi

 

 

 

 

 

Željko Cvijanović – Stvar će se završiti ili do poslednjeg Srbina ili do poslednjeg žuto-crvenog ministra u vladi

 
Slika je zapravo dirljivija od smrti Bambijeve majke: uredničko-analitičarska menažerija upela se složno iz pete da starijem adolescentu Ivici Dačiću rastumači zašto će mu biti najmekše u vladi sa Borisom Tadićem. Kako, se klečeći na kolenima može mnogo u različitim veštinama, ali ne i u izlaganju argumenata, taj antički sukob između sudbina i karaktera ipak počiva na druge tri činjenice.

Prvoj, da oni ubeđuju šta je najbolje za njega čoveka koji je u toj veštini već dugo apsolutni šampion. Drugoj, da ga ubeđuju u ime onoga koji sebi još jedino nije pucao u čelo, pa da se kaže da je uradio protiv sebe ama baš sve što je mogao.

I treće, da Ivicu na sav glas ubeđuju oni za koje će, kad Boris ne bude premijer, ispasti da su se toliko nalupali da će za njih kao jedino dobro rešenje biti to da ostatak života provedu u zavetu ćutanja, praveći sir trapist.

Iako većina onoga što smisle srpski političari u svetu realnih vrednosti ne vredi mnogo, neki od njih, međutim, kadri su da u međusobnom saobraćaju odigraju maestralno. Samo ponekad, međutim, ta dva sveta – realni i svet partijske ezoterije – se blago dodirnu, i tada međusobno proigravanje naših majstora postane u realnom svetu kvalitet o kome vredi govoriti.

A to će reći da je Ivica Dačić, ipak samo treći u skupštini, mesec i po posle izbora, zgrabio priliku ne samo da bude najvažniji faktor u vladi nego i čovek koji danas jedini ispisuje njen program i stvara njenu politiku. Hajde da vidimo o čemu se radi.

Kad je Fiskalni savet, družina koja reprezentuje srpsku ekonomsku elitu – a to znači distribuira ideje od želja zapadnih centara do mogućnosti domaćih političara – kada je dakle ta ekipa odmah posle izbora nastupila sa predlogom mera brutalne štednje, političarima je bilo jasno da je sa predizbornim baronisanjem gotovo, i da im zapravo na srpskom svoju objavu šalje sam MMF.

Nije to samo značilo da Srbija mora da otpusti više od 20 hiljada državnih službenika, da poveća PDV, zamrzne penzije i plate u javnom sektoru i smanji subvencije već i da je Fiskalni savet – koji se predstavlja kao „nezavisna stručna institucija koju je formirala država“ – ispisao ekonomski program buduće srpske vlade.

Taj merkelovski koncept štednje, koliko znam, žutima se s početka nije činio nimalo spornim. Uostalom oni su uvek voleli te stabilizacione programe, koji su teret krize i nemaštine gurali sa svojih na leđa građana. Istina, nisu ga mnogo ni javno hvalili, očekujući da najpre formiraju vladu, pa da svetu i gradu saopšte da drugog izlaza nema. I da se – kako to već nalaže njihova ideologija, prema kojoj je alternativa samo jedna, inače nije alternativa – bira između ideja Fiskalnog saveta i, naravno, smrti.

Dačiću i njegovim partnerima – svetu koji ume da misli o sebi i ni malo mu ne smeta ako to istovremeno može i da koristi građanima – nije se dopala ideja o štednji. Zašto?

KOLATERALNA GEOPOLITIKA

Zato što to za njega nije dobitna kombinacija, posebno ne u vladi sa Tadićem. Prvo, to bi, ne samo po teškom životu građana, bila vlada kontinuiteta sa Cvetkovićevom, i ne treba biti pametan kao Dačić, pa da se shvati da ona niti bi mogla da ima dug život niti, što je mnogo važnije, srećan kraj.

Drugo, ako imate vladu kontinuiteta, koja zahteva nova odricanja građana, tada nemate krivca za ono što je bilo. A imati krivca za svaku sledeću vladu će biti veoma važno, budući da se krivcem kupuje vreme, koje će narednom premijeru biti vredno koliko i novac.

Treće, Dačić zna da nijedna vlada u kojoj sede Tadić i ekipa – beznadežno naslonjeni na Brisel – neće imati pravo izbora jer je Tadić sa svojim izborima davno završio. A to znači da bi u toj vladi, ako se po volji Brisela i MMF sa štednjom počne, moralo da se tako i završi, ili do poslednjeg Srbina ili do poslednjeg žuto-crvenog ministra u vladi.

Elem, Dačić zna koliko bi štednja mogla da bude pogubna za njegovu karijeru, tako da mu se više dopao Olandov koncept, koji se Merkelovoj suprotstavlja insistirajući na potrošnji umesto na štednji. Da bi trošio, Dačiću su potrebne dve stvari, jedna odmah, druga na srednji rok.

Dakle, ko hoće da troši, odmah mora da ima neki keš, a na srednji rok da ima neku proizvodnju. Ako nema ovo drugo, tada će potrošnja samo povećati uvoz i, umesto da poveća proizvodnju, ojačaće tajkune, koji su velike delove svojih imperija stekli na uvozu. Tako će od potrošnje bez proizvodnje profitirati privrede zamalja iz kojih Srbija uvozi.

To znači da ideja potrošnje u srpskim okolnostima ima svoje loše strane, ali ideja štednje, onako kako je zamišljaju MMF i Fiskalni savet, Srbiju vodi u pravcu Grčke. Štednja dakle, jednako u srpskim okolnostima, neće stvoriti radna mesta, neće povećati proizvodnju, nego će okončati kolonijalizaciju Srbije prodajom njenih preostalih preduzeća i resursa, na kojima je jedno moguće oporavljati njenu privredu.

Ali vratimo se Dačiću i njegovim dilemama. O ovome što ga brine na srednji rok – o proizvodnji – misliće sutra. O ovome što mu treba odmah – o kešu dakle – mislio je juče. I otputovao u Moskvu.

Sa stanovišta političkog morala, moglo bi se reći da je ruska ponuda – koju je onomad dobio (i ignorisao) Tadić, nedavno Nikolić i sada Dačić – više nego fer. Sa stanovišta političke pragme, međutim, moglo bi se reći da je strateška. Naime, Rusi su obećali dve milijarde dolara za srpski budžet odmah po formiranju vlade, čime bi Srbi negde zakrpili rupu i dobili vazduh za narednih godinu dana da urade nešto sa sobom.

Osim toga, Rusi bi od jeseni krenuli sa investicijama u Srbiji, gde bi za početak potrošili najmanje tri milijarde dolara. Ponuda uključuje kupovinu manjinskog paketa u Elektroprivredi i Telekomu, što bi – osim što bi ubrizgalo živ novac – pomoglo Srbiji da zadrži te dve važne kompanije u svom vlasništvu. (Jer, koji bi Nemac atakovao na EPS ili Telekom ako su Rusi u njima sa po, recimo, 20 odsto.)

Zauzvrat, osim stvari koje se podrazumevaju, poput zaštite Južnog toka, Rusi insistiraju da glavni stub vlade sa kojom bi radili budu naprednjaci, a ne žuti. Logika stvari tako je nalagala vladu SNS-SPS-DSS. O njoj se, međutim, Koštunici nije previše dogovaralo sa Dačićem. Doduše, nije ni obratno, jer Dačić zna da će ga ovaj obavezati sa par ozbiljnih političkih tačaka, i da će, dok ih svi svare, Ivici presesti svaka pomisao da će biti glavni.

Zato je krenuo u formiranje malo drugačije većine. Otud naprasna ljubav Dačića i Dinkića: obojica znaju da su jači zajedno nego sami, obojica razumeju da je Tadić prošlost, obojici je trebalo mnogo truda da izbegnu svaku odgovornost za tonjenje tog broda da bi se sada vraćali na njega i tonuli zajedno s Borisom. I, naravno, obojica su protiv štednje, a za potrošnju.

RUSI, DRUGI PUT

A onda opet Rusi. Nemaju oni ništa protiv Dinkića, ali milijarde koje nude ipak su, prema njihovim merilima, prevelike da bi opstanak vlade u koju ih investiraju mogao da zavisi od većine koju daje Mlađa, čovek koga su po zlu zapamtili u vreme kad se dogovarao Južni tok. Pa su to i rekli Dačiću želeći da većina počiva na nekom čvršćem momku, recimo na Koštunici. Dačić se, naravno, ponovo dosetio i umesto Voje ponudio im, zajedno s Dinkićem, svima odanog Rasima Ljajića – kao, to je isto kao Koštunica, samo malo drugačije, čak i bolje jer Nemci nemaju ništa protiv Rasima.

I onda je Dačić ponovo otputovao u Rusiju da odbrani svoj predlog. Ne sumnjajući u njegove ubeđivačke sposobnosti, nisam, međutim, siguran da će u četvrtak, kad ponovo bude u Beogradu, imati vest da su mu Rusi jeli iz ruke. A to će reći da će ipak morati da se traži neko rešenje sa Koštunicom, makar da novu vladu podržava kao Čeda Tadić-Cvetkovićevu.

Naravno, ni Koštunica se nije otimao da uđe u tu priču, i nije da je za to bio bez argumenata. Zašto bi, na kraju, on bio taj koji dozvoljava da mu uslugu učini Dačić, ako može da bude taj koji će svojom uslugom da zaduži Ruse ili bar Tomu Nikolića, jednog od tvrđih zagovornika toga da je Koštunica neophodan. Na kraju, boravak u „čistoj“ opoziciji naprednjačkoj vladi, gde bi bio zajedno sa žutima i Čedom Jovanovićem, Koštunici bi nanelo mnogo više štete nego što bi mu donelo koristi.

I, šta smo tu imali? Najpre Dačićevu želju da napravi vladu u kojoj će moći da politički preživi i uveća svoj uticaj. Ta ideja odbijala ga je od politike štednje i vukla prema politici potrošnje. I, na kraju, politika potrošnje odvela ga je u pravcu kolateralne geopolitike – prema Rusima – isto onako kako bi ga pristanak na politiku štednje vratio prema Briselu i Berlinu. A to je – verovali mu ili ne, slagali se s njim ili ne – ipak neki politički koncept.

Dačiću je priznanje najpre došlo iz domaćih evroatlantskih krugova, u kojima ga sad mrze skoro kao Koštunicu. Da je pogodio, priznali su mu i pripadnici one novinarsko-analitičarske menažerije s početka teksta, koja ga lepo upozorava kako mu Evropa neće mirno sedeti sa Rusima u Elektroprivredi i Telekomu, kao da je Putinu prodao Ajfelov toranj ili mu dao jednog konja sa Kvadrige.

Da je cela stvar završila u ozbiljnoj i visokoj politici, naknadno je utvrdio i Boris Tadić, čim je shvatio da na Dačića više ne može da utiče ni onim što o njemu i njegovima ima u svojim fiokama, a ni time što će Nemci Ivici oduzeti titulu najevropljanina. Zato je – naivno verujući da je pitanje vlade zapravo samo pitanje para, odnosno toga ko će ih uneti u zemlju – otišao u Brisel kod Olija Rena, evropskog komesara za finansije.

E sad, čak i da u Briselu ima nekih para, pa i da mu je to što ima Ren obećao, Borisov problem je što se te pare imaju platiti onim što još nije završio na Kosovu i, naravno, štednjom. A to znači da, ako nemaš pare, nemaš ni Dačića. Ako imaš pare iz Brisela, nemaš Dačića, a na kraju nemaš ni pare.

Otud je Tadićev problem nerešiv, ne u finansijskom i političkom smislu, već upravo u geopolitičkom. Samim tim je i šansa da Boris bude taj koji će praviti vladu ravna teoriji. A to će reći da je moguće samo ukoliko u Vašingtonu i Berlinu zajedno zaključe da su se Rusi previše raširili po Srbiji, zajedno odluče da to pokvare po svaku cenu, zajedno Dačiću zaprete izvlačenjem ušiju a Srbiji sankcijama i bombardovanjem.

IPAK PROMENE

Da bi se to dogodilo, najpre bi morali Srbiju da podignu na listi svojih prioriteta, recimo, bar kad je o Berlinu reč, na nivo Grčke ili Španije. Potom bi morali da prihvate da će ih to koštati veoma skupo, i da sve to zajedno plate. Umesto toga, rekao bih da se i sami hlade od Tadića i njegove ekipe, sveta višestruko preskupog u poređenju sa perspektivama koje nudi.

To se videlo i po telefonskom pozivu Klintonove Nikoliću, čak i po tome što se u otvaranje Tadićevog čoveka Dragana Šutanovca uključio i pronemački „Blic“, što je samo koju nedelju pre bilo nezamislivo. Naravno, i Vašington i Brisel veruju da su minulim radom zadržali dovoljno poluga putem kojih mogu da utiču na Srbiju, utoliko pre što i Nikolić i Dačić neće ulaziti u konflikte te vrste.

Naravno, nova vlada – a sve je izvesnije da će to biti ekipa oko Vučića, Dačića i Dinkića, uz još nedefinisano učešće Koštunice – neće biti ta koja će usrećiti Srbiju. Istovremeno, međutim, ona može da bude ta koja će prilikom koja joj se pruža potpuno nadmašiti kvalitet svog sastava po dve, rekao bih, istorijske stvari.

Prvo, to može da bude vlada koja će krenuti u demontiranje nakaznog Tadićevog aparata, i po širini i po dubini. Istina, to neće uraditi ni u celini ni do kraja, ali će razbiti upravo najbližu Tadićevu ekipu i dovesti do ozbiljnog raslojavanja među žutima. I, drugo, to može da bude vlada koja će – opet više prilikom koja joj se pruža, a ne političkim afinitetima svog sastava – vratiti Ruse u Srbiju, prvi put posle kasnije poništenog Koštuničinog pokušaja iz drugog dela njegovog prvog mandata. (Otuda ruska ponuda Nikoliću i Dačiću ponovo demantuje tezu o Srbiji kao trećerazrednoj zemlji u ruskim strateškim planovima.

Ona se, naravno, može braniti ako se Srbija poredi sa zemljama bivšeg SSSR ili Centralne Azije. Ali pada na činjenici da je ruska ponuda Srbiji od 2000. godine uvek bila veća od srpske spremnosti da na ponudu odgovori, a pomalo je naivno očekivati da dobijete atomsku bombu od zemlje kojoj ne možete da obezbedite ni da kod vas otvori banku.)

Sve to nije najvažnije ni zbog srpskih istorijskih odnosa sa Rusijom, ni zbog novca koji dolazi s njom, koliko zbog situacije u kojoj Srbija – koja, naravno, ne može da istera zapadne sile – dobija važno uporište za balans moći. Taj balans utoliko je važniji što on Srbiji može da kupi preko potrebno vreme, koje sama ne može da obezbedi.

Smisao te kupovine vremena, kojoj je, čini se, najposvećeniji Nikolić, veoma dobro je pokazala pobeda Vuka Jeremića u Generalnioj skupštini. Naravno, sam spisak zemalja koje su glasale za njega dovoljan je znak da Srbija itekako ima šta da čeka.

A, da je poslednji trenutak za prve promene, to se vidi po Tadićevom nasleđu u srpskoj politici, kojoj su toliko spušteni kriterijumi i horizonti da je Nikolić za trenutak navukao bes Zapada na sebe samo zato što je rekao da se u Srebrenici nije dogodio genocid ili što je Koštunica gotovo parija zbog uverenja da raspadajuća Evropska unija ipak ima alternativu.

Standard