Ulizička srpska Vlada, krije da je uvela sankcije Belorusiji

 

 

 

 

 

Miroslav Lazanski – Ulizička srpska Vlada, krije da je uvela sankcije Belorusiji

 

Ovih dana stigle su nam pohvale iz Brisela i žaljenje iz Minska

Vest da je „tehnička” Vlada Srbije odlučila 8. juna da se pridruži sankcijama koje je EU uvela Belorusiji 23. marta ove godine skoro da je skrivena od naše šire javnosti. Da tu odluku „tehničke” vlade u Beogradu nije odmah pozdravila šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton i njena portparolka Maja Kocijančič, stvar bi ovde prošla skoro nezapaženo. Ovako smo dobili pohvale iz Brisela i žaljenje iz Minska.

Sankcije prema Belorusiji, EU, a sada i Srbija, uvele su zbog „kršenja humanitarnog i međunarodnog prava” u toj zemlji. Tako glasi zvanično objašnjenje. Sada sa nestrpljenjem očekujem trenutak kada će EU i Srbija da uvedu sankcije Saudijskoj Arabiji, Bahreinu, Omanu, možda i Iraku, i svim ostalim zemljama u kojima se krše ljudska prava, a u kojima ima nafte.

Baš me zanima šta misle gospođe Ešton i Kocijančič o stanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji? Šta misle o tome naši u Beogradu, ne moram ni da zamišljam, oni misle ono što misle oni u Briselu. Za razliku od nas BiH nije uvela sankcije Belorusiji. Pošto predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ne ide u Brisel po svoje mišljenje.

Elem, ova blazirana odluka naše „tehničke” vlade loša je i problematična u zakonskom smislu, užasna u diplomatskom, a predstavlja i nepoštenu poslovnu strategiju prema srpskim firmama i kompanijama. Srbija se tom odlukom pridružila ekonomskom aparthejdu prema Belorusiji, dok je na domaćem planu to još jedan sukob između politike i privrede.

Naime, svi srpski proizvodi idu za Belorusiju bez carine, odnosno plaća se samo jedan odsto za carinsko evidentiranje. Zapravo, ovo je potvrda da mi i nemamo sopstvenu spoljnu politiku, već da se skoro u svemu prilagođavamo Briselu, iako Srbija neće biti član EU još najmanje osam do deset godina.

Ono što je u odluci naše „tehničke” vlade najspornije jeste mehanizam donošenja odluke o sankcijama Belorusiji. Na kojoj sednici i na temelju kojeg zakona je doneta ta odluka, da nije to donela „tehnička” vlada na „telefonskoj sednici”?

Postoji li dokument koji objašnjava svrhu tih sankcija, zakonska ili politička ovlašćenja koja potkrepljuju njihovu primenu, očekivani učinak na metu sankcija, mere odmazde koje bi meta sankcija, ili neka treća strana, mogla da preduzme protiv Srbije i naših kompanija, verovatne humanitarne posledice sankcija, šta će se sve uraditi da se one svedu na minimum, ekonomske posledice po srpsku privredu, mogućnost sprovođenja sankcija, očekivani otpor tim sankcijama, pre svega Rusije, i konačno, kakvu mi to imamo strategiju okončanja sankcija uključujući i kriterijume za njihovo ukidanje?

Ništa od toga javnost u Srbiji ne zna, niko od političara nije nam još objasnio zašto su konkretne sankcije prema Belorusiji izabrane između drugih sankcija i politika? Je li o svemu tome raspravljao parlament Srbije, a odgovarajući odbori parlamenta pažljivo preispitali sve aspekte problema? Ili je to neka „kancelarija” zbrzala na svoju ruku?

Ekonomske sankcije sve više su ne samo oruđe već i suština američke, pa i spoljne politike EU. One su ozbiljan instrument spoljne politike neke države i trebalo bi ih primenjivati samo posle razmatranja koje će biti isto toliko rigorozno kao i kada odlučujete o upotrebi vojne sile. Jer, spoljna politika nije terapija, njena svrha nije da nas navede da se dobro osećamo, već da nešto dobro uradimo. To isto važi i za sankcije.

Pa ipak, svedoci smo pravog buma sankcija koje EU i Vašington izriču raznim državama u svetu kako bi se one naterale na promenu svoje unutrašnje, spoljne i vojne politike. Kako unilateralne sankcije nisu baš efikasne, često se dešava da se onim državama, koje ne žele da se pridruže već izrečenim sankcijama nekoj zemlji, preti uvođenjem sekundarnih sankcija da bi se postigla sveobuhvatnost izrečenih mera.

Osim toga, ograničenja sankcija izrazitija su od njihovih dometa. Autoritarna i etatistička društva često su u stanju da se primire i izdrže učinak sankcija: „zbijmo redove”, bolja kontrola nad raspodelom dobara, opšti osećaj opsade…

Sve to dokazuje da sankcije mogu da budu nepromišljeno oruđe. Većina sankcija ne pravi nikakvu diferencijaciju unutar zemlje koja je njihova meta. U saopštenju iz Brisela o sankcijama uvedenim Belorusiji, navodi se da „sankcije obuhvataju zamrzavanje računa i zabranu poslovanja za određene kompanije koje su pod sankcijama na teritoriji EU, kao i sankcije, zabrane izdavanja viza, za neke funkcionere bliske predsedniku Belorusije Aleksandru Lukašenku. U žargonu EU to treba da budu „inteligentne sankcije”. One koje kažnjavaju lidere, a štede šire slojeve stanovništva.

Međutim, novac i dobra lako se mogu premeštati, nemoguće je prikupiti precizne informacije o sredstvima i imovini pojedinih političara, a potom brzo stupiti u akciju da se ta sredstva zamrznu. Lideri i vlade imaju mnogo načina da sebe poštede svih mogućih posledica nametnih mera, pa je kreiranje „inteligentnih” sankcija, koje će pogoditi samo njih, težak posao.

I na kraju, UN nisu izrekle sankcije Belorusiji, a samo bi to obavezivalo Srbiju da se pridruži sankcijama. U tom slučaju, Srbija bi imala pravo da po članu 50 Povelje UN traži nadoknadu štete. Ovako ćemo od EU dobiti samo smešak gospođe Ešton.

Politika