Zapadno javno mnenje, uz sve akcije ispiranja mozgova, nije pripremljeno za ozbiljniji rat u ovom trenutku

Dragomir Anđelković – Zapadno javno mnenje, uz sve akcije ispiranja mozgova, nije pripremljeno za ozbiljniji rat  u ovom trenutku

 

Još početkom aprila 1939. Hitler je doneo odluku da krajem leta iste godine Nemačka napadne Poljsku. Međutim, sa namerom da ubedi svetsku, pa i nemačku javnost, da Berlin nije želeo rat, odnosno da je on iznuđen od Poljaka i njihovih saveznika – nacistički režim je nastavo da priča o miru i ističe spremnost na pregovore, dok je zapravo pripremao agresiju i tražio izgovor za nju.

Radi toga je grupi nacističkih jurišnika povereno da, onda kada za to dobiju nalog, preobučeni u poljske uniforme, napadnu jednu malu, pograničnu nemačku radio-stanicu (Glajvic). Posle neznatnog pomeranja datuma te podmetačine – „začinjene“ sa nekoliko leševa ubijenih logoraša preobučenih u poljske uniforme, što je trebalo da bude dokaz „poljske agresije“ na Nemačku – 31. avgusta realizovana je pomenuta akcija. Sutra dan usledio je, već pripremljeni, nemački odgovor: razorni napad na Poljsku.

Isti model uvoda u agresije primenjuju i SAD, velika sila čija je spoljna i ratna politika umnogome inspirisana nemačkim iskustvom nacističke epohe. Uz brojne kozmetičke varijacije, Amerika to već decenijama radi od Iraka do Balkana. Tek primera radi, u proleće i leto 1995. godine, zapadni mediji su usiljeno izveštavali o, navodnim, brojnim zločinima bosanskih Srba. Nizale su se srceparajuće vesti o „masakru na kapiji“ (Tuzla), „pokoljima u Srebrenici“, „masakru na Markalama“ (Sarajevo).

Poslednji događaj desio se 28. avgusta, kada je na pomenutu pijacu, usmrtivši 37 ljudi, pala minobacačka granata. U okolnostima kada je zapadna javnost, lažima i po SS receptu isceniranim masakrima, već bila naoštrena za rat, poslednji muslimanski zločin podmetnut Srbima, poslužio je kao neposredni povod za agresiju protiv Republike Srpske. Već 30. avgusta započeta je operacija „Deliberate Force“, tj. masovni dvonedeljni vazduhoplovno-raketni NATO udari po srpskim snagama i važnim infrastrukturnim objektima.

O „Slučaju Račak“, koji je bio uvertira u agresiju na Srbiju i Crnu Goru, da sada ne pričam. Nema potrebe da ponavljam ono što je već na drugi način rečeno. Uostalom, novu epizodu iz serije evroatlantskih prevara gledali smo nedavno na bliskoistočnom „ekranu“. Digla se velika prašina oko toga što je sirijska protivvazdušna odbrana (s pravom) oborila turski avion koji je grubo povredio vazdušni prostor Sirije. U jednom trenutku delovalo je da se radio i o izgovoru za vojnu intervenciju dela zapadnih zemalja i Turske protiv Sirije. Kako je argumentovano objasnio vojno-politički analitičar Miroslav Lazanjski: „Odluku o tome, zbog ruskog i kineskog veta, ne može da donese Savet bezbednosti UN.

Ovako, Ankara može da u početku krene sama, da vojno interveniše protiv Damaska zbog obaranja aviona, a da se onda odmah pozove i na član 5. ugovarao kolektivnoj bezbednosti NATO-a, koji obavezuje zemlje članice saveza na vojnu solidarnost. ,Koalicija voljnih’ odmah bi se okupila: SAD, Velika Britanija, Francuska …“

Ipak, do agresije nije došlo. Asadova Sirija, iako načeta pobunom, i dalje je „tvrd orah“, te bi se odlučno suprotstavila agresiji, sa svim imlikacijama koje bi izostanak efekta „blickriga“ neminovno imao po držanje Irana i na planu komplikacija odnosa Vašingtona, Londona, Pariza sa Moskvom i Pekingom. Opet, zapadno javno mnenje, uz sve akcije ispiranja mozgova, nije pripremljeno za ozbiljniji rat, a u ovom trenutku ga još ne žele ni evroatlantski centri moći.

Otuda, „tresla se gora – rodio se miš“. Turska je posle bučnih protesta izjavila da će ubuduće odgovoriti istom merom! Da ne živimo u poremećenom svetu to bi značilo da će oboriti svaki sirijski avion koji bi povredio njen vazdušni prostor. Ovako znači da će vojno intervenisati ako se Sirijci ponovo „usude“ da brane integritet svoje države ugrožen zbog pružanja raznih vidova direktne podrške sirijskim pobunjenicima od strane nekih članica Atlantskog pakta.

Očito se radi o tome da NATO intenzivira podršku sirijskim pobunjenicima i vrši pritisak na oficijelni Damask – slično kao na Beograd pred agresiju 1999. godine, kada su na Kosovo i Metohiju poslati međunarodni „posmatrači“ – da ograniči svoje vojno kontradelovanje (kako se ne bi suočio sa neskrivenom agresijom). Štaviše, i da se oseti toliko ugroženim da prihvati zapadni „mirovni aranžman“, koji podrazumeva formiranje prelazne vlasti na način koji nije ništa drugo do uvod u potpuno odstranjivanje Bašara al Asada i njegovih pristalica sa čela države, odnosno tranzicioni model koji sukcesivno vodi od suverene do okupirane Sirije.

Tako se – nešto postepenije u prvom, a nešto radikalnije u drugom slučaju – dalje podstiče proces erozije sirijske države, da bi maksimalno bile poboljšane polazne osnove za njenu otvorenu okupaciju, ako podržana unutrašnja subverzija ne da rezultat. Uz to, Zapad provokacijom sa turskim avionom i sa tim skopčanim razmatranjem vojne intervencije Turske, SAD i još nekih članica Atlantskog pakta – šalje snažnu poruku i Moskvi.

Pošto je ona nagovestila mogućnost povećanja svog vojnog prisustva u Siriji, i uz to se pokazala nepokolebljiva u otporu nametanju zapadnih kvazimirnovnih a u praksi okupacionih aranžmana, poručeno joj je da se sa više ne „igra“, jer će se suočiti sa mnogo ozbiljnijim izazovom nego što misli.

To je tačno, ali ne u smislu kao što to predstavlja Zapad. Ako Rusija ne nasedne na prazne evroatlantske pretnje (a NATO se ne bi usudio i indirektno da ugrozi ruske snage u Siriji, i tako reskira nuklearni sukob), neizbežni veliki evroatlantski izazov sa kojima će se kad – tada susresti, biće manje opasan.

Za Rusku Federaciju nije isto da li se suočava sa još većim budućim udarom na svoje potencijalne ili sadašnje odbrambene linije u Siriji ili na Balkanu – ili u Srednjoj Aziji, Kavkazu i Ukrajini, što će se neizbežno desiti ako na pomenutim i drugim daljim lokacijama evroatlantisti ne budu držani na distanci od „ruskog komonvelta“. Nacisti su bili spremni da radi mira sa V. Britanijom i Francuskom, već u oktobru 1939. godine prihvate obnovu marionetske poljske države svedene tek na polovinu poljskog etničkog prostora (na stranu ruske, tj. konkretno maloruske i beloruske teritorije, koje je Poljska nasilno prisvojila 1918-1921. godine).

Takva, ponižena i pokorena Poljska, mogla je da bude deo Hitlerovog „Novog svetskog poretka“, a tako stoje stvari i kada se radi o modernoj Rusiji, odnosno poziciji koju prema njoj imaju evroatlantski centri moći.

Njima po volji nije bila čak ni Jeljcinova Rusija. I ona, ma koliko bila kooperativna, za njih je bila suviše samosvojna. Da i ne govorimo o njenoj veličini i resursima kojima je raspolagala, i kada ih nije upotrebljavala u cilju nacionalnog jačanja. Tim pre je, makar za anglosaksonski Zapad, suštinski neprihvatljiv partner (šta god demagoški tvrdili u Vašingtonu i Londonu) ojačana Putinova Rusija.

Kada se o njoj radi, ne samo da je izložena raznim bočnim i direktnim razornim naranxastim udarima, te međunarodnoj propagandi kako bi njena vlast bila predstavljena u najcrnjem svetlu – već su se neki usudili i da otvoreno progovore da bi, radi „svetskog mira, harmonije i blagostanja“, trebala da bude manja. Setite se samo ne tako davno izrečenih misli Medlin Olbrajt: „Nepravdeno je da Rusija raspolaže tolikim prostorom i tolikim prirodnim bogatstvima dok druge zemlje u tome jako oskudevaju. Na prostorima Sibira i ruskog Dalekog istoka, bilo bi mesta i za mnoge druge.”

Svakome ko stvari sagledava dublje, jasno je da će pre ili kasnije, u središtu udara evrotlantista ponovo biti na Rusiji. Ona je srce Evroazije i u bici za produžavanje epohe dominacije Zapada, pre nego što na red dođe Kina, važno je ograničiti radijus ruskog delovanja ako već nije realno da RF bude i pokorena (što će na mek način anglosaksonci i dalje pokušavati da postignu). Kao što su polako lomili te sada lome odbrambene pozicije manje moćnih država izloženih posrednoj agresiji, pre nego što otpočnu fazu klasične agresije, NATO stratezi istu matricu primenjuju i u globalnim razmerama.

Ono što se sada dešava sa Sirijom ili se ranije događalo sa Srbijom, Iranom i Libijom, samo je preraspodela karata u cilju potkopavanja ruske geopolitičke pozicije. Moskva je uspela da olabavi stege kojima je pritiskana na postsovjetskom prostoru, ali se nastavlja, pa i ubrzava, možda još opasnije evroatlantističko opkoljavanje čitavog ruskog dvorišta. A ako padnu Sirija i Iran, postaće mnogo lakši prodor i u njega, odnosno čak i neki sadašnji ruski saveznici će početi da se kolebaju pa i menjaju stranu.

Ono što se 2003. dogodilo u Gruziji – a to je konsolidovana nova (prozapadna) geopolitička realnost – može da postane uobičajeno širom tradicionalne ruske zone uticaja. Ukrajinski ponovni zaokret ka Rusiji – uz veliko angažovanje RF – bio je moguć 2010. godine, a da li će čak i tu biti realno sprečavanje vraćanja na pozicije iz 2004. godine, ako se dopusti da se bliskoistočni i balkanski kontekst radikalno zaokruži na rusku štetu? Rusija će tada, i uz velike napore, mnogo manje da postigne čak i u svom „bliskom inostranstvu“.

Ništa ne privlači nove saveznike i klijente, odnosno ne demorališe tuđe, kao veliki uspeh. Pogotovo kada mu se na adekvatan način ne suprotstavi ona sila od koje se to očekuje. To znači da ako padne Sirija, koja ima veliki strateški i simbolički značaj, teško će biti zaustavljen domino efekat. I to ne samo kada se radi o Iranu već i o postsovjetskom prostoru koji se na njega naslanja (Srednja Azija), gde će evroatlantisti prebaciti svoje propagandne i sve druge subverzivne „divizije“ (koje su za sada u velikoj meri angažovane na drugim prostorima).

Nadam se da Moskva to u punoj meri shvata. Njeno dosadašnje držanje u vezi sa Sirijom pozitivno je i ohrabrujuće, ali sa „aferom avion“ ušli smo u novu fazu zapadne agresije. Ona je sada izostala u ogoljenom vidu, kako bi bio ostavljen prostor za pojačano delovanje na drugi način protiv Damaska ali i Teherana, Moskve, Pekinga. No, u svakom momentu NATO stratezi mogu da procene da je došao čas za vojnu opciju na Bliskom Istoku.

Rusija tome može da se odupre samo tako što će prihvatiti duel na koji je pozvana nametanjem „afere avion“ i predlaganjem lažnim mirovnih aranžmana, i u skladu sa tim postati još odlučnija u pružanju podrške Siriji. Na zapadni korak napred mora da odgovori sa svoja dva, a ne da se ukopa u mestu, što Vašington i hoće. Otuda, čini mi se, kucnuo je čas za hitno slanje ruskih trupa u Siriju, što naravno ne znači da bi one tamo ratovale protiv pobunjenika, već da bi svojim prisustvom sprečile NATO agresiju.

Takva mogućnost je najavljena pre pomenutog obaranja turskog aviona, ali baš zbog novog razvoja događaja ne sme da ostane načelne prirode. SAD ne padaju na načelne mogućnosti već ih takve pretnje navode da deluju brže i odlučnije. Baš zbog mogućnosti da Rusija pošalje vojsku u Siriju, Amerika je posredno počela da zvecka oružjem, a iako ga nije upotrebila uverena je da je Moskvi poslala poruku.

S druge strane, to je Kremlju otvorilo vrata da matira Vašington na sirijskoj šahovskoj tabli, sa značajem koje to ima za čitav evroazijski „turnir“. Naravno, ako hrabro povuče naredni logični potez.

Kada se ratna opasnost nadvila nad Poljskom, odbacivši Hitlerove predloge da Berlinu budu učinjeni ustupci koje su u Varšavi smatrali neprihvatljivim, poljski ministar spoljnih poslova (Jozfe Bek) rekao je u Sejmu (Parlamentu) sledeće: „Mir je dragocena stvar. Naša generacija koja je iskrvarila u ratovima sigurno zaslužuje jedan period mira. Ali, kao skoro sve stvari na ovom svetu, mir ima svoju cenu, visoku i dragocenu. Mi u Poljskoj ne znamo za mir po svaku cenu. Postoji samo jedna stvar u životu čoveka, nacija i država, koja nema cenu. To je ponos“.

Poljaci nisu dali svoje ni po cenu rata. Neću sada da ulazim u nesumnjivo istorijski potvrđen agresivan odnos Poljske prema Rusiji i pravoslavlju, već se osvrćem jedino na spremnost Poljaka da se bore za ono što smatraju svojim (a kada se radilo o „sporu“ sa Nemačkom bili su u pravu, za razliku od istočne strane, gde su i sami postupali kao agresori i okupatori). Jednom mora da se podvuče ne samo crta kada se radio o opiranju agresoru, već i da se odlučno stane iza nje. To danas važi kako za Srbe kada se radi o severu Kosova, tako i Ruse tamo gde su ugrožene njihove geopolitičke pozicije.

A da ponovim, one ako budu napuštene – bilo da su za Rusiju manje bitne ali ipak značajne, kao što je sever Kosova, ili važnije, što je slučaj sa Bliskim Istokom – i te kako će se bolno odrazi na stanje u zoni ruskih interesnih prioriteta (bivši SSSR). I to bilo koja od njih. Sve je tu neraskidivo povezano i u najmanju ruku bi dovelo prvo do narušavanja imixa Rusije kao sile u usponu, a posle bi dobilo i „materijalnu“ dimenziju kada se radi o stanju na terenu.

SAD sa svojim saveznicima sve što rade čine i sa jasnom namerom da oslabe Rusiju i Kinu. U delu sveta gde se nalaze Sirija i Srbija, težište je na Rusiji, pa i ona treba i mora da čini sve šta može da brani svoju kuću i njeno dvorište što dalje od njih. A ako tako bude postupala energično i na ugroženom terenu (a ne samo u okviru međunarodnih institucija), kao što je nagovestila u vezi sa Sirijom, radiće u prilog mira a ne rata.

Zaštitiće svoje interese bez prolivanja krvi ruskih građana. Tu je razlika između Moskve 2012. godine i Varšave 1939. godine. Rusija raspolaže takvim nuklearnim kapacitetima i resursima potrebnim celom svetu, da se niko, bar u dogledno vreme, na nju ne bi usudio da krene „đonom“ čak ako RF evroatlantistima baci rukavicu izazova u lice i van postsovjetskog prostora. No, zato se Amerikanci i njihovi saveznici već uveliko i naveliko usuđuje da na razne načine, u njenoj kući i dvorištu, „demokratski“ potkopavaju konsolidovanu Rusiju (o Jeljcinovoj i da ne govorimo).

Za to će, kao što smo videli, imati još mnogo veće mogućnosti ako sruši ruske odbrambene pozicije u širem okruženju. A tada će postepeno postati aktuelan i „đon“.

Tada bi ponovo bio otpočet pokušaj svođenja Rusije na polukolonijalni privezak Zapada. Svemu tome još blagovremeno može da se postavi rampa u Siriji, i potom u drugim regionima, uključujući i naš.

Početak ruske aktivne odbrane treba da bude neodložno a ozbiljnije lociranje oružanih snaga u Siriji (što ne isključuje, već naprotiv pogoduje, pravim mirovnim rešenjima koja nikoga neće apriori protežirati ili diskriminisati, već će sirijskom narodu ostaviti pravo da samostalno izabere svoje rukovodstvo). One zasigurno ne bi bile upotrebljene pošto se Zapad tada ne bi usudio da napadne tu državu, makar ona oborila i deset aviona koji povrede njen vazdušni prostor.

Uz to, subverzivne akcije protiv zvaničnog Damaska u takvim okolnostima postepeno bi gubile zamah. A posle totalnog zapadnog poraza u Siriji – a on bi nastupio ako bi i posle posrednih NATO pretnji u nju došla ruska vojska, i tako bez krvi oduvala još neokrnjeni, na strahu zasnovani, oružani prestiž Vašingtona (za razliku od urušenog ekonomskog) – svet uistinu ne bi bio isti kao pre početka tihe agresije. Opet, neće biti takav ni ako okupacija Sirije uspe.

Radi se o prekretnici koja za Moskvu i sve druge zemlje, pokrete i pojedince koji se opiru evroatlantskom „Novom svetskom poretku“ – lako može da bude povoljna. Samo treba iskoristiti šansu. Onda bi kretanje ka istinskom policentrizmu bilo ubrzano kao što bi, opet, u slučaju da Amerika ostvari svoje namere, ono bilo usporeno pa možda do daljnjeg i obustavljeno, i to uz šansu da neke nove afere kao Račak, Markale ili turski avion, budu izrežirane u Srednjoj Aziji ili na Kavkazu, sa svim opasnim posledicama koje bi to imalo po Rusiju.1 Da tako ne bi i bilo, važno je da ruske trupe u odgovarajućem broju što pre stignu u Siriju.

Time bi Moskva samo dosta toga dobila a ništa ne bi izgubila, kao što bi zasigurno mnogo izgubila a ništa ne bi dobila, ako i pomenuta bliskoistočna država bude pokorena od strane NATO-a. Što se tiče treće mogućnosti, tj. dugoročnog opstanka postojećeg odnosa snaga u Siriji, on je malo verovatan. Asad još dosta snage ima da se opire agresiji, ali teško će na kraju opstati pod pritiskom moćnih inostranih i sa njima povezanih unutrašnjih neprijatelja.

Računati na to da će u tome uspeti – pogotovo kada je u svakom momentu, ako sirijske vladine snage postignu veće uspehe i zaprete da će poraziti pobunjenike, moguća nova nameštaljka tipa Markale ili Račak, i posle nje otvorena (kao minimum) tursko-američko-britanska invazija – bez direktnog ruskog vojnog prisustva, osloniti se samo na diplomatsku podršku i isporučivanje vojne opreme, predstavlja samo odlaganje sirijskog poraza.

Asadova Sirija će se defanzivno koprcati, ali sve manje će smeti ofanzivno da postupa, što će voditi postepenom slabljenju vladinih pozicija, sve do njihovog neminovnog urušavanja usled nesputanog delovanja pobunjeničkog faktora ili čak spoljne intervencije ako drugačije ne bude išlo. Da tako ne bi bilo, sa svim pratećim efektima koje bi rečeno imalo, došlo je vreme da Moskva povuče dalekosežni potez!

Fondsk