Žuta Crna ruka

 

 

 

 

 

 

Boško Jakšić - Žuta Crna ruka

 

Eto nenadane prilike da institucije ove države obnove poverenje koje se godinama rabilo. Ljudima koji preuzimaju vlast ukazala se šansa da pokažu da su ozbiljni kada govore da žele promenu i na medijskoj sceni Srbije, da su protiv političkog tutorstva i zamaskiranih vlasnika novina i televizija, da shvataju da je istinski nezavisno novinarstvo, a ne podaništvo, od koristi svima.

Pišem o promeni vlasništva „Politike“, fantomskoj transakciji sa svim začinima političke afere, biznis-trilera i medijske melodrame, misteriji koja je uzburkala javnost a ljude iz medija ostavila da lamentiraju nad sudbinom kojom stalno hoće da upravlja neko drugi.

Nije, naravno, problem u kupoprodaji. Sasvim je legitimno da mediji menjaju vlasnike koji ulažu svoj kapital ne bi li im donosio profit, obezbeđivao uticaj, najčešće i jedno i drugo.

Problem je što se iza promene vlasničke strukture „Politike“ nazire sprega politike i kapitala koja ugrožava slobodu medija, preti monopolom moći.

Još pre šest meseci LDP je prvi javno upozorio da „Politiku“ pokušava da kupi šabačka mlekadžijska veza Demokratske stranke. I pre toga se po čaršiji govorkalo ko sve od političara i tajkuna stoji iza ovih ili onih novina, ove ili one televizije. Istine radi, nedopustiva i za demokratsko društvo nepristojna koncentracija medijske kontrole najčešće je vezivana za demokrate.

Stvar s „Politikom“ je privremeno zamrznuta. U Srbiji su se spremali izbori, pa se kupovina izgubila s radara javnosti. Ili se tako samo činilo, jer sada je jasno da u decembru prozvani kupci nisu odustali od namere da preuzmu najstarije balkanske novine. Hoću da kažem da se ništa nije dogodilo „preko noći“.

Uveren sam, mada nemam papirnate dokaze, da se sve vreme minuciozno radilo na projektu. Uveren sam, takođe, da do kupoprodaje ne bi mnoglo da dođe bez znanja predstavnika državnog kapitala u „Politikinoj” kući – kapitala koji je, uzgred budi rečeno, po odredbama zakona iz 2003. davno morao da se iseli iz „Politike“.

Predstavnik državnog kapitala, koga je imenovao tada vladajući DS, bio je obavezan da nadležne obavesti da tamo neko želi da kupi 50 odsto vlasništva u „Politika novine i magazini“ koje je nemački koncern VAC odlučio da proda.

Morao je to da učini jer je država imala pravo preče kupovine. Jovan Simić, rečeni predstavnik, nije mogao da ne zna šta se sprema. Samo čistoj fantaziji pripada teza po kojoj srpska vlada ili vrh DS-a nisu bili obavešteni.

Biće da tu ulazimo u zatamnjene vizantijske koridore mešetarenja. Nisam pravnik, ali naslućujem da su potezi povlačeni tako da budu „čisti“, da se ispoštuju svi mogući rokovi za ponude, njihove formulacije, odgovore na ponude.

Biće da je moskovska „Ist medija grupa“, koja je od bečkog „Ost holdinga“ za 4,7 miliona evra preuzela udeo VAC-a, pravno pokrivena. Političke i poslovne elite naučile su da se služe sofisticiranim oblicima pritiska na medije – najčešće preko vlasništva. Javna je tajna da je većina nacionalnih medija u rukama tajkuna, onih koji dobrano utiču na razne političare.

Biće da upravo zato kupoprodaja „Politike“ zaglušujuće zveči.

Zašto mi, čije se to kože tiče, nismo bili upoznati s kupoprodajom? Zar i javnost ne zaslužuje da zna ko je prestižni vlasnik „Politike“? Ko stoji iza moskovske firme jednokratno osnovane na način koji tipski bazdi na sumnjive srpske privatizacije?

Zašto pravi vlasnik poput zmije krije noge? Da imam novca, i da mi je to želja, ja bih ponosno rekao da sam vlasnik „Politike“. Da sam je kupio da bih zaradio tako što bih je poboljšao, povećao tiraž, omogućio da njeni novinari putuju, da imaju pristojne plate.

Umesto toga, tajac. Nećete valjda da zaista poverujem da je tamo neki Uroš Stefanović iz „Ist medija“ novi srpski Rupert Mardok.

Žuti uporno demantuju da iza svega stoji njihova Crna ruka. Javnost, uključujući i medijsku, sumnja. Rekao bih s pravom, imajući u vidu razne potmule aranžmane s novinama i priče da se sličan scenario priprema i „Novostima“.

Aleksandar Vučić uporno tvrdi da se radi o „kriminalnoj i skandaloznoj prodaji“. LDP-ov Zoran Ostojić traži da se formira anketni odbor. DS je saglasan da se slučaj „Politika“ ispita.

Radujem se da ćemo u „Politici“ saznati ko nam je vlasnik. Zašto sam uskraćen za pravo da se pohvalim ko mi je gazda. Ili da ga teram dođavola jer me podseća na neke dosadašnje koji o novinama znaju koliko ja o morfologiji visije Tibeta.

Nedopustivo je da u najvećem broju slučajeva nije tajna ko su vlasnici raznih firmi, a da najveći stepen vlasničke misterije okružuje područje koje bi moralo da ima najmanje tajni – medijski prostor. Zar to nije paradoks demokratije?

Dajte da se skine veo tajne. Transparentnost – mrzim tu reč – transakcije važna je da bi se utvrdilo čijim je parama kupljena „Politika“. Direktorka Agencije za borbu protiv korupcije kaže da je o promeni vlasništva u „Politici“ saznala iz medija i da na osnovu tih informacija ne vidi elemente za postupanje Agencije.

„Mi nismo tužilaštvo“, u pravu je Zorana Marković. „Tužilac je pozvan da čita novine i da reaguje ako smatra da postoji krivično delo ili sumnja.“

To bi morao da bude prvi pravac dejstva. Postoji i drugi.

Kupoprodaja „Politike“ dramatično otvara neka pitanja unutar medijske zajednice, koja nisu samo naša, već su od interesa za čitavo društvo. Pozivam da se razmota klupko politike, moći, novca i medija koje se predugo zapliće.

Da mediji budu oslobođeni nadzemnih pritisaka i podzemnih kupoprodaja. Da jednom za svagda raščistimo sa onima koji nas uporno ubeđuju da samo tržište sve rešava. Mediji, pa ni „Politika“, nisu zeleniš s pijačnih tezga. Niti novinari smeju da budu najamni radnici.

Podsetimo se da dekontaminacija zagađene medijske teritorije, uz izvlačenje države iz naše sfere, imaju i te kako važnu evropsku dimenziju. Jedan su od preduslova ulaska u EU.

Tvrde da je transparentno vlasništvo nad medijima jedan od važnih ciljeva u novoj strategiji borbe protiv korupcije koja je u pripremi. Ali, ne bih nikako voleo da se sve ovo pretvori u partijsko natezanje. U pokušaj nove vlasti da spreči mahinaciju DS-a – da bi onda neki član nove koalicije bio nagrađen „Politikom“.

Valjda neće. Aleksandar Vučić mi je nedavno to lično obećao.

Zato je afera oko „Politike“, jer to zaista jeste afera, Ivici Dačiću i njegovoj vladi u najavi šansa koja na srebrnoj tacni stiže iz Makedonske 29 (uz fusnotu da disciplinuje Velju Ilića a Mrkonjića savetuje da više ne „miluje“ novinare).

Političari neka rade svoj posao, novinari svoj, ali postoji crta koju nijedna od te dve profesije, s različitim ulogama u društvu, ne sme da pređe. Ni političari ni novinari nemaju pravo da lažu i manipulišu javnošću.

Gospodo Dačiću i Vučiću, ne dopustite da i ova afera prođe kao dosadašnje. Da se trese gora da bi se rodio miš. Mogli biste u samom startu da zabeležite važan pozitivan poen, da pomognete oslobađanju medijskog prostora i uvođenja transperentnosti, kao što najavljujete.

U suprotnom, propuštena šansa emitovala bi veoma loš signal za budućnost. A nas u „Politici“ učvrstila u uverenju da se svet srpske politike najmanje brine za sudbinu najstarijih srpskih novina.

Politika