Da li je Korzika sledeća velika briga Evropske unije?

Ostrvo

Korzika – foto: pixabay.com

Korzika, ostrvo pirata i mafije, već pet vekova je u Evropi sinonim za borbu za nezavisnost: prvo od Đenovljana, a kasnije od Francuza. Ni to što je Francuskoj dala najvećeg vojskovođu u njenoj istoriji – Napoleona Bonapartu, koji je u svojim osvajanjima stigao do Moskve, nije uspelo da je zbliži sa Parizom i ona i dalje nastavlja svoju borbu.

Koalicija „Za Korziku“ ubedljivo je pobedila na nedavnim izborima na ostrvu, osvojivši 56 odsto glasova. Nacionalisti već dve godine drže vlast na ostrvu, tako da ovo nije bilo neko iznenađenje. Međutim, u kontekstu dešavanja u Kataloniji, ovaj događaj može imati drugačije reperkusije. Uz to, od 1. januara 2018. godine počeće sa radom Jedinstveni organ lokalne samouprave — jedinstven na teritoriji Francuske. On će predstavljati neku vrstu vlade ostrva. To što će borci za nezavisnost samostalno formirati korzikansku vladu sa velikim polugama vlasti izaziva zabrinutost u Parizu. Međutim, nacionalisti naglašavaju da nemaju nameru da idu katalonskim putem.

„Razmišljamo o tome kako da Korzika postane nezavisna i radimo u tom pravcu. Međutim, pošto smo pristalice nezavisnosti i demokratije, moramo raditi na tome ubeđivanjem… Sada je zadatak broj jedan da se dogovorilo sa Parizom o novom statusu (Korzike), o zakonodavstvu, nadležnostima u ekonomskoj i socijalnoj oblasti, o teritorijalnom planiranju. Odnosno, o svemu osim o prerogativima centralne vlasti. Kako bi se zadovoljili naši zahtevi biće potrebna promena ustava. Drugo pitanje je pitanje statusa korzikanskog jezika. On mora da dobije zvanični status, kao što ima francuski, kako bi se spasao od nestanka“, rekao je za Sputnjik Žan-Gi Talamoni, predsednik skupštine Korzike, inače član partije Slobodna Korzika, koja se zalaže za nezavisnost.

Nacionalisti zasad traže samo proširenje autonomije. Međutim, pre samo nekoliko godina prestali su teroristički napadi i još uvek su separatistička osećanja na tom ostrvu isuviše jaka.

„Oni naglašavaju da nemaju nameru da prate Kataloniju i da nameravaju da počnu razgovore sa centralnom vlasti o većoj autonomiji. Međutim, i to je opasna tendencija. Nakon što je organizacija ‘Front za nacionalno oslobođenje Korzike‘ prekinula svoju terorističku delatnost 2014. godine, činilo se da je tema nezavisnosti zatvorena. Ipak, u svetlu rezultata ‘bregzita’ i događaja u Kataloniji, ideja ako ne nezavisnosti onda svakako veće autonomije ponovo se javila u glavama Korzikanaca. Zato mislim da će francuskoj vladi biti teško da reši ovaj problem i obuzda korzikanski nacionalizam koji je dobio solidnu podršku na izborima“, rekao je za Sputnjik ekspert Instituta za Evropu Ruske akademije nauka Sergej Fedorov.

Jedna od glavnih razlika Katalonije i Korzike sastoji se u tome što španski region čini 19 odsto nacionalnog BDP-a, dok francusko ostrvo živi od donacija Pariza. To je i najveći adut centralnih vlasti. Ako pobednička partija na Korzici samo najavi referendum, Pariz može odmah da zavrne „slavine“. Međutim, oni ne misle tako.

„Mi posedujemo sve što je potrebno da budemo nezavisni. Imamo znanje i umenje, kao i snažnu samobitnost oko koje može da bude izgrađena uspešna ekonomija. U narednih 10 godina ćemo se boriti za novi status i osiguraćemo stanovnicima Korzike ekonomsku stabilnost, razvijaćemo naš region razvojem različitih grana koje su Korzikanci već uspešno osvojili. Upravo na to ćemo stavljati akcenat kako bismo sve uverili u potrebu za nezavisnošću“, dodao je Talamani.

Premijer Francuske Eduard Simon već je 10. decembra pozvao telefonom Žila Simonija, obavestivši ga da je spreman na pregovore, ali tek nakon početka rada novog organa, u januaru.

Nezavisnost ili ništa

Korzika je krenula u borbu za nezavisnost još početkom 14. veka, kada je ostrvo pripalo Đenovi. Korzikanci su se aktivno borili da zbace vlast „bankara“, u isto vreme postavši stecište pirata. Ne mogavši da se izbori sa slobodarskim Korzikancima, Đenova odlučuje da ustupi Korziku Francuzima 1786. godine za dug.

Nakon toga počinje nova faza borbe za nezavisnost. Francuzi su odlučno gušili svaku pobunu, ali nisu uspeli da slome duh ostrvljana. Krajem šezdesetih godina prošlog veka korzikanski nacionalisti su prešli na izvođenje terorističkih napada. Devedesetih godina ih povezuju sa korzikanskom mafijom, jednom od najmoćnijih u Evropi, kako tada tako i danas, koja je tradicionalno imala specifičnu ulogu u ekonomskom i socijalnom životu ostrva i Francuske u celini. Zahvaljujući toj saradnji, Korzikanski front za nacionalno oslobođenje je dobio mogućnost proširenja svojih finansijskih mogućnosti i legalizaciju sredstava dobijenih na nezakonit način — na primer, ubiranjem „revolucionarnog poreza“ od poslovnih ljudi na ostrvu. Borba za uticaj i kontrolu nad finansijskim tokovima dovela je do međusobnih borbi korzikanskih nacionalista koje su trajale od 1993. do 1996. godine i koštale života veliki broj aktivista.

Međutim, poslednjih godina situacija se smirila. Naoružani separatisti su 2014. godine položili oružje i odlučili da se demokratskim sredstvima bore za svoje ideje. Već naredne godine, njihovi istomišljenici osvojili su vlast na parlamentarnim izborima na Korzici.

Treba reći da gubitak Korzike za većinu Francuza ne bi predstavljao „smak sveta“: prema rezultatima nekih anketa, čak dve trećine stanovnika kontinentalne Francuske ne bi imalo ništa protiv da se Korzika otcepi. Oni to gledaju sa pragmatične strane: šta će im siromašno ostrvo sa 324.000 stanovnika koje sami finansiraju, a ono se još i buni.

Očigledno, Francuzi nisu Španci, a iskreno, ni Korzika nije Katalonija.

(rs.sputniknews.com)

Share this post: