„GLEDALA FILM I SHVATILA STVARI“ – FRANCUSKA DIVA FANI ARDAN UZVIKNULA U ITALIJI: „Viva la Serbia!“

Francuska diva, o filmu, umetnosti, našem narodu, istinskim vrednostima: Svi moji srpski prijatelji su izuzetno jake ličnosti. Hrabri se danas ne boje kritika i odbacivanja.

Viva la Serbia! – uzviknula je sa širokom osmehom slavna francuska glumica Fani Ardan, usred velike gužve u rimskoj Palati “Venecija”, na nedavnom festivalu “Evropska pozorišna nagrada”.

Ova rečenica, zapravo, bila je najkraći i najnedvosmisleniji odgovor na molbu da govori za naš list, “dobačenu” preko ramena ljudi okupljenih oko nje.

Istovremeno glamurozna i jednostavna, u elegantnoj crnoj haljini, kretala se ležerno kroz masu umetnika, pozorišnih kritičara, producenata, novinara…

Za razliku od drugih zvezda, dopuštala je fotografisanje iz neposredne blizine sa otmenom nemarnošću, svesna da savršeno nosi svoje godine.

Francusku divu u Rim je doveo poziv da učestvuje u panelu posvećenom Džeremiju Ajronsu, dobitniku Gran-prija na ovom festivalu.

O harizmatičnom glumcu čulo se mnogo lepih reči, između ostalog da je jedinstven u svom životnom i glumačkom stilu, talentu, glasu, držanju.

Ali šta u vremenu globalizacije, efemernih vrednosti i opšte uniformisanosti koja isključuje svaku individualnost uopšte znači jedinstvenost?

– Iskrenost je danas najveći i najređi kvalitet.

A to znači da svi mi, vi i ja, muškarci i žene oko nas, baš svi – imamo pravo da budemo svoji, unikatni, da branimo pravo na mišljenje, da nas ne zanima šta je moderno, “politički korektno”.

Biti jedinstven za mene znači biti slobodan.

Biti hrabar znači ne plašiti se tuđeg prosuđivanja, kritika, odbacivanja – kaže, na početku ekskluzivnog razgovora za “Večernje novosti”, Fani Ardan. – Danas je film i industrija i umetnost.

Žan-Lik Godar je svojevremeno izjavio da je film sve više industrija bez umetnosti, ideje. Američki, pogotovo, izgubio je svoju dušu. Osećam se kao turista u američkom filmu.

Da i dalje ima velikih glumaca, ali da su filmovi sve “manji”, sigurna je lepa Francuskinja:

– Još pamtim vreme kad je umetnost, pre svega, bila – umetnost. Danas se sve više komercijalizuje, a to ne može biti dobro.

Nije sve zabava i pravljenje novca. Ako želite da budete zaista veliki glumac ili glumica, ne možete to postići u otrcanim filmovima sa specijalinim efektima i praznim idejama.

Izvođači, kao i producenti, trebalo bi da stvaraju kvalitetna dela ne računajući uvek na masovnost publike. Njima bih mogla da poručim: radite za publiku, ali joj ne podilazite!

Ne trudite se po svaku cenu da budete prihvaćeni, opšte voljeni. Mnogo je važnije da budete originalni.

Verujem da je uvek bolje napraviti mali film u kojem se “čuje” tišina, ali takva da je nikada nećete zaboraviti… Takođe, ne sviđa mi se što filmska industrija misli da je film roba i da je publika glupa. Ona to, svakako, nije.

Jedno od novijih ostvarenja naše sagovornice uspelo je da spoji oba imperativa današnje kinematografije: kvalitet i veliku popularnost kod gledalaca.

Biografska drama “Kalas zauvek” (2003) Franka Zafirelija opisuje život tragične operske dive, za čiju ulogu je u početku imao nameru da angažuje neku od operskih pevačica.

Ipak, kad je upoznao Fani Ardan, pored fizičke sličnosti, odmah je uočio da će ona biti “jednostavno savršena u naslovnoj ulozi zvezde neprolazne veličine”.

I nije se prevario. Film je opravdao veliki budžet (17 miliona dolara), dok je uspehu “Kalas zauvek” svakako doprinela i glavna protagonistkinja. Koja je vrednost za Ardanovu – zauvek?

– Život sam. Koliko god težak, kad u njemu vidite snop svetlosti, vredan je postojanja. Velika Marija Kalas, toliko godina posle smrti, i dalje je “zauvek”.

Jer, svako od nas ležeći u svojoj sobi i slušajući taj veličanstven glas oseti da je, na neki način, spasen. I kaže sebi: “Da, život je pepeo, ali ja hoću da ga živim!”

Ima nečeg zbog čega vredi nastavljati dalje, koliko god da je teško. Takvu snagu daje vam umetnost, zato je moramo sačuvati. Kad čitate dobru knjigu, gledate neko slikarsko platno ili slušate divnu muziku – to je za mene zauvek.

Na pitanje da li je ikada bila u Srbiji i zašto je uskliknula s toliko očigledne simpatije, Fani Ardan kaže:

– Nažalost nikad. Ipak, uvek razmišljam o Srbiji i Srbima kao o zemlji i narodu sa jakim identitetom.

I kad god neko pomene Srbiju, imam potrebu da se osmehnem. Znam taj narod kroz književnost i muziku, imam puno srpskih prijatelja u Parizu. I svi su jake ličnosti. A to je danas i te kako važno. I za poštovanje…

UMETNOST PRAVI IZBOR

FANI Ardan (1949), ćerka vojnog atašea, u početku je studirala političke nauke.

Ali ubrzo je shvatila da je za nju umetnost pravi izbor a na pozorišnoj sceni debitovala je 1974. godine, sedam godina kasnije udala se za čuvenog reditelja Fransoa Trifoa.

Nažalost, prerana rediteljeva smrt prekinula je brak i ljubav iz koje se rodila jedna od njene tri ćerke, Žozefin Trifo.

Prvu veliku filmsku ulogu ostvarila je s Žerardom Depardjeom u filmu “Žena iz susedstva”. S njom i prvu nominaciju za nagradu “Cezar” – koja joj je konačno pripala 1997. godine.

ULOGE ZA PAMĆENJE

Sofisticirana lepota i nesporni talenat već na početku karijere doneli su Fani Ardan veliku popularnost u Francuskoj, a ubrzo i u ostatku sveta.

Igrala je u nekoliko holivudskih i britanskih filmova, reditelji poput Koste Gavrasa, Paola Sorentina i Franka Zefirelija računali su na nju, a neka od njenih najpoznatijih ostvarenja su “Osam žena”, “Ljubav i strah”, “Sto i jedna noć”, “Velika lepota”, “Australija” i naravno “Kalas zauvek”.

Režirala je tri filma, u poslednjem “Staljinov dan” (2016) glavnu ulogu poverila je svom prijatelju Depardjeu.

Između ostalih priznanja, karijeru joj je obeležila i nagrada “Stanislavski” na 25. međunarodnom festivalu u Moskvi.

(Novosti)

Share this post: