KAKAV BLAM: ŽENA CRNOGORSKOG AMBASADORA napravila SKANDAL na prijemu kod PUTINA!

zena-fotograf-rusija-kremlj

Moskovski dnevni list „Komersant“ – koji već godinama demonstrira izrazitu naklonost režimu Mila Đukanovića, uz ništa manju nenaklonost Srbiji i Srbima – objavio je tekst u kojem se, pored ostalog, govori o tome kako je Vladimiru Putinu akreditaciju predao novi ambasador Crne Gore u Moskvi Igor Jovović i s tim povezanim „podvizima“ njegove žene Vesne.

Neočekivano od promontgenegrinskog „Komerasnta“?

Neočekivano, nema sumnje!

Ali, ni Vesna nije mačji kašalj. Zaslužila ambasadorovica.

Uostalom, evo šta je o prvim licima Montenegra zabeležio i napisao „Komersantov“ novinar Andrej Kolesnjikov:

„U Andrejevskoj dvorani Velikog kremaljskog dvorca 9 novembra su ambasadori nekoliko zemalja uručili svoje akreditacije predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Putin je rekao šta misli o Trampovoj pobedi, a izveštač „Komersanta“ je obratio pažnju pre svega na ženu ambasadora Crne Gore u Rusiji koja je prevazišla čak i njegovu uobrazilju.

Žena ambasadora Crne Gore Vesna Jovović skrenula je na sebe pažnju još dok je prilazila Andrejevskoj dvorani. Dok su se svi ostali penjali na treći sprat pešice, ona je dočekala lift i povukla za sobom nekoliko stranih novinara.

Dok se lift kretao naviše ona je uznemireno gledala oko sebe, kao da pati od klaustrofobije i nešto šaputala – sebi, a izgleda i o sebi. Odmah sam predosetio da nešto neće na dobro izaći.

Petnaest minuta do početka ceremonije, koja godinama ide svojim standardnim tokom, ambasadori su stali „u lanac“. Bilo ih je bezmalo 20. Četvrti među njima bio je ambasador Crne Gore Igor Jovović (svaka podudarnost sa Milom Jovović je slučajna).

Za njega se zna da se rodio 5. decembra 1950. u slovenačkom gradu Nova Gorica i da je dugo služio u diplomatiji (poslednja dužnost mu je bila – državni sekretar za politička pitanja u crnogorskom Ministarstvu spoljnih poslova i evropskih integracija) i, eto, doslužio do ambasadora u Rusiji. Oženjen je i ima dvoje dece.

Pretposlednja okolnost (da je oženjen) igra u njegovom životu, uveren sam, presudnu ulogu. Jer, sada sam ubeđen da u celom diplomatskom korupusu u Moskvi nema još jednog čoveka poput one kojom je on oženjen. Ne žene, već – upravo čoveka.

Prvo da ukažem: taj čovek se – a ne neko drugi – akreditovao za ceremoniju u Kremlju kao novinar.

Ne može baš svakom čoveku pasti na pamet da se mužu u takvim trenucima približi na takav način, a od onih kojima bi to i palo na pamet – ne bi se baš svaki akreditovao. Kao drugo: taj čovek je sa sobom zaista doneo fotoaparat i besomučno ga koristio tokom cele ceremonije. Ni jean od prisutnih fotoreportera nije to radio tako strastveno kao taj čovek.

Dok su se ambasadori premeštali sa noge na nogu u svom „lancu“, ambasadorova žena je u njemu pronašla svoga muža i već ga fotografisala.

Koliko puta se može napraviti takav snimak? Dobro, krupni plan, zajednički snimak… Pet kadrova, deset… A ona je na moje oči napravila već 50 i nije nameravala da se zaustavi. Stalno joj nešto nije bilo po volji. Njoj je svuda nekako bilo neudobno. Kadar zbog kojeg je došla – nikako da joj se potrefi.

Povukla je za košulju fotografa Associated Press – koji je bio dovoljno promućuran da sa sobom ponese min-merdevine (kakve fotoreporteri koriste), pa je bio iznad svih kolega – pa mu nešto došapnula na engleskom. Ali, ne: nije mu došapnula – to je bilo nalik na riku gladne zveri.

Nisam se iznenadio kad se on pokorno spustio sa svojih merdevina i ustupio joj svoje mesto. Dobro je uradio – bolje mu je bilo da ne iskušava sudbinu.

Mada su ga – s obzirom da ja znam te fotografe koji se bore za mesto pod suncem (a jasno je kakvo je to sunce) – razdirala, u najmanju ruku, protivrečna osećanja. Samo, uprkos tome, on je sišao.

Ali, ona nije bila mirna na njegovim merdevinama. Bilo mi je jasno da će ona nespokojna svuda, samo što to, kako se činilo, još nisu shvatali saradnici Federalne službe za obezbeđivanje (FSO).

Jer, u jednom trenutku se ta žena pretvorila u luk usmeren prema mužu koji je od nje bio udaljen 30 metara. Taj luk je bio tako slabo odmeren da sam shvatio: ona samo što nije pala i na fotoreportera koji sedi ispred nje i na baršunom opšivene konopce koji dele nas od njih, a i na saradnika FSO koji je već – za svaki slučaj – sa nekim bolom gledao na nju.

Samo, ona nije pala. Čak nije ostala ni bez tankih štikli koje kao da su bile pravljene prema rupicama na prečagama merdevina. A nije pala jer još nije bila obavila svoju misiju.

Pojavio se Vladimir Putin i video sam kako je ona, kako je izgledala, na nekoliko sekundi bila izgubila interes za muža. Sa strašću s kojom je njega snimala, sada je počela da snima Putina. Sve ono isto: krupni plan, zajednički snimak…

Međutim, merdevine su je ograničavale, pa je sa njih zaskočila, nalegla na konopac i nagnula se da bude bliže Vladimiru Putinu… Sevao je i blic…

Saradnik FSO se na to samo uljudno i bez emocija osmehivao – ne puštajući je dalje, a ona je želela…

Već je počela ceremonija, predsedniku su jedan po jedan prilazili ambasadori… Prvi, drugi, treći…

Četvrti je bio njen muž Igor, a ona je rešila da ide do kraja jer joj ni mogućnosti fotoaparata nisu bile dovoljne da ga približi sebi, ali su joj bile na raspolaganju njene moć i tada se Vesna postavila pod uglom od 90 stepeni, presavila se u struku (da, ona je uspela da to izvede) i počela da pada preko konopca jer se zakoni fizike ipak ne mogu poništiti…

Tada se, nejasno odakle, pojavio drugi saradnik FSO (uostalom, odakle se oni uvek pojavljuju u pravom momentu?). Uhvatio ju je za pojas žaketa i naglo povukao unazad. On je, najverovatnije, naprosto hteo da je postavi na njeno mesto, čak i ne pomišljajući da je spasava od sramote…

Međutim, meni se činilo da nju malo šta može spasiti.

U svakom slučaju, od tog momenta je za njom stalno išao taj isti saradnik FSO – prateći svaki njen korak. A ona ni sekunde nije stajala na mestu i probijala se kroz svaku „rupu“ među novinarima. I samo je snimala, snimala, snimala…

A on je u svom „lancu“ stajao kao ukopan – jer, čime j mogao da pomogne i sebi i njoj?

Koliko je ona bila već napravila snimaka? 440? 500? Nije mi bilo jasno kako je tako nešto uopšte moguće. Jer, već odavno su se bili zaustavili svi ostali, čak i oni koj su snimali ambasadore Kambodže i Čada (a bilo je šta da se snima), a samo je ona blicom sve vreme signalizirala mužu: ja sam ovde, ja sam sa tobom, ja te i dalje snimam!

A Vladimir Putin je u međuvremenu primao akreditive i započeo svoju tradicionalnu ceremonijalnu reč, za vreme koje mu je preostajalo da makar jednom rečju (poželjno: dobrom) pomene zemlje svih prisutnih ambasadora.

Ovoga puta: Grčku, Poljsku, Finsku, Luksemburg, Holandiju, Turkmeniju, Crnu Goru, Novi Zeland, Burundi, Kolumbiju, Mali, Somaliju, Čad, Gambiju, Island, Bosnu i Hercegovinu, Kambodžu i Ekvatorijalnu Gvineju. A još je akreditive Vladimiru Putinu uručio i apostolski nuncije u Rusiji (diplomatski predstavnik pape rimskog).“

Kolesnjikov je dalje citirao šta je Putin rekao o Trampovoj pobedi i poželjnim rusko-američkim odnosima. Pa još: šta je rekao nekim ambasadorima…

Kolesnjikov je poseban akcenat, posle svih Vesninih „podviga“, stavio na ove Putinove reči:

„Naši odnosi sa Crnom Gorom su se oduvek zasnivali na starim tradicijama prijateljstva. Računamo da će se crnogorsko rukovodsto držati izbalansirane spoljnopolitičke linije i da ćemo nastaviti odnose u svim oblastima“.

„Komersantov“ novinar je ono što se dalje dešavalo opisao ovako:

„Supruga ambasadora Crne Gore je iza leđa saradnika FSO „uhvatila“ taj istorijski momenat nekoliko puta uzastopno, a fokusirala se na svog muža (jer, na čijem bi još)…

Po tradiciji, bio je poslužen šampanjac. Treba li naglašavati ko se prvi našao pored poslužavnika? Ne, ne samo Vladimir Putin (zato što su ga ponudili prvo njemu). Naravno: ambasador Crne Gore u Rusiji Igor Jovović.

Za to vreme su novinare zamolili da napuste Andrejevsku salu Kremlja… Ali, žena (crnogorskog ambasadora) počela je da svojim grudima očajnički i metodično navaljuje na grudi saradnika FSO.

To je udaralo na emocije. Ona je morala da to snimi. Jer, zbog tog kadra je i došla: njen muže je stajao ispred predsednika Rusije i jedini od ambasadora razgovarao sa njim. Čak živahno! A ona nije mogla da to ovekoveči! Čak nije mogla ni da vidi! Nju su – sve pomalo, polako ali sigurno – gurali prema izlazu.

Bilo je čak začuđujuće koliko su ti ljudi imali strpljenja.

Nije baš uvek tako. Šta je to na njih uticalo?

Njen drečeći plavi kostim? Velika pozlaćena dugmad na njemu? Plave ušiljene cipele sa visokim štiklama sa pozlaćenim kopčama? Nešto jeste.

Ipak su je istisnuli. Ona je malo stajala. Razmišljala. I odjednom se bacila prema drugim vratima koja su otvorili za ambasadore. I, već je nekoliko puta škljocnula svojim amaterskim aparatom…

Zgrabili su je, naravno, posle svega. A vrata zatvorili.

Samo, već je bilo kasno.

Kad bi bar jedan fotoreporter tako radio…“

(Komersant / Fakti)

Share this post: