MINISTAR EKONOMIJE TURSKE NIHAT ZEJBEKČI: TURSKA JE PRED RASPADOM!

turska vojska rat kurdi nesreca

Piše: Stanislav Tarasov

Ministar ekonomije Turske Nihat Zejbekči dao je rezonantnu izjavu u vezi sa pokušajem državnog udara u Turskoj 15. jula.

Na sastanku sa predstavnicima javnih organizacija i preduzeća, rekao je da je “cilj pokušaja državnog udara u Turskoj bila podela zemlje između Jermenije i Kurdistana”. Po njegovim rečima, oni “žele da realizuju karte nacrtane pre 100 godina”.

Ranije, u maju ove godine, neposredno pre neuspelog puča, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio je na proslavi 463-e godišnjice pada vizantijskeprestonice, da “mnoge zemlje žele da se osvete Turcima za osvajanje Istanbula (Konstatinopolja) 1453. godine.

“Međutim, niko ne može uništiti našu zemlju. Nakon osvajanje Istanbula Turci su se nastanili u Anadoliji i Trakiji i ne planiraju da odu sa ove zemlje”, – naglasio je on.

Izjave ministra Zejbekčija o kartama pre jednog veka i predsednika Erdogana objedinjuje jedan datum: 16. maj 1916. Godine.

Britanija i Francuska tada su razmenom nota između visokih diplomata zaključile sporazum Sajks-Piko, koji je predviđao podelu velikog dela Osmanskog carstva između saveznika po okončanju Prvog svetskog rata.

Francuzi je trebalo da zauzmu jugoistok saveremne Turske, severni Irak, Siriju i Liban. Britanci bi dobili kontrolu nad južnim i centralnim delovima današnjeg Iraka.

Na prostoru između ove dve zone (danas su tu Sirija, Jordan, zapadni Irak i severno-istočni deo Arabijkog poluostrva) planirano je stvaranje arapskog kraljevstva pod britansko-francuskim protektoratom. Sporazumu je pristupila i Rusija, kojoj su obećani moreuzi Bosfor i Dardaneli.

Naposletku su ovi planovi pretrpeli promene, ali u Turskoj su se do nedavno prema njemu odnosili kao prema dramatičnoj činjenici za nacionalnu istoriju, baš kao što se u Sovjetskom Savezu i modernoj Rusiji tretira zaključivanje Brestskog sporazuma između boljševika i Nemačke i njenih saveznica u Prvom svetskom ratu, marta 1918. godine.

Da li je Ankara samo zbog godišnjice trebalo da povampiruje prošlost, čak ni u vezi podsećanja na nastavak sporazuma Sajks-Piko u verziji potpisanoj 10. avgusta 1920. godine u gradu Sevru između Francuske, Velike Britanije, SASD (SAD), Italije, Japana, Belgije, Grčke, Poljske, Portugalije, Rumunije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavije), Hidžaza, Čehoslovačke i Jermenije, sa jedne strane i turske vlade poražene u Prvom svetskom ratu Otomanske imperije s druge strane?

Ovaj sporazum je internacionalizovao Istanbul i Bosfor, dajući delove Anadolije Grcima, Kurdima, Jermenima, Francuzima, Englezima i Italijanima.

Tada je Otomanska imperija zvanično priznala Jermeniju kao suverenu državu, pri čemu su se i Turci i Jermeni složili da povere američkom predsedniku Vilsonu utvrđivanje granica.

Vilson potom 20. novembra 1920. godine predlaže da se Jermenima daju teritorije koje su do tada pripadale Otomanskom carstvu: značajan deo oblasti Van, Erzurum, Bitlis i Trabzon sa izlazom na Crno more.

Ugovor u Sevru bio je kratkog veka, stvarajući u Turskoj samo “psihološki sindrom”, jer je jermensko pitanje u ovoj zemlji bilo “rešeno” još 1914-1915-tih godina.

Što se tiče Kurda, prema mišljenju profesora islamskih studija na Univerzitetu u Bazelu, Maurusa Rajnkovskog, “pri zaključivanju Sevrskog mirovnog sporazuma 1920. godine postajala je samo nejasna formulacija kurdskog subjekta u istočnoj Anadoliji, a već u Lozanskom mirovnom sporazumu iz 1923. godine Kurdi se uopšte ne pominju”.

Dakle, tada je od Jermena i Kurda – iz različitih razloga – u Turskoj ostala samo istorijska simbolika, a u periodu predsednikovanja Mustafe Kemala i njegovih ideoloških naslednika postojao je određeni oblik sigurnosti i stabilnosti države, što je bilo važno u promenljivom turbulentnom okruženju, kakav je Bliski Istok .

Stoga su za buđenje turskih istorijskih senki bili neophodni određeni unutrašnji i spoljašnji uslovi, koji su, oslanjajući se jadan na drguog, formirali složenu i komplikovanu geopolitičku sliku, u kojoj svaki korak Ankare ne bi pojednostavljivao situaciju, već bi je samo komplikovao.

I evo posle toga, kada je turska vladajuća stranka Pravde i razvoja počela da napušta ideološko nasleđe Mustafe Kemala, pa krenula na put tzv. meke islamizacije, a u spoljnoj politici počela da podržava neosmansku doktrinu i „arapsko proleće” na Bliskom Istoku i Severnoj Africi a zatim i u Siriji.

Nakon toga su američki eksperti – Foreign Policy in Focus  (poznatiji kao FPIF) i Federation of American Scientist (FAS), Bipartisan Policy Center – objavili otvorene prognoze o “bliskom raspadu Turske” i podsetili na sporazum Sajks-Piko.

Po njihovom mišljenju, “skoro 100 godina plan Sajks-Piko obezbeđivao je stabilnost regiona, ali posle američke invazije na Irak 2003. godine, sve se promenilo”. Irak je 2003. godine faktički podeljen na tri zone, koje su pod kontrolom šiita, sunita i Kurda.

Podela Iraka i potencijalno Sirije na tri komponente – šiitsku, sunitsku i kurdsku – dovela bi do pojave najmanje šest novih mikrodržava, istovetnih po etničkom i verskom sastavu.

Ovo je podgrejao i turski predsednik Erdogan koji je podvukao da “svi konflikti u regionu imaju kao uzrok događaje od pre jednog veka”, a “Sajks-Piko sporazum podigao je veštačke barijere između muslimanskih zemalja i lišio Tursku prirodne zone uticaja u regionu”.

erdogan turska

Međutim, najviše intrigira činjenica da protiv očuvanja “veštačkih granica Sajks-Piko” na Bliskom Istoku otvoreno istupa i Islamska država. Konačno, na svojim pravima insistiraju i turski i sirijski Kurdi.

U tom kontekstu, postaje jasno zašto je sadašnji građanski rat u Siriji i ekspanzija ID rezultat zajedničkih akcija Turske i islamskih pokreta: u strategiji ove alijnse može se primetiti želja da se kazne i unište “nove” države – Sirija i Irak, i da se uspostavi – samo “svoj”- halifat.

U ovom kontekstu, poseban značaj daobija, kako smatra bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, faktor priznanja genocida nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata. U stvari, kurdski problem prebačen je iz Iraka na Siriju, a sada već i na Tursku.

Sada je Ankara ozbiljno zabrinuta zbog podrške koju SAD pružaju sirijskim Kurdima, i pretpostavlja da se u budućnosti kurdski problem na Bliskom istoku može nekako povezati sa jermenskim pitanjem, ali ne obavezno sa sadašnjom Jermenijom, već da to pitanje mogu ponovo pokrenuti velike sile, i ne samo protiv Turske, već i protiv Azerbejdžana, i po različitim scenarijima.

Ako se u Turskoj pojavi takozvano “jermensko žarište”, o čemu već otvoreno govore mnogi turski eksperti, to može biti određeni zapadni vektor razvoja jermenskog pitanja, zajedno sa ruskim, kojeg se pridržava Jerevan.

Ali, za sada niko ne zna, kako i u kojem formatu će se desiti i da li će se uopšte desiti reanimacija jermenskog pitanja u kontekstu događaja na Bliskom Istoku, jer, za razliku od Kurda, Jermeni nemaju neophodnu geopolitičku snagu.

Zato teško da je osnovana optužba turskog ministra Zejbekčija da su neuspeli pučisti “pripremali podelu zemlje između Jermenije i Kurdistana”. Međutim, Turska je dovedena u takvu situaciju ina takvu osnovu sa koje joj se može svašta nametati.

Sajks i Piko su podelili region, a u naše vreme, kada se razbijaju granice, može i mora biti uspostavljen nov sporazum.Kakav će on biti, i ko će doneti konačnu presudu – pokazaće vreme.

(za Fakti.org preveo Srđan Đorđević)

Share this post: