Moj otac je serijski ubica

Ispovest

Kit Džesperson je u Americi poznat kao Nasmejani ubica, koji je silovao i brutalno ubijao žene devedesetih godina.

Njegova ćerka Melisa Mur morala je da nauči kako da se nosi sa činjenicom da je njen otac monstrum, činjenicom koju je saznala kada je imala svega 15 godina. Dugo je ćutala i odbijala da priča o tome, ali sada svojom pričom pokušava da pomogne i drugim ljudima.

Melisa je napisala svoju ispovest za BBC, a pre nekoliko godina je objavila i memoare kako bi pomogla svim ljudima koju se suočavaju sa sličnim problemima kao ona. Njena potresna priča počinje 1995. godine, kada je njen otac uhapšen.

– Jedna od stvari zbog kojih mi je uvek bilo neprijatno u njegovom okruženju jeste činjenica da je uvek jako otvoreno pričao o svojim seksualnim vezama. Detaljno je opisivao šta je radio sa našom majkom, a stalno se napadno nabacivao ženama. I tog jutra u restoranu se nabacivao konobarici.

Tokom jela rekao mi je : „Nije sve onako kako izgleda. Znaš, imam nešto da ti kažem, i veoma je bitno“… Onda je usledila pauza, i nastavio je: „Ne mogu da ti kažem, draga. Ako ti kažem reći ćeš policiji. Ja nisam ono što ti misliš, Melisa“ – priseća se ona.

Kit je ubrzo odustao od te teme, ali Melisa se godinama kasnije pitala šta bi bilo da joj je rekao? Da li bi otišla u policiju i rekla im da je ubio sedam žena? Ali pitanje koje je zaista proganjalo jeste ono najstrašnije – da li je njen otac mogao i nju da ubije da ne bi otišla u policiju? Nekoliko meseci kasnije, Nasmejani ubica je počinio osmo ubistvo, i završio je u zatvoru.

Naizgled srećna porodica

Kada joj je majka rekala da je otac uhapšen zbog ubistva, 15-godišnja devojčica nije mogla da veruje. Ali, onda je počela da se priseće ranijih vremena, kada je bila dete i kada su kao porodica živeli na farmi.

– Kada sam imala pet godina, pronašla sam prelepe mačiće na krovu štale, i iznela sam ih napolje da se igram sa njima. Kada je moj tata video mačiće, prišao je, uzeo ih, zakačio ih na konopac za sušenje veša i počeo da ih muči. Sećam se njegovog izraza lica čistog uživanja, dok sam vrištala da prestane. Kasnije sam pronašla njihova mala tela u dvorištu iza kuće – priča Melisa.

Kit je uhapšen zbog ubistva njegove devojke Džulije Viningam, a na suđenju je priznao da je ubio još mnogo žena. Navodno je rekao da ih je ubio 160, ali policija veruje da ih je ubio osam, od kojih neke još uvek nisu identifikovane. Melisa se priseća kako je njen otac voleo da se hvali svojim ubistvima, i anonimno je slao pisma medijima sa nacrtanim nasmejanim licima. Otud mu i nadimak Nasmejani ubica.

– Te 1995. godine nisam mogla da balansiram uspomene i izveštaje koje sam čitala u novinama. Jednog dana sam pročitala tekst u kom je sin Viningamove mog oca nazvao monstrumom, dodavši kako bi trebalo da ga pogube. Znala sam da ima puno pravo da kaže to, ali to je ipak bio moj otac! Posle toga sam prestala da čitam novine – kaže Melisa.

Melisa kada je imala 15 godina

Njen život više nikada neće biti isti. Deca su počela da je izbegavaju, jer su roditelji mislili da su njihova deca u opasnosti ako se druže sa njom. A posebno ju je proganjala misao kakva je ona osoba, ako je ćerka serijskog ubice. Znala je da ima njegovu DNK, i pitala se da li i ona u sebi nosi to zlo.

Melisa je vremenom upoznala dobrog čoveka, udala se za njega i rodila decu. Ali, jednog dana njena ćerka joj je razdragano pišta i postavila joj jednostavno, a ipak tako strašni pitanje.

– Mama, svi imaju tatu. Gde je tvoj tata? – pitala ju je ćerkica, koja jako liči na samu Melisu.

Slagala je ćerku da Kit živi u Salemu. Istina je da je tamo u zatvoru, gde služi doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja. Ali, tada je Melisa shvatila da će morati da se pozabavi ovim problemom, i da ne sme više sve da drži u sebi.

Napisala je memoare, i počela da priča sa ljudima koji su u porodici takođe imali nekog serijskog ubicu. Roditelji, sestre, braća i deca serijskih ubica suočavaju se sa velikim prihološkim i emotivnim problemima, i Melisa ima je svima pomogla.

– Nisam ga videla skoro deset godina. Nakon što je moja knjiga objavljena 2008. godine, dobila sam pismo od njega u kom je pisalo: „Ne želim da me svet osuđuje kao oca. Jedino sam pogrešio osam puta u rasuđivanju“. Ali, on priča o ubistvima! Naziva ubistva „greškama u rasuđivanju“. Kako bi iko, čak i ćerka, mogla da nastavi da ima odnos sa takvim čovekom? – objašnjava Melisa.

Nasmejani ubica Kit Džesperson

Ona priznaje da je godinama zavaravala sebe i verovala da je njen otac uradio loše stvari, ali da ju je ipak voleo. Sve se to srušilo kada je njen deka jednog dana došao iz zatvora, gde je bio u poseti sinu, i preneo joj da Kit priznao da je razmišljao o tome da ubije svoju decu.

– Moj otac nikada neće dobiti smrtnu presudu za svoje zločine. Ali trebalo bi da dobije. Ne govorim ovo zbog sebe, nego zbog njegovih žrtava. A ja sam konačno znala odgovor na pitanje koje me je mučilo svih tih godina. Da li bi me ubio da sam rekla policiji za njegove zločine? Da, bi – zaključuje ona.

(Žena)

Share this post: