Bosanski lingvista Midhat Riđanović: Bošnjaštvo je kukavičje jaje podmetnuto da se Bosna podeli!

Intervju

Profesor engleskog jezika i lingvistike Midhat Riđanović iz Sarajeva nedavno je objavio tekst o fenomenu Bošnjaštva za koje smatra da je u pitanju kukavičije jaje posmetnuto kao bi se Bosna podelila.

Po rečima profesora Riđanovića Bošnjaštvo je:  „najveće zlo koje je ikad pogodilo Bosanske Muslimane. To je kukavičije jaje koje nam je podmetnuo Tunjo Filipović i njemu slični jer im je trebao nacionalni naziv u kome neće figurirati reč Musliman, jer je nezgodno biti i ateista i Musliman“.

On kaže da veliki broj Bosanskih ateista ponosno su istacali svoju pripadnost naciji Bosanskih Muslimana i time iskazivali svoj pijetet prema svojim precima, koji su tokom četiristo i više godina ponosno ispovedali vjeru Islam.

Glavni razlozi zašto će Bošnjak dovesti do raspada Bosne

– Ja imam više razloga zbog kojih smatram da će naziv Bošnjak doprineti raspadu Bosne; evo dva glavna:

1) Prihvatajući nacionalno ime Bošnjak, mi pravimo budale od svojih predaka, za koje implicitno kažemo da nisu znali svoje nacionalno ime, jer su, osim u početku Osmanske vladavine, Bošnjaci bili SVI stanovnici Bosne (dok nije počela Srbizacija Pravoslavnih krajem 18. veka).

2) Naziv Bošnjak je najkorisniji Srpskim i Hrvatskim nacionalistima; to se vidi i po tome kako su ga rado prihvatili i dosledno upotrebljavaju (a nije isključeno i da su ga naručili od Tunje). Ako u Bosni žive tri naroda od kojih se ni jedan zvanično ne zove Bosanci, zašto bi onda Bosna uopšte trebala postojati?! Srbi imaju svoju Srbiju, Hrvati svoju Hrvatsku, a Bošnjaci postaju dijaspora nepostojeće zemlje, kao nekakvi Balkanski Kurdi. Srbi i Hrvati već odbacuju atribut Bosanski za oznaku našeg jezika – napravili su pridev od Tunjinog Bošnjaka pa stvorili fantomski „Bošnjački“ jezik, da nema Bošnjaka ne bi bilo ni tog jezika, piše u svom autorskom tekstu Riđanović i dodaje.

– S druge strane, logično je upitati zašto Bošnjaci ne zovu svoj jezik svojim „nacionalnim“ imenom; Francuzi govore Francuski, Mađari Mađarski, ali Bošnjaci ne govore Bošnjački! Kuku lele – prvi put u ljudskoj istoriji ime jezika jednog naroda nije izvedeno od njegovog nacionalnog imena! Naravno, sve postaje logično kad odbacimo izmišljene Bošnjake i prihvatimo istorijske činjenice: u zemlji Bosni žive Bosanci, koji govore Bosanski. Nacionalisti među Bosancima koji za sebe kažu da su Srbi i Hrvati negiraju pridev Bosanski za bilo šta što pripada svim autohtonim stanovnicima ove zemlje, pa nije daleko dan kada će Bosanski konj i Bosanski lonac postati „Bošnjački konj” i „Bošnjački lonac“! To je po meni samo jedan korak od negiranja Bosne kao države, tako da nije uopšte nerealno očekivati da se ova zemlja počne zvati Republika Srba, Hrvata i Bošnjaka po modelu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. A to je definitivan kraj Bosne.

Zatim u nastavku teksta profesor Riđanović piše: „S druge strane, ako bi se Bosanski Muslimani počeli zvati Bosancima, Srbi i Hrvati postali bi dijaspora u ovoj zemlji! A nije baš zgodno večno biti dijaspora u svojoj sopstvenoj zemlji. Znam, poletili ste da mi kažete da nacionalisti među Srbima i Hrvatima nikad ne bi prihvatili da se Muslimani zovu Bosanci (kao što ne prihvataju da jezik zovemo Bosanski) i sigurno je da bi nastavili da nas zovu Bošnjacima. Tako je.

A ko im je dao taj njima spasonosni naziv za Bosanske Muslimane? Naravno, Tunjo & kompanija. Pa zar ne vidite sada da su te izdajice Bosanskih Muslimana, izmislivši naziv Bošnjak, poklonili oku zlata Srpskim i Hrvatskim nacionalistima u Bosni??? Ako se cela problematika oko nacionalnog imena Bosanskih Muslimana svojski prouči i iz istorijskog ugla i iz ugla savremenih međunacionalnih odnosa u Bosni, mora se doći do zaključka da je svaki Bosanski Musliman koji sebe zove Bošnjakom ili glup ili neobrazovan, ili i jedno i drugo.

Glavni razlog za prihvatanje naziva Bošnjak kod masa

Glavni razlog zašto su Bosanske mase prihvatile naziv Bošnjak, bez ikakvog razmišljanja i pokušaja da se ustanovi istorijska istina o tom nazivu, je njihova pokondirenost i patološka privrženost svemu što nije Bosansko i što je “moderno”. Kad bi se kod nas doneo zakon da se na javnim mestima zabranjuje upotreba stranih reči (takav zakon postoji u Francuskoj), svi bi vlasnici radnji za prodaju polovne odjeće i obuće, koje se danas zovu Second Hand, radije bankrotirali nego izbrisali Engleski naziv na svojoj firmi.

Po meni je sveprisutna opsjednutost svim NE-Bosanskim stvarima znak ekstremnog primitivizma Bosanaca i predznak njihove propasti kao naroda. Ne samo da su sve firme – kad je to moguće – napisane na Engleskom (mislim da nije daleko dan kad će se ćevabdžince zvati tschevabdzhinice) nego se Engleske riječi ubacuju u sred Bosanske rečenice, pa moja banka (Sberbank) „nudi family štednju”.

O jeziku profesor Midhat Riđanović kaže:

– Bosanci počinju ubacivati u svoja imena Engleska slova ili ih pisati sa duplim konsonantima – mogu vam pokazati mejl potpisan Affan; Englesko ime Denis daje se Bosancima koji ne znaju Engleski niti će ga ikad znati, i često se piše sa dva ‘n’ iako naš pravopis strogo zabranjuje duple suglasnike. Kad se tradicionalna Muslimanska imena skraćuju, nastoji se da skraćeni oblik liči na Srpsko ili Hrvarsko ili Englesko ime, pa Nadira postaje Nada, Munira Muni, Hajrija Hari, Mejra Meri (naravno, piše se Mary), Safija Sofi! Satrasmo se da afirmišemo svoj identitet, a brišemo ga u samom imenu! Ja vjerujem da je primitivni mentalitet, koji još uvijek dominira Bosnom, u korenu svih naših nedaća“.

Sve počelo od Svebošnjačkog sabora

– Po meni kobnog 27. septembra 1993. u Sarajevu je održan prvi Svebošnjački sabor. Iako to nije bilo na dnevnog redu, učesnici Sabora, njih 457, donose odluku da se Bosanski Muslimani imaju odsad zvati Bošnjaci. Zašto? Boga pitaj! Najčešći odgovor „Bošnjaka“ je da se Musliman odnosi na versku pripadnost, pa nam je potreban naziv koji će obuhvatiti i zaklete ateiste kao što je Tunjo Filipović; osim toga, vele oni, time ćemo dobiti simetriju prema Srbima i Hrvatima, koji imaju nacionalna imena iako su po veri Pravoslavci odnosno Katolici. Izgleda da niko od 457 učesnika Sabora nije znao da su bosanski „Srbi“ i „Hrvati“ dobili „nacionalna“ imena zahvaljujući hegemonističkoj politici Srbije i Hrvatske; prema tome, istorijski gledano, oni nisu Srbi i Hrvati već Bosanci.

Izgleda da niko od 457 učesnika Sabora nije znao da je veliki broj današnjih naroda nikao iz neke religije i identifikuje se njenim imenom, ali da ni jedan takav narod nije promijenio svoje tradicionalno nacionalno ime samo zato što danas ima jako puno sekularno orijentisanih ljudi (ateista, agnostika, deista, slobodoumnika i sl.). Izgleda da niko od 457 učesnika Sabora nije znao da je u Izraelu procenat “sekularaca” između 40% i 80% , ali da ni jedan Jevrej nije nigdje, pa ni u Izraelu, tražio da bude bilo šta drugo osim Jevrej. Izgleda da niko od 457 učesnika Sabora nije znao da Jevreji čine skoro 30% Nobelovaca u oblasti egzaktnih nauka i da su svi “sekularci”, ali se niko od njih ne identifikuje drukčije nego Jevrej – svim pametnim ljudima stalo je do kontinuiteta njihovog nacionalnog imena.

Izgleda da se niko od 457 učesnika Sabora nije setio kakvu uvredljivu poruku šalju narodu mijenjajući mu njegovo istorijsko ime; ta poruka je „Budale jedne, vi 400 i više godina niste znali kako se zovete, pa je nas Allah poslao da vam nadjenemo pravo ime.“ E moj narode, vid’te kako su vas „Bošnjaci“ namagarčili! Šta bi bilo da se neki „otpadnici“ među Englezima obrate Engleskom narodu i kažu mu: „Niste vi Englezi i Engleskinje, vi ste Tunguzi i Tunguzice”. Ha? Bi li imali kakvih šansi? Bi mal’ ne rekoh šta! Mi smo, jednostavno, svi Bosanci, piše Riđanović i u nastavku teksta dodaje.

– Naravno, mnogi pošteni i pametni Bosanci protivili su se tom “odnarođivanju” Bosanaca, tj. prihvaćanju tuđih imena za svoj kolektivni identitet i za svoj jezik. Među njima je najelokventniji bio Franjevac fra Antun Knežević, koji je 1870. godine u časopisu Bosanski Prijatelj objavio sledeći članak: Neke naše komšije vrlo se ljute, što se dičimo i ponosimo našim starim imenom, jezikom i običajima i što pod živu glavu nećemo da prigrlimo njihovo ime za oznaku narodnosti i jezika. U napadajima na nas složne su naše komšije, koje ćemo, da se bolje razumemo, nazvati Jovo i Ivo.

No i jedan i drugi traži od nas nešto drugo, jer izmedju sebe ne mogu – o živu glavu – da se slože. Prijatelj Jovo poručuje nam, da uzmemo njegovo ime, a prijatelj Ivo veli, “jok Bošnjače, ti si moj i moraš prigrliti moje ime.“ Potegni tamo, potegni amo, a sve bez našega pitanja. Od same ljubavi, a zbog svoje beskrajne svađe, prijatelji bi nas upravo raskinuli; da se nismo već odavna tome priučili, mi bi se morali od čuda kameniti kao kulašinsko dijete. Al‘ ovako, kako stvari stoje, zapitaćemo naše prijatelje, koji se bave perom i štampom: za što se tako svađate za nas, kad dobro znadete, da je Bošnjak od starine privikao dičiti se jezikom i zvati se imenom svojim, da se vjerno drži tradicija i uspomena svojih djedova.

Pogled na pisce prošlih vekova

Gledamo na mnoge dokumente domaćih spisatelja iz prošlih vekova, u kojima se uvek spominje naše pravo narodno ime Bošnjak, a to su oni razlozi zbog kojih se i mi, kao njihovi zahvalni i verni potomci zovemo slavnim imenom Bošnjak. Od toga nećemo niti smijemo otstupiti, toga ćemo se imena držati vijerno i stalno. Mi se ponosimo time, da je upravo naš jezik, a iz naše otadžbine uzet za osnovu književnog jezika naših komšija Srba i Hrvata.

Glasoviti jezikoslovci Vuk Karadžić, Daničić, pa Ljudevit Gaj preneli su naš lijepi jezik u književnost obaju rečenih naroda, te ga prozvaše kako su oni hteli jedni srpskim a drugi hrvatskim, a o nama nigde ni pomena. Mi sigurno imamo prava dičiti se, što se našim jezikom služe danas u književnosti naši prijatelji Jovo i Ivo, a to će nam bar svak priznati. Ali mi nikako ne razumijemo, zašto naziv, što su ga oni našem jeziku po svojoj volji, a bez našeg pitanja dali, sada nama po što po to hoće da nametnu, pa nam čak brane, da mi u našoj vlastitoj kući svoj jezik označujemo imenom našeg naroda. To je slično, kad bi našem djetetu neko drugi po svojoj volji ime nadio.

Tako postupanje i taj zahtjev mi ne odobravamo i nijesmo nikako kail. Ali čast i poštenje obojici naših prijatelja, Srbu i Hrvatu. Mi njihovu narodnost ne preziremo, mi na njiha krivim okom ne gledamo, mi nikad nećemo negirati, da nismo od jugoslovenskog plemena, već baš hoćemo, da svakome jasno dokažemo, da smo mi Bošnjaci na prvom stepenu toga slavnoga roda. Ali uvek ostajemo Bošnjaci kao što su nam bili i pradedovi i ništa drugo. Dakle nek se dobro ogledaju po zemlji naša braća, koji toliko stoljeća u Bosni i Hercegovini stanuju i živu, a hoće da su Srbi ili Hrvati. Neka ovo lijepo prouče i promozgaju.

Skrivanje ateizma u bošnjaštvu

Najepši “biser” koji je iznikao iz pokušaja bosanskih muslimanskih ateista da sakriju svoj ateizam u nazivu “Bošnjak” desio mi se kad je majstor Mirsad, koji je pod kraj rata došao iz Rudog u Sarajevo, radio nešto kod mene u kući. U jednom muhabetu ja njemu kažem “…Bošnjak kao i ti”. On će na to meni, onako malo osorno: “Nisam ja Bošnjak, ja sam Musliman, Bošnjak je pokvareni Musliman”.

Ovo je najčešće tumačenje naziva Bošnjak po našim zabačenijim selima. A kako ne bi bilo: Bošnjaci na visokim položajima su se uhljebili k’o nikad ranije, a “niskim” Bošnjacima nikad gore nije bilo.

Pa šta drugo može biti neko ko podržava ovaj “odnos snaga” nego dušmanin Bosanskih Muslimana?!

(Revolucija info)

Share this post: