Bumerang za Vašington: Islamska država prirodno Evropu okreće ka Rusiji

putin merkel oland rusija evropa francuska nemacka

Nekoliko dana posle terorističkog napada koji je u Parizu izvela Islamska država, predsednik Francuske Fransoa Oland došao je do otkrića da je ID, a ne predsednik Sirije Bašar el Asad, neprijatelj Francuske.

Ne samo da Francuska prestaje da zahteva Asadov odlazak, već mu pruža i posrednu podršku u njegovoj borbi protiv ID uz pomoć Rusije i Irana.

Nekoliko dana posle terorističkog napada koji je u Parizu izvela Islamska država, predsednik Francuske Fransoa Oland došao je do otkrića da je Islamska država, a ne predsednik Sirije Bašar el Asad, neprijatelj Francuske.
Ovo otkriće — ma koliko delovalo očigledno, jer su Francusku napali islamisti, a ne Asadovi lojalisti koji se uostalom i sami bore protiv istih islamista — već je počelo da proizvodi ozbiljne posledice u vidu neočekivanog približavanja Francuske i Rusije. Kako će reagovati Sjedinjene Američke Države?

Francuska je bila najvatreniji evropski zagovornik Asadovog odlaska sa vlasti u Siriji, sasvim na liniji tog beskompromisnog stava koji zagovaraju i SAD, Turska, Saudijska Arabija… A onda obrt — Oland u Parlamentu Francuske:

„U Siriji, mi tražimo političko rešenje problema. Naš neprijatelj u Siriji nije Bašar el Asad, nego Islamska država.“

To Olandovo otkriće koje Francusku najednom izuzima iz hora Asadovih oponenata koji nastavljaju da ponavljaju, kao predsednik SAD Barak Obama ovih dana, kako sirijski predsednik mora da ode, pa čak i govore da je on, rečima predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, „glavni razlog humanitarne krize i rastućeg terorizma u regionu… Asad je državni terorista…“

Štaviše, ne samo da — pritisnuta terorističkim napadom Islamske države i neposrednom pretnjom ove organizacije — Francuska prestaje da zahteva Asadov odlazak, već mu pruža i posrednu podršku u njegovoj borbi protiv Islamske države uz pomoć Rusije i Irana.

Reč je o rezoluciji Saveta bezbednosti o globalnoj borbi protiv Islamske države, Al Kaide i ostalih islamističkih terorista, koja je usvojena 20. novembra na predlog Francuske i uz sugestije Rusije (otkrio je to ruski predstavnik u Savetu bezbednosti Vitalij Čurkin, rekavši da je predlagač rezolucije, Francuska, usvojila neke „važne ispravke koje je predložila Rusija“).

Ova rezolucija, u svom članu 5, „poziva sve članice (Ujedinjenih nacija) koje to mogu, da preduzmu sve neophodne mere“ protiv Islamske države, Al Kaide i ostalih terorističkih grupa na teritoriji Sirije i Iraka, a među takvim članicama Ujedinjenih nacija je nesumnjivo i sama Sirija, čiji je legitimni predsednik Bašar el Asad.

Francuska rezolucija ima još barem dva itekako važna detalja sa ozbiljnim (geo)političkim implikacijama: Al Kaida i organizacije povezane sa njom proglašeni su, nalik Islamskoj državi, za „pretnju međunarodnom miru i bezbednosti“ i zatražena je od članica Ujedinjenih nacija (tačka 6 usvojene francuske rezolucije) da stupe u ozbiljnu borbu protiv „finansiranja terorizma“.

generalna skupstina ujedinjene nacije

I jedan i drugi detalj udaraju po SAD i njenim saveznicima.

Depeša američke diplomatije 09STATE131801 (30. decembar 2009. godine), naime, eksplicitno navodi da „Saudijska Arabija ostaje glavna baza finansijske podrške Al Kaidi (…) i drugim terorističkim grupama“.

Dokument obaveštajne službe američkog Ministarstva odbrane (Defense Intelligence Agency — DIA) iz avgusta 2012. godine priznaje da, uz Saudijce i ostale zalivske države, i SAD i Turska podržavaju sirijsku opoziciju čiju okosnicu čine Al Kaida i ostale sunitske džihadističke organizacije, a baš ovih dana Džabhat al Nusra, sirijska podružnica Al Kaide, javno, putem Jutjuba, zahvaljuje kolegama iz Slobodne sirijske armije što su sa njima podelili isporuku američkih antitenkovskih raketa iz Saudijske Arabije i Katara…

Ali ne samo što se usvojenom rezolucijom zapravo udara na Amerikance i njihove saveznike koji finansiraju i naoružavaju sirijske pobunjenike protiv Asada, već je to učinjeno u mogućoj koordinaciji sa Rusijom.

Samo četiri dana pre usvajanja francuske rezolucije u Savetu bezbednosti, na skupu G20 u Turskoj, predsednik Rusije Vladimir Putin javno je progovorio o temi koja je možda i od ključnog značaja za razumevanje fenomena Islamske države, a o kojoj se do sada nije govorilo uopšte — o finansiranju Islamske države od prodaje nafte sa okupiranih teritorija (Putin je pritom optužio neke članice G20 da u tome učestvuju i time faktički finansiraju Islamsku državu), što je Francuska potom i uvrstila u svoju rezoluciju koja će biti usvojena u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Britanski „Gardijan“ u međuvremenu navodi, pozivajući se na neimenovane francuske diplomate, da će Oland od Baraka Obame u Vašingtonu ovog utorka zatražiti da se SAD žešće uključe u borbu protiv Islamske države zato što Evropa — pritisnuta istovremeno i terorističkom pretnjom i izbegličkom krizom — više ne može da čeka, što je pristojan način da se kaže da je Evropa zapravo nezadovoljna načinom na koji se SAD bore protiv Islamske države.

Pravi smisao pak ovim navodima daje ocena ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova da SAD zapravo i ne žele uništenje Islamske države, jer im ova teroristička organizacija koristi za slabljenje Asadovog režima…

Evropi je to, naravno, potpuno jasno već duže vreme, a sada zbog terorizma i izbeglica, zato što trpi posledice ovakve američke igre, Evropa više ne sme da ćuti.

A posle Vašingtona Oland u četvrtak putuje u Moskvu, da sa Vladimirom Putinom dogovori nastavak vojne saradnje u, ispostavlja se sada, zajedničkoj borbi protiv Islamske države.

Izjava

Uspeh ove borbe mogao bi da reši, ili makar dobrano ublaži, spomenuta dva glavna evropska problema, terorizam i izbegličku krizu.

Vojna saradnja Rusije i Francuske i ostatka „stare Evrope“, po prirodi stvari, morala bi da izazove i njihovu dublju političku saradnju i približavanje. To je scenario u čije je sprečavanje Vašington do sada uložio mnogo.

I u tome imao poprilično uspeha zahvaljujući, pored ostalog, i nemoći Evropljana da se odupru svom velikom bratu sa one strane Atlantika. Hoće li krize, teroristička i izbeglička, a obe imaju isti uzrok, Evropu okuražiti da se zauzme za sopstveni interes, čak i ako je on suprotan američkom?

Ili će saradnja Francuske i Evrope sa Rusijom ostati ograničena na sirijsku krizu, bez sposobnosti da dovede do ozbiljnijih pomeranja u globalnim geopolitičkim relacijama?

Kao značajan test, ispostavlja se najednom, poslužiće naredni ministarski sastanak NATO–a početkom decembra, kada će se donositi i odluka hoće li, ili ne, u sladu sa željom Vašingtona Crnoj Gori biti upućen poziv da se pridruži ovom vojnom paktu. Ruska Duma je i javno izrazila svoje protivljenje ovom pozivu, što je poruka koja nije bila toliko upućena Crnoj Gori, koliko onima koji će o tome odlučivati u okviru NATO–a…

(Sputnik)

Share this post: