Da li Erdoganova pobeda znači i više nasilja!?

erdogan turska vojska02

Za sada izgleda da je Turska zakoračila na netolerantni put autoritarnih demokratija 21. veka.

Za predsednika Redžepa Tajipa Erdogana nasilje je bilo ključni faktor. Ono je pretvorilo „stabilnost“ u najvažniju reč na izborima na kojima je njegova Partija pravde i razvoja (AKP) došla do odlučujuće pobede, koja je neutralisala rezultate glasanja od 7. juna.

Jednopartijska vladavina se ponovo vratila u Tursku i jedan čovek drži sve konce u svojim rukama.

Teško da je Erdogan mogao da ostvari stabilnost kada je politika nestabilnosti bila njegov modus operandi tokom prethodnih pet meseci.

Ili ipak ne toliko teško, budući da predsednik, koji je godinama na vlasti, razume psihologiju straha i snagu turskog sunitskog nacionalizma, posebno kada se pokrene stari teret kurdskog pitanja.

Erdogan se igao sa vatrom. Njegov stav o terorističkoj grupaciji Islamska država je neka vrsta mešavine simboličnog protivljenja i benignog zanemarivanja.

Rezultat toga bila su dva teroristička napada, jedan blizu sirijske granice 20. jula i jedan prošlog meseca u Ankari nakon kojeg je poginulo oko 130 ljudi. Većina žrtava bili su Kurdi.

Proteklih meseci provocirani i napadani na većem broju frontova unutar i van turskih granica, militanti Kurdske radničke partije (PKK) ponovo su se okrenuli nasilju ubivši dva turska policajca 22. jula.

Bio je to povratak starog rata, koji je omogućio Erdoganu da promoviše stav kako samo on stoji između Turske i haosa, koji vlada u okolnim zemljama.

NEUOBIČAJEN SKOK ZA PET MESECI

Ukratko, to je ono što je presudno uticalo na razliku između sadašnjih i junskih izbora. Erdogan nije poštovao volju naroda, na koju voli da se poziva.

Junski rezultat mu nije išao u prilog, ali je on, ne birajući sredstva, uspeo da preokrene stvar i obezbedi parlamentarnu većinu. Nestabilnost je bila njegov politički saveznik.

AKP, koja otelovljuje konzervativni sunitski nacionalizam anadolijskog hartlenda (termin koji se u geopolitici koristi za kontinentalni deo zemlje, kontinenta ili nekog drugog prostora; prim. prev.), koji je suprostavljen priobalnom republikanskom sekularizmu, skočio je na 49,3 odsto glasačkog tela sa 40,9, koliko je dobila u junu.

Time je osvojila 316 poslaničkih mesta (dovoljno za samostalnu vladavinu) naspram 258, koliko su imali pre pet meseci.

Stranka krajnje desnice i kurdska Narodna republička partija (HDP) podbacile su budući da su se ekstremni nacionalisti i konzervativni Kurdi opredelili za Erdogana. Ovakva razlika u glasovima, ostvarena u tako kratkom periodu, veoma je neuobičajena.

Ipak, HDP, kao novi politički subjekt u Turskoj, uspela je da prebaci „sićušnih“ 10 procenata koliko je potrebno za ulaz u parlament. To je bilo od kritičnog značaja.

erdogan

Bez HDP dominacija Erdoganove AKP bi bila toliko velika kako bi mu omogućila da promeni Ustav i da iz ličnog hira stvori predsednički sistem.

On će i dalje pokušavati to da uradi, ali će sada naići na određeni otpor. Turska, koja je dugo bila uzor bliskoistočne muslimanske demokratije, još uvek nije potpuno skliznula u autoritarni sistem, ali je blizu toga.

Selatin Demirtas, harizmatični lider HDP, poručuje da je njegova partija „možda izgubila milion glasova, ali da su i dalje stranka koja se usprotivila politici masakra“.

To je, po njemu, bila „velika pobeda“. I zaista, to jeste od velike važnosti.

HDP je ranjena, ali nije u kritičnom stanju uprkos širokoj akciji hapšenja njenih članova. Budućnost partije može zavisiti od toga koliko je Demirtas – kojeg kritikuju zbog nedovoljno jasnog osuđivanja nasilja koje sprovodi PKK – daleko spreman da ide u pokušajima da trasira novi sveobuhvatni i nenasilni put za Kurde.

Od toga će zavisiti i rezultat njegovih apela nekurdskim biračima, koji mu je doneo iznenađujuće dobar rezultat u junu.

Ali i Demirtas je podložan Erdoganovim mahinacijama. Nije sasvim najjasnije kako može biti zaustavljena turbulentna spirala događaja otpočetih pre pet meseci.

Predsednički duh nasilja je pušten iz boce. On je napao slobodne novinare, doveo u pitanje vladavinu zakona, polarizovao zemlju i stvorio atmosferu u kojoj je svaki protivnik „antidržavni“ i izdajnički faktor.

Rečenica „hajde da radimo zajedno na budućnosti Turske u kojoj neće biti mesta za konflikte, tenzije i polarizaciju društva“ našla se u pobedničkom govoru premijera Ahmeta Davtoglua. Tako nešto izgovoreno iz usta Erdoganovog čoveka zvučalo je kao vrhunsko licemerje.

NA PUTU AUTORITARNIH DEMOKRATIJA
Za sada izgleda da je Turska zakoračila na netolerantni put autoritarnih demokratija 21. veka (čiji šablon je dobrim delom stvoren zahvaljujući predsedniku Rusije Vladimiru Putinu) u kojima mediji, manipulacija konfliktima, nesputani nacionalizam i suspenzija vladavine zakona dozvoljavaju kreaciju demokratske maskarade.

Ona predstavlja izopačenje prave demokratije, oslobođene pretnji vojnih pučeva, što je put koji je Erdogan obećao Turcima pre 12 godina i za koji je, bar za momenat, delovao opredeljeno.

demonstracije-protesti-turska

Vreme je da se prekine s tim. Alternativa je još više nasilja. Ovo je bila pobeda u uslovima ugroženosti demokratije.

Pričao sam sa Ahmetom Hakanom, istaknutim novinarom koga su tokom kampanje pretukli nepoznati napadači. Hakan je nekada imao razumevanja za AKP, ali je onda zauzeo kritičniji stav.

„Najveći deo moje kritike izazvan je činjenicom da oni ne trpe kritiku“, govori on i nastavlja: „Generalno nisam protiv vlade, ali su oni toliko netolerantni da ne mogu ni moju kritiku da istrpe.

U početku sam mislio da AKP pokušava da demokratizuje Tursku, ali, korak po korak, to je postala partija u kojoj se jedan čovek pita za sve.“

Pitao sam ko ga je napao. Da li su to bili vladini ljudi? Odbio je da se izjasni. „Ipak, politička atmosfera koju stvara ova vlada stvorila je uslove da se to dogodi“.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

New York Times/Rodžer Koen

(Novi Standard)

 

Share this post: