Ameriku u novembru čekaju možda i neizvesniji izbori od proteklih koje je obeležila neočekivana pobeda aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa.

Ovog puta, Tramp se pozicionira kao politička sila sa jednim mandatom iza sebe, a protiv demokrata i ovog puta imaće čitav arsenal instrumenata i igara koje bi trebalo da zacementiraju još jedan mandat u Beloj kući.

Dvosekli mač protesta

Neredi koji potresaju Ameriku češće se tumače kao velika prepreka na putu aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa do još jednog mandata i dokaz da je građanima Amerike dozlogrdila njegova administracija.

Često se uz to skrajne potpuno drugačiji ishod nemira koji je, po svemu sudeći, jednako verovatan: da Tramp upravo na krilima protesta još jednom ujaše u Belu kuću.

Teorije da bi protesti mogli da odvedu na tu stranu imaju različite teze – od toga da su beli Amerikanci sada već besni do toga da je Tramp sam huška na nasilje kako bi se pozicionirao kao poslednja linija odbrane Amerikanaca od potpunog haosa – ali sve se temelje na postavci da protesti, uprkos pisanju mejnstrim medija, Trampu ipak ne idu na štetu.

Tramp je zaista uspeo da uveri milione američkih građana da on nije uzrok haosa – iako demonstranti uglavnom i eskplicitno protestuju protiv njega – već poslednji branitelj američkog življa od ultimativnog haosa koji bi usledio da nema njega.

Stigla vam je pošta

Šta ako prvi rezultati u tzv. swing states budu pokazivali da je Tramp u prednosti jer je većina republikanaca glasala lično na biračkim mestima, a u narednim danima se – kada počnu da pristižu i broje se glasovi poštom – ispostavi da ipak vodi Bajden?

Da li će Tramp proglasiti prerano pobedu?

Odgovor se možda krije u jednom njegovom tvitu iz jula u kojem je naveo: “Rezultati izbora se moraju znati u noći izbora, ne danima, mesecima, ili čak godinama kasnije!”

Demokrate opravdano strahuju da bi Tramp mogao da udružen sa konzervativnim medijima potkopa poverenje u rezultate izbora i ponovo tvrdi da su glasovi koji su pristigli poštom i preobukli savezne države u plavo namešteni.

Tramp vodi kampanju protiv glasanja poštom baš zato što zna da je to jedan od načina da obogalji protivničku Demokratsku stranku i njenog kandidata Bajdena.

Tramp i njegovi stratezi otuda upiru da se glasanje poštom uopšte ne dozvoli; građani bi tako bili prinuđeni da biraju između zdravlja i prava da glasaju, a očekuje se da glasači Demokratske stranke ipak odaberu da se zaštite.

Vašingtonski licemeri

Najbolja ilustracija narativa na kojem bi Tramp mogao da na ovim – kao i na prošlim – izborima dobrano profitira je upravo izjava njegove ćerke i “više savetnice” koja je nedavno rekla da Vašington mrzi njenog oca jer je “prozreo licemerje establišmenta”.

Ivanka Tramp je u govoru poslednje večeri Republikanske konvencije navela da je Tramp, umesto da dozvoli da ga Vašington promeni, on promenio Vašington. Uz to je istakla da mu, kao “ratniku iz Bele kuće”, treba još jedan mandat.

Narativ kojim se Tramp koristi jasno oslikava liniju na kojoj se on povezuje sa svojim glasačima; u porukama koje upućuje javnosti zvanično ili ih objavljuje na Tviteru vrlo direktno poručuje građanima Amerike ko je bad guy. Uvek “nesposobne demokrate”.

Tramp je autsajder, onaj koji hoće da beloj, radničkoj klasi vrati rudnike i poslove, onaj koji je pobedio uprkos svima i svemu na neverovatan način i sada kada etablirane vašingtonske sile ponovo spremaju udar na njega, on bi mogao da se – baš pred nove izbore – ustoliči kao heroj razočaranih radnika koji smatraju da je Amerika njihova i samo njihova i da je onaj zid na granici preko potreban i da je koronu u američka nedra poslala Kina.

A da je Tramp, svakako, jedini koji malog američkog čoveka može da spase od svih nedaća.

(Nova s)