Dok Albanci u Srbiji rade šta hoće, Srbi u Albaniji su zabranjeni kao nacija!

Našim sunarodnicima u Albaniji ne daju ni da se evidentiraju. Ima ih do 40.000, a zvanično, po poslednjem popisu stanovništva, samo ih je 155. Nemaju pravo ni na jezik niti na naše državljanstvo.

Ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević pre dve nedelje u Tirani nije bio te sreće da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji, niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama. Naprosto, takvo šta ne postoji u Albaniji.

Za razliku od Vukosavljevića, predsednik Albanije Bujar Nišani, koji je u utorak posetio Bujanovac i Preševo na jugu Srbije, gde većinsko stanovništvo čine pripadnici albanske nacionalne manjine, mogao je i više od toga.

Nišanija je svečano dočekalo više od 1.000 građana, mahanjem zastavicama albanske države, uz članove Kulturno-umetničkog društva u albanskoj narodnoj nošnji. Razgovarao je sa predsednikom Nacionalnog saveta Albanaca o obrazovanju, kulturi, civilnim vrednostima i privrednom razvoju opština Bujanovac i Preševo. Posetio je jednu školu u kojoj deca uče na albanskom jeziku… I tako redom.

Zato mu verujemo kada kaže da je interes Albanije da uspostavlja dalju saradnju sa Srbijom. Sve što može albanska nacionalna manjina u Srbiji omogućila joj je država Srbija. I suprotno. Sve što ne može srpska nacionalna manjina u Albaniji onemogućila joj je albanska država.

Ni ime ne mogu da vrate

Član Odbora za dijasporu u Skupštini Srbije Aleksandar Čotrić kaže da je, što se Srba u dijaspori tiče, najteža situacija u Albaniji, gde nemaju nikakva nacionalna prava. Albanija nema zakon o nacionalnim manjinama, a Srbi, kao i druge manjine, prilikom poslednjeg popisa stanovništva iz 2011. nisu imali mogućnost da se slobodno izjasne o nacionalnoj i verskoj pripadnosti.

Srbi u ovoj zemlji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

Moguće je da vrate srpsko ili ime ili prezime, uz proceduru koja traje više godina i košta preko hiljadu evra, kaže Čotrić. On podseća da Srbi na teriotoriji današnje Albanije žive još od ranog srednjeg veka. U kontinuitetu su prisutni, posebno oko Skadarskog jezera.

„Nema, nažalost, zvaničnih podataka koliko zaista naših sunarodnika živi u Albaniji, jer rezultati poslednjeg popisa iz 2011. godine su bili više nego farsični i pokazuju da u toj zemlji živi samo 155 Srba. Objektivne procene, međutim, govore da je broj naših ljudi mnogo veći, da ih ima između 30.000 i 40.000 na severu Albanije“, kaže Čotrić.

Oni su, kako napominje, više od sto godina izloženi asimilaciji i dodaje da je pravo čudo kako su uopšte preživeli režime kralja Zogua, Envera Hodže, „pa i današnji takozvani demokratski režim — s obzirom na to da Srbi u Albaniji, ali i druge manjine, nemaju, praktično, nikakva prava“, navodi Čotrić.

Na pitanje da li oni uopšte zakonski imaju mogućnost da se izjasne kao pripadnici srpske manjine, nekadašnji predsednik Odbora za dijasporu kaže da je poslednji popis, po oceni nezavisnih posmatrača, bio namešten.

„Rezultati su falsifikovani. Srbi i sve ostale manjine, grčka kao najbrojnija, ali i cincarska, vlaška, makedonska, crnogorska, bojkotovale su taj popis zato što su bile predviđene drakonske kazne od hiljadu dolara ako se daju netačni podaci o nacionalnoj pripadnosti. A svi državljani Albanije su po nacionalnosti u matične knjige upisani kao Albanci“, ističe Čotrić.

Ako se neko i osmelio, pa se izjasnio kao Srbin, takav izvod ne može da dobije jer se, kako objašnjava, rezultati popisa koriste isključivo u statističke svrhe. Drugim rečima, Srba u Albaniji takoreći nema.

Srpski u krugu porodice

„Dovoljno je da kažem da je Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila“, objašnjava Čotrić.

Napominje da, iako je Vlada Albanije donela akcioni plan za period od 2007. do 2012. koji je predviđao više mera za poboljšanje statusa manjina, od toga ništa nije primenjeno.

A s obzirom na to da Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona.

A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom. Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice.

Mogućnost da Srbi u Albaniji dobiju državljanstvo Srbije je, takođe, gotovo neizvodljiva. Hipotetički takva opcija postoji, ali zasad postoji jedan jedini Srbin iz Albanije koji je to ostvario.

Bleder Bašanović je bio stipendista naše vlade, završio je Pravni fakultet u Nišu, sada je u komitetu Vlade Albanije za nacionalne manjine. Ali još nekoliko desetina zahteva čeka nerešeno.

Postoje brojne prepreke. Jedna od njih je da oni ne mogu da dobiju nikakvu potvrdu od albanskih vlasti da su Srbi kako bi aplicirali za dobijanje našeg državljanstva, napominje Čotrić.

Srbi se zato, gde god mogu, samoorganizuju. On je posebno ukazao na slučaj Srba u gradu Fijeru u centralnoj Albaniji. U njemu, kaže, živi oko 2.500 Srba islamske veroispovesti.

To su ljudi koji su posle 1918. napustili predele Novog Pazara, Sjenice i Tutina i naselili se tamo i izjašnjavaju se kao Srbi. Već sedam-osam godina organizuju u privatnoj kući jednog od njih kurs za decu, ali i odrasle, uz pomoć Ministarstva spoljnih poslova, odnosno Uprave za dijasporu Republike Srbije.

Na konstataciju da je zbog svega toga pred našim zvaničnicima ozbiljan posao, on odgovara da Srbija mora u bilateralnim odnosima sa Albanijom da pokreće to pitanje stalno, uporno, dosledno.

„Ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta onda s punim pravom možemo da ukažemo na to kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative koja je verovatno najbolja u Evropi. Postoji Nacionalni savet Albanaca, priznat od Srbije.

Postoji mogućnost školovanja na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija. Da ne govorim o drugim mogućnostima za učešće Albanaca u javnom, političkom i kulturnom životu Srbije, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Mogućnosti da imaju svoje medije…Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Naprotiv“, navodi Čotrić.

Beograd mora da pomogne

S druge strane, država bi morala da pomogne Srbima tako što će otvoriti Generalni konzulat u Skadru, ili što će finansirati postojanje Srpske kuće, ili srpskih medija. U Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena pošto je prestalo finansiranje iz Srbije, napominje on.

„Naša država bi i na međunarodnom planu morala da uradi mnogo više da se Albanija primora, tako da kažem, jer nema druge reči, da konačno donese zakon o nacionalnim manjinama.

U protivnom, Albanija će vrlo brzo da završi proces potpune asimilacije svih manjina“, zaključio je član skupštinskog Odbora za dijasporu.

Na potrebu većeg angažovanja Srbije ukazao je i Vukosavljević prilikom susreta sa predstavnicima srpske manjine u Albaniji. Bilo je reči o mogućnostima za učenje maternjeg jezika, nabavci knjiga na srpskom jeziku, dolascima u Srbiju i programima na albanskim televizijama namenjenim srpskoj manjini, saopšteno je posle sastanka.

Poseta Nišanija jugu Srbije dokaz je, kako je primetio predsednik tamošnjeg Nacionalnog saveta Albanaca Jonuz Musliu, da predsednik Albanije poštuje ustavnu obavezu da štiti prava Albanaca bez obzira na to gde oni žive.

Zato bi i država Srbija morala nešto da preduzme radi zaštite sopstvene nacionalne manjine u Albaniji.

Ako će razgovor ministra kulture sa Srbima u Tirani, pa makar i usputan, na margini konferencije ministara kulture regiona, biti prvi korak, dobro je. Odnekud se mora početi.

(Agencije)

Share this post: