Ispovest čoveka koji je streljao Čaušeskua: Nikolaj i Elena su tražili da umru zajedno

causesku

Nikolaj Čaušesku je bio predsednik Rumunije od 1965. sve do svoje smrti, 1989, kada je streljan. Suđenje i izvršenje kazne su snimljeni video-kamerom. Snimak je munjevitom brzinom obišao svet, a rumunska televizija ga je prikazala nekoliko dana kasnije, prenosi Telegraf.rs.

Na Božić 1989. Ionel Bojeru je bio stražar na melodramatskom formalnom suđenju diktatoru Rumunije i njegovoj ženi, zatim ih je izveo iz zgrade dok je Čaušesku pevao “Internacionalu“, a njegova manje pribrana žena vrištala “Je**** se!“. Zatim ih je postavio pred zid i pokosio ih svojim kalašnjikovim.

Sve se dogodilo tako brzo da je vojni fotograf koji je snimao suđenje uspeo da uhvati samo zadnji rafal i tela koja su se srušila na pod. Ali i tih nekoliko sekundi obeležilo je život tog padobranca.

– I danas sam nervozan kad o tome govorim. Prekinuo sam dva života. U ratu je to prihvatljivo, ali mnogo je teže kad ubiješ nenaoružane ljude. To nikome ne bih poželeo, iako je meni ubijanje ljudi posao – kaže Bojeru, dok stiska čašu rakije.

Krupan i brkat čovek sa mutnog snimka egzekucije danas je punašan dedica koji ne žali što je baš on označio konačan kraj Čaušeskuove tiranije i vladavine straha i nemaštine. I njegova porodica je bila među milionima progonjenih.

– Moj deda je bio sveštenik, liberal, veći deo života je proveo u zatvoru. On je bio zaista srećan nakon tih događaja, srećan što se režim promenio, što je Čaušesku mrtav. Rekao mi je: Bez brige, ja na sebe uzimam sve tvoje grehe – nastavlja svoju ispovest Bojeru.

Nije lako bilo biti jedan od najslavnijih dželata prošlog veka. Platio je to gubitkom privatnosti i braka sa ženom kojoj je smetala takva mučna slava. Bojeru veruje da su baš njegovi meci ubili Čaušeskuove jer je, kad je počeo da puca, video da se jedan od trojice članova streljačkog voda skamenio na nekoliko trenutaka, a drugi je zaboravio oružje da stavi na automatski način rada pa je uspeo da ispali samo nekoliko pojedinačnih hitaca.

Nikolaj i Elena “još su bili veoma zaljubljeni” i tražili su da umru zajedno, usprkos presudi koja je tražila odvojena smaknuća. On im je ispunio tu poslednju želju i teši se što ih je ubio odmah.

Ustrelio sam ih veoma brzo. Smatram da sam im omogućio da umru dostojanstveno – dodaje.

Rumuni njegove generacije, koje je u školi odgajala komunistička teorija, a kod kuće ljudska okrutnost, i danas prilično jednostavno govore o ceni političkih previranja. “Svaka revolucija traži krv. A ne zaboravite, revolucija jede svoje junake“, kaže on i sleže ramenima.

Bojeru je tada imao 31 godinu, bio je oficir u elitnoj padobranskoj jedinici i javio se kao dobrovoljac za tajnu božićnu misiju. Naređenje su dobili tek koji trenutak pre susreta s Nikolajom Čaušeskuom koji je samo dan-dva ranije bio apsolutni vladar.

– Ministar me je pitao, Možete li to? – Odgovorio sam – Mogu. Šta sam mogao da mu kažem?

Rumunija je padala u haos, bila je to jedna od poslednjih zemalja sovjetskog bloka istočne Evrope koja je svrgnula komunističko vođstvo. Bojeruova jedinica je u tajnosti pratila revoluciju na radiju Slobodna Evropa. Taj radio je imao nadimak “gušterčić“, verovatno zato što se, iako zabranjen, uspevao da probije kroz pukotine u zidinama komunističke propagande. Cela jedinica je 21. decembra bila prisiljena da iskaže lojalnost čoveku kojega će Bojeru ustreliti za manje od nedelju dana.

– Naterali su nas da potpišemo izjavu da se ne slažemo sa tim što se događa i da ćemo podupirati i štititi Čaušeskua.

Sutradan su šokirani gledali kako sivu zgradu Centralnog komiteta, sedište komunističke moći zauzimaju demonstranti, a Čaušesku i Elena beže helikopterom.

– Vojnici su plakali od sreće, ljudi za koje biste pre bili pomislili da se slažu sa režimom, sad su prštali od oduševljenja. Izvadili smo skriveni alkohol, vrlo lošu rakiju i pili. Zatim nekoliko dana u kasarnama nisu znali šta bi sa sobom. Bilo je monotono, ali napeto.

– Da bar mogu da ubijem Čaušeskua! Da mi padne šaka, šta bih učinio? – rekao je jedan njegov prijatelj na Badnji Dan, a već sutradan i on je ne znajući volontirao za člana streljačkog voda.

– Nažalost, dobio je i više od toga – kaže Bojeru. Kad su se vraćali s mesta suđenja, helikopter je bio pun tužilaca, sudija i visokih oficira i nije bilo mesta pa je Bojeruov “kolega” morao da sedi na leševima. “On je najviše traumatizovan”, kaže Bojeru.

– Onda su svi hteli da budu na našem mestu. Danas više niko to ne želi. – zaključio je za kraj.

(Novosti)

Share this post: