IZMEĐU POLITIKE I REALNOSTI: Rusija i Putin traže da se ispuni obećanje!

vucic aleksandar vlada konferencija

Nije lako ovih dana mnogima patriotskog opredeljenja koji su bili ili ostali ogorčeni protivnici naprednjačke politike.

One koji su potpisali tzv. Briselski sporazum, koji su se sami bacili u anakondin zagrljaj MMF, koji su potpisali sporazume sa NATO koje ni jedna prethodna vlast nije, koji su išli na inauguraciju Tompsonove obožavateljke na Dan državnosti Srbije, koji su pokunjeno išli u Srebrenicu i još jednom izložili, putem svoje funkcije, Srbiju hodu kroz toplog zeca izmišljene krivice – ispostavilo se da ljuljaju stranci.

Zapadni stranci, preciznije. Nema drugih stranaca koji se tim poslovima bave, posredno ili neposredno.

I to su oni isti stranci koji su i aminovali dolazak naprednjačko-socijalističke koalicije na vlast.

Kojima je obećana faktička granica na administrativnoj liniji sa KiM i faktičko prepuštanje tamošnjih Srba „pravnom poretku“ narko-terorista i velikoalbanskih nacista, bezuslovna privrženost EU integracijama, navedeni NATO sporazumi i prepuštanje glavnih preostalih privrednih sistema u zemlji.

Napred-socijalisti nisu ni prvi ni poslednji na svetu kojima je suđeno da spoznaju na svojoj koži puno značenje opaske da je jedina opasnija stvar od toga da si zapadni neprijatelj je da budeš zapadni prijatelj.

Naravno, nije reč o prijateljstvu, već o zavisnosti proistekloj iz dogovora daleko od očiju javnosti i narodne volje iskazane na izborima. Faustovskog dogovora.

REALISTI I IDEALISTI

Vrste dogovora koje poslovično prave „pragmatični“ srpski političari dok su još u opoziciji, da više ne bi bili u opoziciji.

Od vrste koji uvek misle da su „pametniji“ od svih drugih, jer, eto, uspeli su da izdejstvuju em vlast i privilegije za sebe i svoje, em da, kako će uvek, neizostavno tvrditi – i neku crkavicu za napaćenu Srbiju i napaćeni narod.

Nadajući se da će posle nekog vremena kao što se profiterima zaboravlja poreklo prvog miliona, i njima biti zaboravljen taj „prvobitni greh“, posle čega će uspešno moći sebe da predstavljaju ne samo kao „mudre“ borce za nacionalnu stvar već, kad zagusti, odnosno kad neki računi dođu na naplatu, i „žrtve“ upravo onih kojima duguju svoju poziciju.

Ima i mnogih realista po prirodi – i to onih koji nemaju neku posebnu ličnu korist u tome, koji nisu na pozicijama (pri) vlasti – koji smatraju da „tako jedino može“, koji takav pristup nazivaju „miloševskim“ i jedinim mogućim u geopolitičkoj poziciji kakva je srpska.

Ima ih dovoljno da obezbede redovne izborne pobede onima koji uspešno sebe na takav način prodaju.

Onima koji imaju neke, bar po sopstvenom mišljenju, više standarde, koji su skloniji Karađorđu ili Njegošu nego Milošu Obrenoviću, uglavnom preostaje da se redovno jedu, preziru „realiste“ ili oportuniste na vlasti, da se razočaravaju u narod, i/ili da mirno čekaju neminovne krize koje će iznova pružiti priliku za ispoljavanje takvih osobina, odnosno vrlina.

Uglavnom su u manjini. Ili su kolektivno tvrdoglavi ili beskompromisni individualisti i slobodnjaci, beznadežno raspršeni.

Jedni takve nazivaju idealistima, drugi ekstremistima, treći ludacima, četvrti nazadnjacima, peti kočničarima… Mnogi ih se pomalo plaše i izbegavaju ih. Dok ne zagusti. A uvek na kraju zagusti.

Pa izgleda da je zagustilo. Ili je počelo da se kreće u tom pravcu. Odnosno, da je đavo rešio da dođe po svoje. Kao što uvek neizostavno dolazi. Kao npr. u februaru-martu 2003.

Možda još nije došlo dotle, ali liči pomalo na taj pravac. Možda još nije došao po svoje, ali polako daje do znanja da bar počinje da naginje u tom pravcu.

Možda bi to sve delovalo kao igra, zamajavanje, da trenutno ne dobijamo pozitivne signale iz pravca Moskve i Pekinga.

Naravno, te dve pragmatične sile neće padati u euforiju niti će nuditi trenutni spas – ali jasno daju do znanja da se Srbiji, baš ovoj sadašnjoj Srbiji, nude neke stvari koje joj mogu biti od koristi.

Na državnom nivou. Pa čak i posle svih „ugrađivanja“ raznih funkcionerskih pijavica. I da su trenutno zadovoljne onim što im sadašnja/ buduća vlast nudi i kako se prema njima postavlja.

AKO JE PATKA JEDINA TRENUTNA ALTERNATIVA…

Što ne znači da to ne bi moglo još (mnogo) bolje. Svakako bi – ali to nećemo čuti od zemalja-civilizacija sa milenijumskim diplomatskim iskustvom. Bar ne u ogoljenom obliku.

Bilo kako bilo – dobijamo pozitivne signale od dve moćne prijateljske države. Paralelno sa nekim očiglednim izlivima nezadovoljstva iz pravca zalazećeg sunca.

Ko god smatra da mu je opredeljenje patriotskije, bezinteresnije od onog koje drže perjanice sadašnje-buduće vladajuće koalicije – ne učestvuje u njenom postizbornom rušenju, odnosno destabilizaciji.

Ne zato što možda ne bi hteo – i to iz krajnje opravdanih razloga – nego zato što ne bi imao s čim. To je skup sport. Na Zapadu sponzora sigurno neće tražiti – inače postaje isti kao i oni koje bi da zameni – a Istok mu se neće nuditi.

Bar ne sadašnji Istok, pragmatični Istok, koji će sarađivati sa svakom vlašću tamo gde je to moguće, a ostaviti sam narod da se izbori sa sopstvenim demonima, odnosno okupacijom u svim njenim mogućim nijansama.

Taj Istok će raditi na tome da stekne neke pozicije putem pragmatične saradnje, da bude „konstruktivan“, pa tek onda da u tom procesu postepeno gradi sopstvene mreže.

Tek kad bude uspostavio nešto svoje od vrednosti, biće eventualno spreman da se za to i otvoreno bori. Ili bar da značajno pomogne. I, naravno – u slučaju izbijanja opšteg meteža, odnosno rata.

Čijem se pozivu prethodno prezreni „idealisti“ po pravilu prvi odazivaju.

Da li to znači da treba u međuvremenu leći na rudu, prigrliti zastave „pragmatizma“, odbaciti ideale, ubeđenja, istorijske lekcije, zaboraviti prethodna zlodela? Naravno da ne.

Kad zagusti, kao što hoće i mora – samo oni koji su ostali utemeljeni, čisti, bez ogrešenja o sebe i svoj narod i državu, imaće zdrave orijentire i potencijalnu snagu da spasu što se može spasti i ponište ili bar poprave neodrživo i štetno.

Do tada će se takvi snalaziti kako znaju i umeju, i nastaviti da upozoravaju na sve što ne valja ili može bolje. Tako je kroz istoriju obično i bivalo.

Ipak, posle svega, država pripada i idealistima. Koji će, jer to je jače od njih, navijati da nekim čudom izbegnemo da ponovo platimo skupu cenu za zablude, lakomislenost, bahatu ignoranciju i slično.

Bar kolektivno. Da posle svega Vučić, kako se nada Čepurin, održi reč datu u Moskvi. Da Novi put svile oplemeni i obogati i Srbiju. Zvuči idealistički… pomalo naivno… Ali možda i ne toliko ako je patka jedina trenutna alternativa.

(Fond strateške kulture, Aleksandar Pavić)

Share this post: