Ka teškim drogama vode vas loši učitelji a ne marihuana (VIDEO)

kanabis marihuana02

Kako se bliže izbori 2016. legalizacija marihuane se vraća na dnevni red. Građanske inicijative imaju dobre izglede za uspeh u najmanje pet država, uključujući tu i Kaliforniju.

Kao i obično, neki predsednički kandidati – pre svih Karli Fiorina – trude se da nas poguraju unazad pa seju strah pričom da trava „otvara vrata“ ka težim drogama.

Ali istraživanja sa sve više sigurnosti tvrde da ne samo što teorija otvorenih vrata nije tačna, već trava može da pomogne u borbi protiv zavisnosti od drugih droga.

Površno gledano, ideja da trava vodi ka težim stvarima zvuči prilično razumno. Malo koji heroinski zavisnik nije počeo od marihuane, a 104 puta je veća šansa da korisnik marihuane proba kokain nego osoba koja nikad nije duvala.

Pa ipak, kao što nas naučnici redovno podsećaju, slučajno poklapanje nije isto što i uzročno-posledična veza. Na primer, porast učestalosti napada pasa na ljude se poklapa sa porastom onlajn prihoda tokom Crnog petka.

Takođe, sve češće dijagnoze autizmasavršeno prate sve uspešniju prodaju zdrave hrane. Teoretski je moguće da neki treći faktor posreduje između ovih očigledno nasumičnih poklapanja. Pa ipak, potpuno je nesuvislo tvrditi da je veza uzročno-posledična, to jest da nije u pitanju slučajnost.

Kad je u pitanju korelacija između korišćenja marihuane i ostalih droga, nešto manje od 50% Amerikanaca starijih od 12 godina su probali marihuanu, dok je manje od 15% probalo kokain a manje od 2% heroin.

Te podatke nam daje najnoviji Državni zdravstveni upitnik za domaćinstva. Još su manji procenti korisnika koji razviju zavisnost: U prosekuizmeđu 10% i 20% korisnika alkohola i drugih adiktivnih supstanci se navuku.

Da marihuana uzrokuje korišćenje drugih droga, većina korisnika bi prešla na težu artiljeriju, ali to se ne dešava. Naprotiv, po statistici ispada da marihuana više deluje kao filter na kom se većina ljudi zadrži, a ne kao širom otvorena vrata kroz koja se po pravilu prolazi.

Iako je nekoliko eksperimenata sa pacovima pokazalo da marihuana „navodi“ životinje da konzumiraju više heroina ili kokaina kad im se ponudi, takva istraživanja u osnovi imaju krupan problem: Većina pacova ne voli THC, psihoaktivni sastojak marihuane.

Naučnici moraju da im ga ubrizgavaju na silu za razliku od kokaina ili opijata – da bi njih dobili, pacovi rado pritiskaju poluge.

Takođe, sam stres izazvan prinudnim ubrizgavanjem droge koja životinju čini nervoznom ili paranoičnom je dobro poznat faktor rizika kad su u pitanju bolesti zavisnosti.

Glavni zaključak ovih ispitivanja je, dakle, da lakše postaju zavisni pacovi pod stresom, ne a pacovi na travi.

Nedavni eksperimenti na rezus makaki majmunima pokazali su da životinjama koje prinudno konzumiraju marihuanu heroin manje privlačan a majmuni su model daleko bliži čoveku nego što su pacovi.

Stondirane mame

S tim u vidu, jasno je da tvrdnja da marihuana vodi ka težim drogama ima smisla otprilike kao tvrdnja da uspavanke vode ka slušanju Insane Clown Posse.

Da, većini ljubitelja muzike u detinjstvu su pevane uspavanke, ali da bi osoba razvila strast ka određenom i slabo zastupljenom stilu muzike, nikako nije dovoljno to rano izlaganje dečijim pesmicama.

Kad je u pitanju bilo koja aktivnost, najekstremniji entuzijasti obično probaju nekoliko sličnih stvari. Ljubitelji vina ne piju isključivo pino noar, niti se ljubitelji slikarstva fiksiraju samo na Pikasa.

Slično važi i za uživaoce droga: prvo iskustvo ih ne definiše kao korisnika. Ukus razvijaju tek kroz društveni, psihološki, i biološki proces kojim se odlučuje da li će ponovo koristiti određenu supstancu ili ne.

Štaviše, kad su u pitanju kompulzivni obrasci ponašanja, razlog zbog kog određena aktivnost prelazi iz zadovoljstva u očajničku opsesiju nije uvek vezan za konkretnu aktivnost.

Niko ne predlaže da se zabrani sapun da bi se izlečilo opsesivno pranje ruku, ili da se spreči nasilje prema životinjama stavljanjem mačića van zakona. Ali kad je u pitanju rat protiv droga, upravo se takve mere donose.

Ideja „otvorenih vrata“ sprečava nas da realno sagledamo problem zavisnosti. Korisnije bi bilo ispitati šta razlikuje mali procenat zavisnih korisnika od onih koji ne postanu zavisni. Na primer, veliki broj zavisnika – bar polovina navuče se na više različitih droga.

Ovo sugeriše da postoji fundamentalna potreba da se beži od stvarnosti. Ako je čovek svestan da ga korišćenje jedne supstance dovodi u nevolju, zašto bi odlučio da prođe kroz isti proces sa drugom i sebi još više oteža stvari?

Zavisnici često prelaze iz jedne grupe droga u drugu – sa stimulanata na psihodelike ili depresante. Ta raznolikost nema smisla ako ih motivišu konkretne promene u mozgu koje izaziva jedna osnovna droga. Naprotiv, ima smisla isključivo ako osoba isprobava razne načine da reguliše svoju svest.

Naravno, česta motivacija te potrage za mrtvilom i otupelošću je psihološki poremećaj koji čini da se osoba oseća nesigurno, nesrećno, ili odsečeno od sveta. Više od polovine zavisnika pati od dodatnih psiholoških problema.

Skoro sva mentalna oboljenja predstavljaju faktor rizika za bolesti zavisnosti, od hiperaktivnosti (ADHD) preko bipolarnih poremećaja do anksioznosti i šizofrenije.

U velikoj većini slučajeva, psihološki problem nije posledica korišćenja droge; dugotrajnaispitivanja koja prate decu kroz odrastanje mnogo puta su pokazala da su osobe koje razviju probleme zavisnosti obično imale probleme sa ponašanjem ili iskazivanjem emocija još u predškolskom uzrastu.

Iz ovoga se da zaključiti da je eventualni katalizator ili u genetici ili u okolini deteta.

_________________________________________________________________________

Stondirana deca

Ključna stvar je u tome što vrste problema koje stvaraju predispozicije za zavisnost široko variraju – ne postoji konkretan „adiktivan tip ličnosti“ koji se može markirati kao ranjiv.

Štaviše, osobe koje se pokažu kao sklone problemima zavisnosti često su ekstremni slučajevi na potpuno suprotnim stranama određenog spektra. Na primer, pod rizikom su stidljiva i povučena deca, ali isto važi za divlju i impulsivnu decu.

Još jedan bitan faktor su traume iz detinjstva. Svako izlaganje ekstremnom stresu povećava rizik.

Od seksualnog, fizičkog, ili emotivnog zlostavljanja, preko zapostavljanja i prisustvovanja nasilju, do gubitka roditelja, teških bolesti i nesreća, što više trauma dete iskusi to je statistički veća verovatnoća da će postati zavisnik.

Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da osobe koje pretrpe četiri ili više tipova „negativnog detinjeg iskustva“ imaju za 700% veće šanse da postanu alkoholičari nego osobe koje nijednom od tih iskustava nisu bile izložene.

Kad je u pitanju zavisnost od cigareta, šanse su četiri prema jedan u korist traumirane dece.

Socio-ekonomski status takođe utiče na podložnost zavisnosti. Američka javnost se obično fokusira na ove probleme tek kad se dotaknu srednje klase – npr. aktuelno plašenje heroinom – ali činjenica je da su siromašni izloženi najvećem riziku.

Ako godišnje zarađujete manje od 20,000 dolara, šanse da se navučete na heroin su otprilike tri puta veće nego šanse onih čija je godišnja zarada 50,000 ili više. Slična statistika važi i za ostale adiktivne supstance.

Marihuana ne vodi u zavisnost. Mnogo je veća verovatnoća da u zavisnost vode traume iz detinjstva, duševne bolesti, i finansijske poteškoće.

marihuana-kanabis-prodavnica03

Većina uživaoca marihuane nikad ne postanu zavisni ni od nje ni od bilo koje druge droge. Zavisnost je kompleks odnosa između određene osobe i određene supstance ili aktivnosti sa genetikom, iskustvima iz detinjstva, ekonomskim i društvenim statusom. Ni prisustvo svih ovih faktora rizika ne garantuje probleme zavisnosti.

Takođe, pošto se upotreba marihuane dovodi u vezu sa daleko manjim brojem negativnih posledica nego upotreba drugih droga, naučnici već godinama smatraju da mnogi zavisnici od heroina i kokaina koriste kanabis upravo da bi ublažili simptome svojih bolesti zavisnosti.

Davne 2001., pisala sam za Alternet na temu istraživanja korišćenja kreka. Etnografski podaci ukazivali su na to da stariji korisnici kreka postepeno prelaze sa svoje kokainske navike na kanabis, dok mladi od starta puše travu umesto kreka jer su videli posledice na svojim starijim članovima porodice.

Takođe, dve novije studije predlažu korišćenje marihuane u sklopu oporavka alkoholičara i drugih zavisnika od opijata. Jedno ispitivanje bavilo se dodavanjem sintetičkog THC-a antiopijatskim lekovima pomaže ljudima koji pokušavaju da se oslobode zavisnosti od heroina ili lekova na recept.

Rezultati su pokazali da iako sintetički THC nema efekat na samu terapiju, ipak ublažava simptome povlačenja. Što je još zanimljivije, ispostavilo se da su pacijenti koji su samostalno odlučili da puše travu – bez obzira na to da li su dobijali sintetički THC ili kontrolni placebo – daleko ređe iskusili anksioznost i nesanicu, kao i da su ređe odustajali od terapije.

Drugo ispitivanje bavilo se korišćenjem marihuane u medicinske svrhe u Kanadi. Ustanovljeno je da 87% korisnika travom kompenzuju nedostatak alkohola, opioida na recept, odnosno ilegalnih rekreativnih droga.

Uz marihuanu 52% njih ređe pribegava alkoholu, a čak 80% ređe koristi analgetike na recept. Iako je mali broj ispitanika bio na terapiji od zavisnosti, oni koji su se ranije borili protiv zavisnosti dvostruko češće su pribegavali marihuani da ne bi koristili druge droge, alkohol, odnosno adiktivne lekove.

Ideja da marihuana „otvara vrata“ ka zavisnosti učinila nas je slepim na mogućnosti medicinske upotrebe ove droge, kao i na stvarne uzroke bolesti zavisnosti. Sve dok ne budemo počeli da se bavimo pravim faktorima rizika, Amerika će promovisati rešenja kao što je rat protiv droga koji ničim ne sprečava niti leči zavisnost.

Sve dok ima ljudi kojima nedostaje uteha ili svrha u životu, biće i ljudi spremnih da im prodaju svoje proizvode – legalne ili ne – koji nude beg od stvarnosti.

Drugim rečima, ko ne traži da izađe, taj neće naići na otvorena vrata.

(VICE)

Share this post: