KAD JE TREBAO DRŽAVI, JUNAČKI JE OTIŠAO NA KOŠARE I PREŽIVEO PAKAO! Danas je teško oboleo, a s majkom i sestrom živi u kućici od blata i pruća od majčinih 13.000 penzije, DRŽAVE NIGDE NEMA!

Miloš Jovanović (38) preživeo je pakao 1999. Danas je teško oboleo, a s majkom i sestrom živi u kućici od blata i pruća od majčinih 13.000 penzije.

Nije ratni veteran Miloš Jovanović (38) ovako zamišljao svoj život u Srbiji kad je 1999. godine s drugovima krvario na Košarama!U straćari, u selu Troštica pod Golijom, Miloš svake noći sanja Košare i mrtve, krv i raspolovljene glave, bombe kako padaju s nebesa i vrisku ranjenih…
– Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim… Zaspim, pa ih ponovo sanjam – pričao mi juče Miloš u kućici od blata i pruća koja samo što nije pala.

Kad pada kiša, lije na sve strane, a leti gamižu zmije po kući… Miloš, majka Rosa i sestra Marina.
Rat ostavio poslediceOn, majka Rosa i sestra Marina žive u jednoj prostoriji u kojoj su tri rasklimatana kauča, spavaju na daskama, a kad pada kiša, lije na sve strane. Kad ugreje, kućom gamižu zmije i pacovi.

Miloš često nema novca ni za autobusku kartu da ode do Novog Pazara, a kamoli da se leči od psihičkih, hormonskih, metaboličkih poremećaja, od stresa… Hleb kupuju u seoskoj prodavnici na recku. Kad dođu da im seku struju, oni pozajme u selu i plate, pa posle nemaju odakle da vrate novac komšijama.I na javi Milošu svakog dana dolaze mrtvi drugovi s Košara. Sad kao da gleda rovove ispod karaule kad je gorelo i nebo i zemlja, mine padale, krv liptala na sve strane, a njegovoj majci i sestri neko u selo javio da je poginuo…

– Tri meseca niti smo spavale, ni šta jele ni šta pile. Javiše, poginuo nam Miloš, posle drugi javiše – nije. Nismo verovale da je živ sve dok ga nismo videle. Došao, a mi ga nismo prepoznale, neošišan, neobrijan, kaljav, sve rane po njemu, raspala se i odeća i obuća – priseća se majka Rosa.

Miloš ne voli da priča o ratu. Kad siđe u Novi Pazar, ne voli ni da vidi onaj put kojim je 1998. godine kao regrut otišao na Kosovo.

Jauci i dim– Padaju bombe a nama sve škljocaju zubi od vazdušnih udara, prašina, jauci, vidim jednog, raspolućena mu glava, drugi vrišti… – počne Miloš, a onda zaćuti, počne da drhti, obore ga slike i teška sećanja.

Nije, veli, ni očekivao neku preveliku zahvalnost otadžbine, nije o tome ni razmišljao, sanjao je samo miran život, kuću, parče hleba, da uveče ne leže gladan i da se ujutru gladan ne budi… Pokušali su da sakriju preda mnom svoju sirotinju.

Nadničio dok je mogao

– Dok sam mogao da radim, nadničio sam. Sad više ne mogu, oboleo sam. Majka je odavno bolesna od karcinoma, živimo od 13.000 njene invalidske penzije. Pola novca damo za lekove. I Marina polako, ali sigurno uništava zdravlje perući veš u ledenoj vodi na koritu ispod kuće – kaže Miloš.

Tuđa i prokišnjava
NI STRAĆARA NIJE NJEGOVA

Ni straćarica koja prokišnjava, kroz koju duva promaja nije njihova, ni okućnica nije njihova, ni štala. Jovanovići, igrom sudbine, u stvari nemaju ništa svoje. Rođaci čija je opominju ih, kažu, da se isele, oni nemaju kud… Pre nekoliko dana novopazarski humanitarac Hido Muratović doterao im malo brašna i namirnica da imaju do daljeg.

U neizvesnosti, u teškom jadu, imaju samo jedan san: da negde u selu ili okolini kupe komadić zemlje i neku kuću, ili da izgrade svoju, da im ne kisne za vrat i da se ne boje zmija. A za to ne treba mnogo novca, tek malo dobre volje dobrih ljudi…

foto: zor

A zahvalna otadžbina?

U nju se Jovanovići, kažu, ne uzdaju mnogo. Ima ona prečih poslova.

ČINJENICE O bici na Košarama

– Bitka na Košarama, poznata i kao Pakao Košara, vodila se između Vojske Jugoslavije, s jedne, i OVK, regularne vojske Albanije i NATO sa druge strane između 9. aprila i 10. juna 1999.

– Do prvog napada je došlo na Veliki petak u tri sata ujutru, kad je sa albanske strane započeta masovna ariteljerijska vatra u pravcu karaule Košare

– 11. maja dogodio se najteži napad, u kojem je poginulo 17 pripadnika VJ, a više od 70 ranjeno

– Tokom bitke je poginulo 108 vojnika Vojske Jugoslavije, a više od 150 ranjeno

– Ubijeno je više od 200 neprijateljskih vojnika i ranjeno više od 300

– Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a protivnici šest hiljada boraca

(Zoran Šaponjić)

Share this post: