Foto: Gary Coronado / Los Angeles Times
Koja je bila vaša prva reakcija kada ste videli snimak belog policajca kako kleči na vratu Džordža Flojda, dok je Flojd jauknuo, „Ne mogu da dišem“?
Ako ste beli, verovatno ste promrmljali prestravljeno, „Oh, moj Bože“, dok ste odmahivali glavom u okrutnoj nepravdi.
Ako ste crni, verovatno ste skočili na noge, psovali, možda bacili nešto (sigurno ste želeli da nešto bacite), dok vičete: „Ne @ # $%! ponovo! “
Onda se sećate dve bele vigilate, optužene za ubistvo Ahmauda Arberija dok je on u februaru projurio po njihovom kvartu, a kako, da nije bilo tog videa pre nekoliko nedelja, sakrile bi se s njim.
I kako su policajci iz Minneapolisa tvrdili da se Flojd opirao hapšenju, ali video snimka iz trgovine pokazao je da nije.
A kako policajac na Flojdovom vratu nije bio ljuti stereotip o užarenom stadu, već zakleti oficir koji je izgledao smireno i opravdano i bez sažaljenja: banalnost zla utelovljena.
Možda takođe razmišljate o Karen u Central Parku koji je zvao 911 tvrdeći da joj preti crnac koji je tražio da stavi povodac svom psu.
Ili crni student sa univerziteta iz Jela spava u zajedničkom holu do spavaonice, a kojeg je prijavila bela studentkinja.
Budući da znate da nije ciljan samo „crni zločinac“, već je ceo spektar crnih lica od Jonkersa do Jela.
Počinjete da se pitate da li bi to trebalo da svi crnci moraju da nose kamere, a ne policajci.
Šta vidite kada vidite ljute crne demonstrante, kako masiraju ispred policijskih stanica sa podignutim šakama?
Ako ste beli, možda mislite: „Oni zasigurno nisu socijalno distancirani.“
Tada primećujete crna lica koja pljačkaju Target i mislite: „Pa, to samo više boli njihovu stvar.“
Zatim vidite policijsku stanicu kako gori i mašete prstom govoreći: „To će uzrok vratiti nazad“.
Ne grešite – ali ni niste u pravu.
Crna zajednica navikla je na institucionalni rasizam svojstven obrazovanju, pravosudnom sistemu i radnim mestima.
I iako radimo sve konvencionalne stvari da bismo podigli javnu i političku svest – pišemo artikulisane i pronicljive komade na Atlantiku, objasnimo kontinuirano devastiranje na CNN-u, podržimo kandidate koji obećavaju promenu – „igla“ se jedva pomera.
Ali COVID-19 je srušio posledice čitavog tog doma, dok umiremo znatno većom brzinom od belaca, prvi smo koji gube posao i bespomoćno gledamo kako republikanci pokušavaju da nas spreče da glasamo.
Baš kao što je izložen sluzav podbačaj institucionalnog rasizma, oseća se kao da je sezona lova na crnce otvorena.
Ako je bilo sumnje, nedavni tvitovi predsednika Trampa potvrđuju nacionalnog zeitgeista, jer naziva demonstrante „lopovima“ i pljačkašima poštene igre.
Da, protesti se često koriste kao izgovor nekima da iskoriste prednost, baš kao što i kada navijači koji slave pobedu u prvenstvu svog sportskog tima i u svom rodnom gradu pale automobile i uništavaju prodavaonice.
Ne želim da vidim kako su prodavnice opljačkane ili čak zgrade zapaljene.
Ali Afroamerikanci već mnogo godina žive u gorućoj zgradi, gušeći se dimom dok plamen gori sve bliže i bliže.
Rasizam u Americi je poput prašine u vazduhu.
Čini se nevidljivim – čak i ako se gušite dok ne izađete na sunce. Tada vidite da je svuda. Sve dok stalno svetli to svetlo, imamo šansu da ga očistimo gde god sleti.
Ali moramo biti budni, jer je uvek i još uvek u vazduhu.
Dakle, možda glavna briga crne zajednice trenutno nije da li demonstranti stoje tri ili šest metara jedan od drugog ili da li nekoliko očajnih duša krade majice ili su čak zapalili policijsku stanicu, već jesu li njihovi sinovi, muževi, braća, a očeve će ubiti policajci ili policajci koji žele da idu u šetnju, trčanje i vožnju.
Da li crn znači utočište kod kuće do kraja života, jer je virus rasizma koji zaražava zemlju smrtonosniji od COVID-19.
Ono što biste trebali videti kada vidite crne demonstrante u doba Trampa i koronavirusa jesu ljudi gurnuti do ivice, ne zato što žele da se otvore rešetke i saloni za nokte, već zato što žele živeti.
Disati.
Najgore od svega, jeste to što se od nas očekuje da opravdavamo svoje iznervirano ponašanje svaki put kada se kotao prevrne.
Pre skoro 70 godina, Langston Hughes je u svojoj pesmi „Harlem“ upitao: „Šta se dešava sa odloženim snom? /… Možda se spušta / poput velikog tereta. / Ili eksplodira? “
Pre pedeset godina, Marvin Gaie je otpevao u „Inner Citi Blues“: „Neka me žele zabaviti / onako kako oni rade svoj život.“
I danas, uprkos zanosnim govorima dobronamernih vođa, belih i crnih, žele da ušute naš glas, ukradu nam dah.
Dakle, ono što vidite kada vidite crne demonstrante, zavisi od toga da li živite u toj zapaljenoj zgradi ili je gledate na televiziji sa činijom kukuruznog čipsa u krilu i čekate da se „NCIS“ pokrene.
Ono što želim da vidim nije žurba sa presudom, već žurba prema pravdi.
Kareem Abdul-Jabbar, dobitnik predsedničke medalje za slobodu i sve vreme vodeći strelac NBA-e, autor je brojnih knjiga, uključujući, u poslednje vreme, „Postajem Kareem: Odrastanje na i van terena.“
(Vestinet.rs)