KOME SMETA ERDOGANOVO IZVINJENJE RUSIJI I ZAŠTO ODMAH masakr na аеrоdrоmu „Kеmаl Аtаturk“!?

turska mapa

Piše: Aleksandar Pavić

Kažu da u politici nema slučajnosti. Ne mora da znači da je to uvek tako, ali iskustvo govori da je uvek pametnije i delotvornije imati takvu pretpostavku.

Stoga, ako je, samo dan posle izvinjenja koje je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uputio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, aerodrom „Kemal Ataturk“ u Konstantinopolju bio meta terorističkog napada – uputnije je pretpostaviti da su ta dva događaja tesno povezana.

Uzročno-posledično.

Odnosno, da je napad bombašima-samoubicama, u kojem je, prema prvim informacijama, stradalo preko 30 a ranjeno preko 140 ljudi, bio odgovor na pokušaj normalizacije tursko-ruskih odnosa, u režiji onih kojima takav razvoj događaja ne odgovara.

To je taj drugi deo jednačine: uz pretpostavku da u politici nema slučajnosti, ide i pitanje – ko ima korist od onoga što se desilo?

U ovom slučaju, to bi, na prvom mestu, bile snage kojima smeta smanjenje rusko-turskih napetosti, uzrokovanih turskim rušenjem ruskog Suhoja 24 iznad Sirije 24. novembra 2015.

Da li to može da bude samo ISIS/Daeš, na koji su turske vlasti skoro odmah posle napada uprle prst?

Ili su to, pre će biti, neke snage koje turske vlasti ne smeju da imenuju?

Iste one snage koje neprestano rade na povećanju napetosti i otvaranju novih žarišta ili stvaranju nestabilnosti duž ruskih granica, snage koje su jedine sposobne da izazivaju haos na globalnom nivou?

Bez kojih, uostalom, ISIS/Daeš ne bi ni postojao.[i]

Dakle, iste one snage koje su bile spremne da žrtvuju evropske ekonomske interese na oltaru obnavljanja zapadnog strateškog neprijateljstva sa Rusijom, koristeći ukrajinsku krizu koju su sami izazvali, koje su, podstrekivanjem Turske na nerezonski, samoranjavajući potez obaranja ruskog Su-24, i tu zemlju bacile na kolena, miniranjem sve perspektivnije rusko-turske ekonomske saradnje.

Da budemo sasvim jasni, to su snage koje upravljaju NATO-om, koje, uz pomoć regionalnih saveznika/vazala, upravljaju krizama i ekstremističko-terorističkim pokretima širom sveta.

(Uzgred, podsećanja radi, baš na dan turskog obaranja ruskog Su-24, u poseti Ankari „slučajno“ se našao zamenik načelnika američkog generalštaba Džejms Vinfeld.[ii])

Jasno je da Erdoganovo izvinjenje Putinu bilo podstaknuto isključivo pragmatičnim pobudama – turski turizam je, bez ruskih turista, trpeo ogromnu štetu, baš kao i turski izvoznici i turske firme koje su poslovale u Rusiji, a gasovod „Turski tok“ nije imao izgleda da se gradi u situaciji pogoršanih rusko-turskih odnosa.

Kao što je, uostalom, slučaj i sa Erdoganovim pomirenjem sa Izraelom, koje je došlo samo dan ranije od objave njegovog izvinjenja Putinu.

Jednostavno, pritisnut ekonomskim problemima, gubitkom kontrole nad ratom u Siriji – u koji je Turska do guše umešana na strani anti-asadovskih terorista još od 2012. godine – i nedostatkom dovoljno brzog i konkretnog napretka u sporazumevanju sa EU, Erdogan je morao da povuče pomirljive poteze, koliko god oni (ne)iskreni bili, radi sopstvene kože.

Čak i po cenu žrtvovanja obraza.

Uz izvinjenje koje je morao da uputi Rusima, morao je da proguta, kako ga optužuje njegova politička opozicija, i legitimizaciju izraelske pomorske blokade Gaze, zbog koje je i došlo do zaoštravanja tursko-izraelskih odnosa 2010. godine,[iii] kada je konvoj od šest brodova pod turskom zastavom pokušao da doturi humanitarnu pomoć do Gaze i „razbije“ izraelsku blokadu, u čemu su ih zaustavile izraelske snage, kojom prilikom je ubijeno 10 turskih državljana.

U svakom slučaju, mogućnost stabilizovanja izraelsko-turskih i rusko-turskih odnosa, uz paralelno jačanje rusko-izraelskih odnosa – „pretila“ je da, u najmanju ruku, pojača izglede za stabilizaciju situacije u bliskoistočnom regionu, što nikako ne bi odgovaralo onima koji su taj fitilj i potpalili putem tzv.

Arapskog proleća, odnosno onima koji su do nedavno bili glavni arbitri odnosa u regionu. Jer, da li bi Erdogan nastavio da podržava teroriste u Siriji ako bi otopio odnose sa Rusima, ako bi sa njima gradio strateški projekat poput „Turskog toka“?

Odnosno, da li bi Rusi pristali da obnove ekonomske i druge odnose sa državom koja direktno radi na rušenju njihovog bliskog saveznika u regionu – sirijskog predsednika Asada?

Dakle, rusko-turskim sporazumom bi se povećale šanse za postizanje mirnog rešenja u Siriji, ili bar za smirivanje tog sukoba, što bi, opet, drastično smanjilo izglede za promenu režima u Damasku.

Rusi su, sa svoje strane, odmah po prijemu Erdoganovog izvinjenja, posredstvom Gasproma, najavili otvorenost ka oživljavanju razgovora vezanih za obnavljanje „Turskog toka“.

[iv] Što, naravno, nikako ne bi odgovaralo Amerikancima, koji se godinama upinju iz sve snage da smanje evropsku zavisnost od ruskog gasa – zbog čega su i Južni i Turski tok minirani, a agresivno promovisane (krajnje neadekvatne) alternative gasa iz Azerbejdžana ili uvoza tečnog gasa iz SAD ili nekog od njihovih saveznika.

Naravno, još pre terorističkog napada na aerodrom Ataturk 28. juna, bilo je naznaka da se Turci kolebaju, odnosno da su pod pritiskom. Naime, ranije tog dana, turski premijer Binali Jildirim je već javno relativizovao tursko izvinjenje Rusiji, izjavivši za TV mrežu CNN-Turk  da, zapravo, Turska nije ponudila nikakvu kompenzaciju sa oboreni Suhoj, već je samo „izrazila žaljenje“ – iako je prethodne večeri za tursku državnu televiziju TRT izjavio da će Tuska platiti nadoknadu, „ako je to neophodno“.

[v]Opet, Erdoganov pres-sekretar je demantovao premijerovu relativizaciju, potvrdivši da je Turska spremna da obešteti porodicu ubijenog ruskog pilota „ako od porodice bude stigao odgovarajući zahtev“.

[vi] I onda je, nekako baš tog dana, došlo do terorističkog napada. Naravno, svako ima pravo da veruje u slučajnosti…

Reklo bi se da je Erdogan uhvaćen između čekića i nakovnja, odnosno između potrebe da se pragmatički izvuče iz problema u koje je sam sebe (i Tursku) iz sopstvenih neoimperijalnih ambicija, ali i za „ljubav“ svojih zapadnih pokrovitelja – bez kojih svoje ambicije ne bi mogao da ostvari – uvalio, i pritiska od strane nekih od tih istih pokrovitelja da nastavi tim istim samoubilačkim putem.

Putem kobnim kako po Turski tako i po regionalni pa i svetski mir. Koliko god smatrali Erdogana odgovornim za sopstvenu, tursku i regionalnu sudbinu, kao i za sunovrat rusko-turskih odnosa, Rusi su, po ko zna koji put rešili da daju šansu miru i, u ovom slučaju, samom Erdoganu. I to je, očigledno, nekom drugom zasmetalo.

(Fond tsrateške kulture)

Share this post: