Kusturica mu barem to nije prećutao, a šta ćemo i kako ćemo mi ostali?

kusturica-andricgrad

Punih osam dana trebalo je ambasadoru Velike Britanije u Srbiji, gospodinu Denisu Kifu, da posle vruće intelektualne i istorijske „šamarčine“ koju je pred punim Sava centrom „popio“ od Emira Kusturice, uskoči u sedlo, i, evo ga ambasador ponovo jaše!

Javio se prekjuče, preko srpske štampe, ovoga puta da on udari Srbima šamar i da im direktno poruči kako on, i njegova Britanijom Kosovo smatraju „državom“, i kako ga, uopšte nije briga što Srbi i Srbija misle suprotno.

O Kusturici i begu pred njegovim rečima, ambasador nije rekao ni slovo.

Ni stra’ ni obraza!

Ne bih zaista da lično vređam gospodina ambasadora Kifa ni njegove kolege sa Zapada, nije to moj manir, ali, kad god pročitam njihove izjave, kako nas, uživajući gostoprimstvo Beograda i Srbije, vređaju bez imalo skrupula, kako nam dosoljavaju rane, setim se ove rečenice, kojom, ovamo u brdima, moji prijatelji, oni koji malo više znaju od mene, opisuju one koji – niti imaju straha od Boga, ni obraza pred sobom ni drugima.

Mada mu je Kusturica pre osam dana u Beogradu jednostavno i razložno razjasnio istorijske relacije u troglu Engleska – Rusija – Srbija, a članovi i simpatizeri srpske vladajuće stranke aplauzom ruskom ambasadoru Čurkinu potvrdili mu još jednom gde je srce Srba, ambasador Kif, osam dana kasnije, pošto je valjda došao k sebi, ponavlja svoju staru mantru.

Džaba mu bilo pričati i objašnjavati. Zna on, veli, za istorijske veze Srba i Rusa, ali, „Srbija će morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU“, odnosno da – uvede sankcije Rusiji. Jedino, što ambasador ne kaže, jeste, je li to ona ista EU iz koje se njegovi Eneglezi spramaju da odu?

Kaže nama još ambasador, prekjuče u novinama, valjda u želji da osveti sebe i onaj beg iz Sava centra pred činjenicama koje mu je Kusturica poređao, kako je dobro da Kosovo postane član Uneska, i kako će „srpsko kulturno i versko nasleđe tako biti bolje zaštićeno“.

Ni stra’ ni obraza!

E, da mi malo više poštjemo sebe, da malo više, da bi nas drugi podržali, podržavamo sami sebe, posle ove izjave, ambasadora Kifa pozvali bi barem u Ministarstvo spoljnih poslova i pokazali mu fotorafije i video snimke albanskog divljanja po srpskim manastirima 2004. godine, tek da ambasador vidi kako se Albanci, što on kaže „staraju o srpskom kulturnom i verskom nasleđu“.

Možda ambasador nije još video te snimke pa priča o Kosovu kao o „državi“ na koju će se ugledati ostale članice Uneska.

Zaista mislim da nije problem u ambasadorima. Znaju oni dobro šta rade! Problem je u nama što pognute glave, bez ikakve reakcije, bez otpora, slušamo i gledamo kako nas iznova i iznova ponižavaju. Kako im nije dosta što su nam oteli deo zemlje, nego, to moramo i sami da priznamo i tako se još više ponizimo i uništimo svaki trag dostojanstva koji je u nama možda i ostao.

Zaista, jesu li jedina alternativa i budućnost ove zemlje oni koji nam nameću stav da će se Albanci sa Kosova, oni koji su spalili desetine i desetine srpskih crkava i manstira, kidali krstove i rušili kupole, palili ikonostase i vekovima stare ikone i freske, deo svetskog kulturnog nasleđa, bolje starati o našim svetinjama od nas samih?

I, kako smo se uopšte našli u situaciji da nam politika, da nam zadaci koje pred nas stavlja ambasador Kif budu jedina alternativa, kao što nam svakog dana ponavljaju, da drugog izlaza, navodno, nemamo?

I zaista, ima li u ovoj zemlji i koliko onih koji su spremni da otvoreno kažu da ih reči ambasadora Kifa o „Kosovu državi“ koja će bolje čuvati srpske svetinje od Srbije same i Srba samih, ponižavaju?

A koliko je onih koji će iz raznih šićardžijskih interesa, zbog kratkoročne političke koristi, zbog „evropejstva“ koje je kod nas u modi, preći preko njih, ne shvatajući njihovu suštinu?

Koliko je onih u Srbiji koji su spremni da ambasadoru Kifu u lice kažu da nije slučajno što nam Englezi „ponovo donose ultimatume“, a koliko onih koji se boje? Kusturica mu barem to nije oćutao. Za početak dosta! A, šta ćemo i kako ćemo mi ostali?

(Iskra | Piše: Zoran Šaponjić)

Share this post: