Lazanski: Da li su talasi migranata uvod u obnovu podele sveta opet na dva bloka?

Kolumna

Dok je u Pjongjangu odjekivala muzika sa nastupa slovenačke grupe „Lajbah”, severnokorejska artiljerija je istovremeno uništila jedan ili više zvučnika u vlasništvu armije Južne Koreje, koji su u demilitarizovanoj zoni između dve države emitovali propagandu Seula.

Drugi koncert grupe „Lajbah” je otkazan, da li se velikom vođi Kim Džong Unu nije svidela svirka „Lajbaha”, nije sada ni važno, tek fantje iz Slovenije ušli su u istoriju kao prva zapadna rok grupa u Pjongjangu. A možda im je put, zapravo, otvorio maršal Tito svojom posetom Pjongjangu daleke 1977. godine, kada su Severni Korejci pouzdano saznali da je Tito po majci Slovenac. A majka je jedino sigurna. Sve ostalo nije.

No, sada ćemo videti koliko veliki vođa Kim misli ozbiljno s otpočinjanjem Trećeg svetskog rata i napadom na SAD. Jer, on je ozbiljno zapretio da će napasti Ameriku ako se održe zajednički američko-južnokorejski vojni manevri. Pa je onda granatom zveknuo južnokorejski zvučnik u demilitarizovanoj zoni. I tako je otpočeo treći svetski rat. Zbog zvučnika.

Severni Korejci nikako da nauče neke stvari iz taktike propagandnog ratovanja na azijski način. Naime, Sovjeti i Kinezi su početkom šezdesetih godina prošlog veka imali ozbiljan vojni sukob na reci Usuri, pravi mali rat sa stotinama poginulih na obe strane. Sovjetsko vojno rukovodstvo imalo je čak i planove kako preventivnim atomskim napadima „vratiti Kineze u dinastiju Ming”, ali je Politbiro KPSS odbio da to i razmatra.

Uzrok i povod sukoba bila je međudržavna granica na Usuriju, jer reka je u međuvremenu meandrirala i promenila tok, što je slično situaciji koju mi i Hrvati imamo danas na Dunavu. Dakle, u to vreme kineski vojnici graničari svakog jutra su grupno izlazili na reku Usuri noseći velike panoe sa fotografijama Mao Cedunga i vređali sovjetske vojnike graničare na drugoj obali.

Ruski oficiri nisu znali šta da rade: da narede svojim vojnicima da pripucaju na fotografije kineskog vođe nema smisla, da sa svoje strane reke istaknu fotografije Nikite Hruščova – opet nema nekog efekta. I tako je ta igra Kineza trajala desetak dana, sve dok jednog jutra veseli kineski vojnici opet nisu istrčali na obalu reke i razvili fotografije svog lidera.

Kad tamo, iz rovova na drugoj obali ustali su sovjetski vojnici i svi u liniji, kao pod konac, okrenuli leđa Kinezima, skinuli pantalone i gaće i isturili prema drugoj obali i fotografijama na njoj donji deo leđa. Nikada više kineski vojnici nisu ponovili igrokaz sa fotografijama. Lekcija je naučena. A dve Koreje još ratuju preko zvučnika…

Dok izbeglice nadiru na Balkan, uporno se ponavlja da svi živimo na istoj planeti i da stoga istu sudbinu delimo. Ako ne prihvatimo teoriju zavere, po kojoj je Amerika svojim trapavim vojnim intervencijama na Bliskom istoku namerno pokrenula talase migranata, onda je možda svet u procepu između propalog socijalizma i konzervativne ofanzive neoliberalizma koji se svodi na propisivanje tržišta kao opšteg rešenja.

Možda su i izbeglice samo deo procesa globalizacije koji je, zapravo, počeo s otkrićem Amerike, a koji je sada samo ušao u kvalitetno novu etapu zahvaljujući intenzivnijim komunikacijama, razmeni svake vrste i globalnim kapacitetima za razaranje. Možda je to već otrcana fraza, no da li iz toga treba izvesti zaključak da su izbeglice pojavni oblik krize kenzijanskog kapitalizma? Iluzije ideologije razvoja? Na Bliskom istoku srušeni su diktatorski, ali ipak sekularni režimi, ali šta je ponuđeno kao rešenje?

Potpuna dezintegracija država i obnova zamršenih i nekontrolisanih nacionalnih i plemenskih sukoba. Je li to uvod u obnovu podele sveta opet na dva bloka?

Visoko industrijski i tehnološki razvijena EU i industrijski polurazvijena njena periferija temelje se na sve većoj nejednakosti u međunarodnoj podeli dohotka. Mlade demokratije na periferiji EU nasledile su goleme socijalne probleme od prethodnih „vlada privrednog buma”. Rešenje problema dolazi u sukob s jednostranom logikom globalizacije tržišta, ili će se ići na „prilagođavanje” merama koje diktira Brisel.

Četvrti svet, ili ono što je nekada bio brazilski severoistok, odnosno prostor privrednog čuda i merkantilizma, to danas više ne postoji. Severna Afrika je svedena na rudno-naftnu razornu eksploataciju, dok istovremeno tehnološka revolucija smanjuje potrebe za pojedinim sirovinama. Takav proces isključuje Bliski istok iz buduće podele rada. To je proces pasivnog odbacivanja, koji čitava društva lišava bilo kakve uloge. Ponovna kolonizacija praćena raznim vidovima pomoći služi jedino da se prikriju promašaji neoliberalnog rešenja.

Bliski istok nije prostor za takve eksperimente, on je zapravo na neki način i reakcionarna utopija našeg vremena, koja će neminovno dovesti i do nove blokovske podele sveta. Ideološko priznavanje neoliberalizma nema naučne osnove jer zanemaruje činjenicu da samo tržište može opet samo da reprodukuje i produbi kontraste. A izbeglice su i najbolji primer na kojem se vidi kako se ne priznaju objektivne razlike koje postoje između uslova i problema koji su do svega ovoga i doveli.

Izgleda da su to prvi u EU shvatili „lajbahovci”. I izbegli u Pjongjang…

(Politika)

Share this post: