Lazanski: Izbeglice, bolest modernog doba i opasan uvoz nevolja

lazanski miroslav politika analiticar vojni

Prizori oko železničke i autobusne stanice u Beogradu, u ove vrele dane, nisu baš najprijatniji. Zapravo, tužno je gledati izbeglice sa Bliskog i Dalekog istoka kako leže po parkovima, sede na betonu, ili se peru pored cisterni sa pijaćom vodom.

Za putnika namernika koji dolazi u Beograd vozom, ili autobusom, to su dosta šokantne slike. Da li su ti nesretni ljudi u stvari žedni humanosti, ili je to sve za Srbiju mogući i opasan uvoz nevolja? Da li su izbeglice fenomen, ili bolest modernog doba?

Piše: Miroslav Lazanski

Šta da Srbija učini u tom pogledu? Da i mi podignemo zid prema Makedoniji i Bugarskoj, poput Mađara? Ili nas u tome sprečava naše tragično iskustvo sa našim izbeglicama?

S druge strane, Srbija nije ni velika ni srednja sila koja ima neku simboličnu vrednost kao meta, nemamo kolonijalnu prošlost koja podstiče osvetu i nismo umešani u kontroverzna pitanja u svetu.

Da li to znači da možemo da pružimo sklonište većem broju izbeglica, koji bi eventualno zatražili zaštitu na osnovu konvencije UN, što bi neka mesta u Srbiji moglo da pretvori u pravi poligonski mozaik?

Jer, šta ćemo s izbeglicama koji uđu u Srbiju, a Mađari ih ne prihvataju? Kako ih vratiti u matične zemlje ako je tamo rat? Da li ulaskom u Srbiju s izbeglicama može da stigne i politička borba raznih izbegličkih i imigrantskih grupa?

Za sada izbeglice koje su došle i ne pokazuju preveliku želju da ostanu u Srbiji, ali problemi u domenu bezbednosti, a u kontekstu njihovog boravka ovde, kraćeg, dužeg ili trajnog, ne smeje se potcenjivati.

Nije stvar samo u popisivanju tih nesrećnih ljudi, ili uzimanju otisaka njihovih prstiju, mi ne znamo ko ima kakvu prošlost, a živimo u demokratskom društvu u kojem smo se opredelili za slobodu kretanja. Odnosno, da li imamo dobre obaveštajne podatke ko nam sve to dolazi sa Bliskog i Dalekog istoka? Kakvi su sve motivi ljudi koji su krenuli na put ka EU preko Srbije?

Da li svi beže od ratova i terorizma ka zemljama EU, a Srbija im je samo tranzitna ruta? Ko su prave izbeglice, a ko ekonomski migranti? Amnesti internešenel definiše izbeglicu kao svaku osobu koja traži azil bežeći pred progonom, ili kršenjem ljudskih prava.

No, koji su modaliteti eventualne repatrijacije koje Srbija može da primeni na, recimo, one izbeglice koji su se ogrešili o zakon? Čarobna reč kod Italijana glasi „kondono“, oprost kazne. „Kondono“ stupa na snagu svaki put kada italijanska vlada nije u stanju da se izbori sa neprekidnim krivičnim prekršajima.

I to ostaje problem Italije dok se krivična dela odnose na utaju poreza, ili na nelegalnu gradnju. Ali kada je reč o imigrantima, onda oprost kazne ima direktne posledice na sve zemlje šengenske zajednice.

Naime, početkom devedesetih godina prošlog veka takozvanim Martelijevim zakonom napravljeni su prvi pokušaju da se reši problem ilegalnih migranata u Italiji, s jasnom namerom da se tim putem legalizuje boravak već pristiglih i suzbije priliv novih.

Posle tog prvog usledila su još četiri zakona te vrste, a svaki takav zakon doživljavan je od imigranata kao otvoreni poziv da se dođe u Italiju. Jer nije bilo teško izdržati godinu-dve u italijanskoj ilegali, dok se ne pronađe drugi način da se probiju dalje.

Krajem devedesetih godina prošlog veka 15 država tadašnje EU je u Amsterdamu potpisalo sporazum i otvorilo novo poglavlje različitih nadležnosti EU nazvano: „Vize, azil, imigracija i svaka politika vezana za slobodno kretanje ljudi“.

Petnaestorica su tada usvojila: norme i načine kontrolisanja prelaska spoljnih granica EU, proceduru i uslove za izdavanje viza za boravak do tri meseca, kao i za trajan boravak, borbu protiv ilegalne imigracije i ilegalnog boravka u zemlji, mere kojima se osigurava slobodno kretanja osoba u okviru država članica.

Kada je istekao period od pet godina od ratifikacije sporazuma iz Amsterdama, Savet EU je jednoglasno odlučio da šengenska Evropa ostavlja prostor svojim članicama da, kada su imigranti u pitanju, „može ovako, ali može i onako“. Strah od stranaca počeo je da drma i Evropu i EU.

U Norveškoj predstavnici Napredne partije govore o „najezdi stranaca“ i „islamizaciji“ zemlje, u Danskoj Nacionalsocijalistički savez objavljuje brošure sa kukastim krstom i naslovom „Danska za Dance“, u nemačkom listu „Nacional cajtung“ se još pre 20 godina moglo pročitati: „Da li nam predstoji turska Nemačka?“, jedan poslanik u gradskom parlamentu Berna zahtevao je deportaciju svih crnaca i Arapa iz Švajcarske na Madagaskar.

U Švedskoj u pokretu BSS kažu „da za četiri godine neće više postojati švedska Švedska, imaćemo Turčina za predsednika, a crnac će nam biti ministar spoljnih poslova“.

A jedna od najtolerantnijih država EU jeste Slovenija, tamo je crnac gradonačelnik Pirana, Srbi su gradonačelnici Kopra i Ljubljane…

(Politika)

Share this post: