LAZANSKI PITA: Kako se dogodio holokaust!?

Kolumna

Od 1. do 8. maja u svetu se obeležava holokaust. To je vreme posvećeno sećanjima na sistematsko ubistvo oko šest miliona evropskih Jevreja u Drugom svetskom ratu od strane nacističke Nemačke.

I danas se može postaviti pitanje kako se to moglo dogoditi u civilizovanoj Nemačkoj, i da li danas prisustvujemo novom talasu antisemitizma u Evropi? Kako se boriti protiv takve vrste netrpeljivosti koja je bila u korenu događaja koji su doveli do holokausta?

Piše: Miroslav Lazanski

Ali, najpre, kako je holokaust mogao da se dogodi u Nemačkoj?

U praznom prostoru između nemačke Nacionalsocijalističke stranke i države posle 1933. nastale su specijalne instance, koje su prerasle u sekundarne birokratije, na primer SS aparat i DAF, odnosno nacistička služba bezbednosti, koje su se u velikoj meri otele kontroli vlade Rajha.

Princip vladavine vođe-firera zamenio je stručnu kompetenciju i iskusno rukovođenje–administracijom, samovoljom i samoprecenjivanjem vlastodržaca, čije kvalifikacije su se sastojale od bezobzirnog otimanja i beskrupuloznosti koja oduzima dah.

Zapravo, idealni tip funkcionera nemačke Nacionalsocijalističke stranke nije se nikada odlikovao suviše velikim ideološkim znanjem i značajem. Sposobnost prilagođavanja bila je važnija od kreativnosti, briga o sopstvenoj klijenteli važnija od stvarnih rezultata.

Za stil nacionalsocijalističkih liderskih grupa bilo je karakteristično bespogovorno usredsređivanje na cilj u prvom planu i bez adekvatne koordinacije iz čega je i proizišla sve manja preglednost političkog rada.

Kancelarija Rajha ograničavala je svaku kontrolnu funkciju.

Uz to je dolazilo i do sistematskog konflikta između raznih instanci državnog aparata, gde je Hitler za rešavanje problema koristio posebnu upravu i dodeljivao posebna punomoćja, a pri tome nije menjao opšte nadležnosti.

Unutarpolitički reformski projekti, stvaranje srednje instance Rajha, pojednostavljivanje administracije, mobilizacija naroda, reforme unutar Rajha, reforme krivičnog prava i poboljšanje politike zdravstva, sve je stalo na pola puta, režim nije išao dalje od improvizacije.

Hitler je imao običaj da naređuje da se sve to ostavi po strani, kao nevažno za rat.

Rasturanje političkog sistema u mnogobrojne međusobno konkurentne centre moći i sve veće slabljenje pravosudnog aparata, koji se nije usuđivao da kažnjava funkcionere nacističke stranke zbog nasilja i otvorenog kršenja zakona, sve je to stvorilo okvire u kojima je mogao da se oslobodi potencijal za nasilje ukorenjen u mentalitetu elite Nacionalsocijalističke stranke i u strukturi partijskog aparata.

Vladala je ogromna korupcija, nedostatak stručne sposobnosti po pravilu je kompenzovan nasilničkim ispadima.

Sveopštim uzrocima, dakle deformaciji političke kulture posle Prvog svetskog rata i eroziji građansko-liberalnih stavova, nacisti su prišli na specifičan način.

Funkcioneri koji su brzo napredovali posle 1933. bili su neobično mladi, njihova tesna veza s partijom dovela je do potcenjivanja institucionalnih i pravnih normi.

Biografije običnih funkcionera zaposlenih u partijskom aparatu, u nacističkoj službi bezbednosti i policiji imale su jedinstvenu mustru: svi su uglavnom bili pripadnici dobrovoljačkog nacističkog pokreta, dakle prožeti klimom nasilja iz Prvog svetskog rata i posle njega.

Prvih godina posle 1945. potraga za najvažnijim akterima holokausta koncentrisala se na najviše pripadnike nacističke partije i policije, kao i na visoke funkcionere SS-a koji su igrali presudnu ulogu u okviru trupa angažovanih u SSSR-u i u kasnijoj sistematskoj politici istrebljenja posle akcije Rajnhard, marta i aprila 1942.

Među pristalicama rasne politike bio je relativno mali broj onih koji su c obzirom na svoju karijeru i svoje poreklo bili skloni kriminalu, ali se diktaturi nacionalsocijalista pridružila ekstremna moralna otupelost nemačkih intelektualaca.

Veličanje nasilja pomoću propagande postalo je vezivni element neformalnih grupa vlastodržaca.

Nastala je teroristička klima, a u to vreme u nemačkom narodu postojalo je antijevrejsko raspoloženje, iako se ceo nemački narod nije mogao uveriti u neophodnost preduzimanja „čvrstih mera” prema Jevrejima.

Pa je Martin Borman, lider partijske kancelarije, morao da demantuje deportaciju i likvidaciju Jevreja, pribegavši formulaciji da se radi samo o „potiskivanju Jevreja na Istok”.

Ono što se sprovodilo u Trećem rajhu bio je, pre svega, eskalirajući raspad društvenog morala, režim je temeljno uništio tradicionalni društvenomoralni milje.

U mnogim slučajevima duh vojnog i partijskog drugarstva, karijeristički motivi i prilagođavanje na opštu brutalnost rata i navikavanje na sve to igrali su važnu ulogu za ponašanje učesnika u „krajnjem rešenju”.

Ideološka indoktrinacija i raspad društvenog sistema vrednosti ostavili su prazan prostor za nasilje.

Zloslutno proročanstvo za današnju svetsku politiku…

(Politika)

Share this post: