LAZANSKI: Pukovnik Džon iz NATO-a u skladištu kod zastavnika Žike…

Kolumna

Teška srca i sa bolom u duši moram da priznam i obznanim svim čitaocima „Politike”, koji su tražili da se izjasnim, kako se Sporazum između vlade Srbije i NATO-a za podršku i nabavke, NSPO, isključivo odnosi na oblast saradnje u logističkoj podršci, što je sve pobrojano u članu 2. ovog sporazuma.

Takođe, sa određenim veseljem ističem da sumnjivi sporazum nije izvršnog karaktera, već podrazumeva u članu 3 da će se za konkretnu saradnju, pod uslovom da postoji obostrani interes, morati sklapati konkretni ugovori.

Što znači da će svaki pukovnik Džon iz NATO-a morati da našem zastavniku Žiki predoči konkretan ugovor o konkretnoj saradnji pre nego što zaviri u neko naše vojno skladište, koje duži zastavnik Žika.

Piše: Miroslav Lazanski

Stigmatizovani sporazum stvara i okvir u kojem Srbija unapređuje logističku interoperatibilnost (kakav globalni termin za naše lokalne uši), što je opet važno sa aspekta našeg učešća u mirovnim operacijama širom sveta, pošto se mi tu uglavnom oslanjamo na vodeću članicu NATO-a, na SAD, pa i postupamo po NATO logističkim procedurama.

Naravno da sporazum omogućava i bolju saradnju u oblasti snabdevanja i nabavke oružja, ali i u NATO kodifikaciji sredstava naoružanja i drugog vojnog materijala, što je dobro za našu vojnu industriju, jer naši vojni proizvodi postaju još vidljiviji na svetskom tržištu i zbog činjenice da je u NATO kodifikacioni sistem ušlo više od 60 država, među kojima su i Rusija, Indija i Brazil.

Inače, Srbija je do sada kodifikovala više od 300 proizvoda naše vojne industrije u skladu sa NATO kodifikacionim sistemom.

Ovim sporazumom otvaramo mogućnost saradnje i u oblasti održavanja ubojnih sredstava zapadnog porekla, kao što su američke rakete vazduh–zemlja AGM-65 „maverik”, britanske bombe BL-755 i francuske bombe-rakete „durandal”.

Odredbe sporazuma koje se odnose na pravo pristupa vojnim objektima ne odnose se na bilo kakve NATO vojne jedinice, već samo na osoblje NSPO, koje će eventualno biti angažovano za neku konkretnu aktivnost saradnje.

Pravo pristupa objektima reguliše se u skladu sa odredbama bezbednosne politike NATO-a, koja je inače dosta striktna, a koju je Srbija prihvatila 2008. godine potpisavši sporazum sa NATO-om o bezbednosti informacija.

Kako će sve to protumačiti zastavnik Žika, kada mu iznenada zakucaju na vrata objekta za koji je zadužen, hoće li procenjivati ko je od osoblja logističar, a ko obaveštajac, videćemo.

Ili ćemo morati da povećamo brojno stanje VBA, pa da oni malo porade na razvrstavanju stranih logističara i obaveštajaca. Mislim da bi se ekipa u VBA tome radovala, ionako im nedostaju takvi ozbiljni izazovi.

Kada je imunitet u pitanju, osoblje NSPO će imati ista prava koja su već dodeljena osoblju NATO kancelarije za vezu koja se već godinama nalazi u zgradi Ministarstva odbrane Srbije.

Što su dozvolile neke prethodne vlasti, sve pod izgovorom da je to za NATO i nas jeftinija varijanta – znate, nema NATO para da negde iznajmi prostorije i mi to uvažavamo, elem, možemo da prisluškujemo mi njih i oni nas, a i kaficu možemo zajedno da popijemo svakog jutra, samo se sjurimo sprat niže.

Milina jedna od razumevanja.

Sada bi onih 14 Rusa u Srpsko-ruskom centru za humanitarne operacije u Nišu trebalo da zatraže isti status kao i osoblje NATO-a. Ako već uspešno balansiramo i ako smo stvarno vojno neutralni, onda dajmo tim Rusima isti imunitet i status.

Ne zaboravimo, prvi su nam pritekli u pomoć kada su nas pogodile katastrofalne poplave. Upravo to osoblje iz tog centra iz Niša. Zašto je pitanje njihovog statusa skinuto sa dnevnog reda razgovora u vreme kada je predsednik Putin bio u Beogradu 2014. godine?

Vidim sada neka naša objašnjenja da to pitanje nije ni postavljeno. Možda i nije ako se unapred znao naš negativan odgovor. Da se nisu možda Rusi unapred i dobrovoljno odrekli povoljnijeg statusa nego što ga trenutno imaju!?

SOFA sporazum o statusu snaga NATO-a koje borave, ili prolaze teritorijom Srbije, ali i naših snaga kada su na teritoriji neke članice NATO-a, Skupština Srbije je ratifikovala u julu 2015. godine.

Moram da priznam da sam tada imao više tuge i u tekstu i u očima nego sada.

Zato što taj SOFA sporazum uvek daje veće mogućnosti velikima i vojno jačima nego nama, jer kojim to avionima da srpski vojnici stignu da vežbaju u Americi? Ali, poštenja radi, i SOFU su inicirale i potpisale neke ranije vlasti. Sadašnje su ga samo ratifikovale.

Ipak, nema potrebe za velikom zabrinutošću, neće NATO odmah posegnuti da koristi najnoviji sporazum sa Srbijom. Pažljivo se motre reakcije javnosti, medija, političara, stranaka i pojedinaca.

Institucionalni okvir je stvoren, kada će biti korišćen – odlučiće NATO. U svakom slučaju naša „predigra“ sa NATO-om došla je do svog kraja.

Neko od naših političara nedavno reče: „Nema nazad!” Istina, reč je bila o EU. Naravno, samo napred. Naime, NATO bez Rusije automatski je NATO protiv Rusije.

(Politika)

Share this post: