Lazanski: Šta znači „nisam zainteresovan za rušenje tvoje vlade“?

Kolumna

Šta znači „nisam zainteresovan za rušenje tvoje vlade”? A bečke konvencije diplomatskog ponašanja…

„Zastupnik sam slobode medija još od kada sam bio dete, jer je moja majka diplomirala žurnalistiku, a moj deda je bio urednik novina, tako da sam okružen novinarima celog života”, izjavio je američki ambasador u Beogradu, gospodin Majkl Kirbi, za jedan naš dnevni list.

Pod uslovom da ga je novinar tog našeg dnevnog lista tačno i pravilno citirao, zaista je zanimljivo kako možete da budete zastupnik slobode medija u doba kada ste još dete.

Ili ste novinarsko napredno dete već samom činjenicom da vam je mama diplomirala žurnalistiku, a deda je urednik novina? Ne znam za tu vrstu nasleđivanja privrženosti slobodi medija, ali, hajde, možda je to u Americi moguće.

Uglavnom, ekselencija Kirbi konstatuje „da moramo rešiti finansiranje medija, da je teška situacija sa finansiranjem već godinama, te da previše medija juri premalo novca”.

Pa onda druge naše dnevne novine objave iznose para koje je navodno američka ambasada u Beogradu, a ne zaostaje u tome ni britanska, dala nekim centrima za istraživačko novinarstvo u Srbiji.

Lepe parice, koje su proknjižene pod šifrom 767: pokloni, istraživanja i nasledstvo. Znači – opet nasledstvo.

Doduše, nije mi jasno ko tu koga nasleđuje i koji je pravni osnov nasleđivanja? Odnosno, kako su te NVO, zapravo, centri za istraživačko novinarstvo u Srbiji, mogli bilo šta da naslede od američke ambasade u Beogradu, ili od same ekselencije Majkla Kirbija?

Ambasada se nije zatvorila, ona, hvala bogu, radi punom parom, a i ekselencija je, hvala bogu, živ i zdrav. I šta uopšte mogu ti naši centri za istraživačko novinarstvo, pod uslovom da postoji zakonski osnov nasleđivanja, a svi znamo da ne postoji, da naslede od ambasade, ili njegove ekselencije? Samo ljubav prema poštenom izveštavanju, ništa više. I poneku paricu da se nađe, onako ujutro, za kaficu i novine. Sića jedna.

Istina, biću pošten, i mene ponekad obuzme lepo sanjarenje, što nisam imao nekog strica, ili ujaka u Americi, pa da me jednog dana američka ambasada onako iznenada obavesti: u Čikagu, ili može i na Floridi, umro je taj i taj i ostavio vam pristojnu svoticu.

Čisto nasleđivanje. Jasan i čist pravni osnov. Osim toga, i ja sam zastupnik slobode štampe. Od detinjstva.

Prvo sam čitao zagrebačku „Modru lastu”, ali kako nisam bio zadovoljan njihovim istraživačkim naporima, okrenuo sam se „Dečjim novinama” iz Gornjeg Milanovca. To je bila sloboda izbora u doba kada sam još bio dete.

Kasnije, kada više nisam bio dete, sa tugom u očima i bolom u srcu konstatovao sam da moje ranije predstave o potpuno nezavisnom istraživačkom novinarstvu na Zapadu ne odgovaraju realnosti.

Recimo, slučaj Sadamovog nuklearnog oružja i oružja za masovno uništavanje, koje ni do danas nije pronađeno u Iraku, a tu vrstu „istraživačkog novinarstva” u glavnim američkim medijima, u zajednici sa tadašnjom administracijom u Vašingtonu, platili su Iračani sa oko 350.000 mrtvih i razorenom i podeljenom zemljom, ali i američki vojnici sa oko 5.500 poginulih.

Ili, istraživački britanski mediji koji su u decembru 2002. pisali o raketama sa biološkim oružjem kojima Sadam Husein može da za desetak minuta uništi London.

Ili, kada me je Nil Gardiner, viši istraživač „Heritidž” fondacije u Vašingtonu, u septembru 2002. upitao koja bi to od evropskih armija najbolje odigrala ulogu policije u okupiranom Iraku kada Sadam Husein bude svrgnut sa vlasti.

Naime, tada, tog septembra 2002. priča o nuklearnom oružju Sadama Huseina još nije dobila veliki publicitet, stvar se tek zagrevala. Ali su zato razni istraživači uveliko pripremali teren.

Istraživačko novinarstvo na Zapadu i pitanje američke protivraketne odbrane u Evropi? Da li je i to pitanje istine? Naravno da jeste, kako sada objasniti da SAD nemaju nameru da odustanu od protivraketne odbrane na tlu Evrope i pored sporazuma o nuklearnom programu sa Iranom?

Američke rakete se postavljaju, navodno, protiv raketa koje bi Iran mogao da lansira. I Severna Koreja. Kada će se pojaviti jedan pošten članak o tome u „Vašington postu” ili u „Njujork tajmsu”?

Tek kada ambasade Irana i Severne Koreje odvoje nešto parica za plaćene oglase o tom problemu. A možda ni tada.

Da, ekselencija Majkl Kirbi razgovarao je sa grupom novinara u Beogradu i tom prilikom im je saopštio kako je rekao premijeru Aleksandru Vučiću da „ne namerava da ruši njegovu vladu, da nije zainteresovan za rušenje vlade”.

Majko mila, čitao sam to nekoliko puta, nisam mogao da poverujem da je ekselencija tako nešto izjavila. Pa to sebi ne bi dozvolio da izjavi ambasador SAD u bilo kojoj afričkoj zemlji.

Šta znači „nisam zainteresovan za rušenje tvoje vlade”. To znači – ako postoji interes moje zemlje da se ta vlada ruši mi ćemo je i rušiti. A bečke konvencije diplomatskog ponašanja? Izgleda, kada je Srbija u pitanju, da su rukavice skinute…

(Miroslav Lazanski/Politika)

Share this post: