Lazanski: U Evropi krava živi sa 2,5 dolara dnevno a u arapskim zemljama čovek sa manje od dolara…TERORIZAM

lazanski

„Svet se nepovratno promenio“, glasila je standardna analiza političkih komentatora posle 11. septembra 2001. godine. I to se tada većinom odnosilo na Zapad. Danas, na kraju 2015, može se postaviti pitanje da li ta rečenica važi i za militantne islamiste?

Zapravo, je li Islamska država, bez obzira kako i kada će završiti, već postigla svoj cilj? I da li je 11. septembar 2001. promenio i Zapad i militantni islam? Gde se sada nalazi glavni front u borbi protiv tog radikalnog islama?

U Siriji, u Iraku, Nigeriji, Jemenu, Avganistanu, na ulicama američkih gradova, u Parizu, na Kavkazu, u Indoneziji? I da li su obe strane, i Zapad i radikalni islam, precizno definisale protivnika?

Zapravo, veliki je problem što nijedna od dveju strana nije jasno definisala svog protivnika. SAD, sa svim američkim institucijama i ekspertima, nikada nisu definisale ko je sve tačno terorista.

Kada je svojevremeno predsednik Džordž Buš mlađi proklamovao svoj kredo „ko nije sa nama, taj je protiv nas“, on to „protiv nas“ naprosto nije opisao. Ni druga strana ne definiše jasno protivnika.

U principu, to je „Zapad“, ali svaki ogranak terorizma, već prema svom geografskom položaju i istorijskim iskustvima, definiše svoj „sopstveni Zapad“.

Za teroriste na Kavkazu i one u Siriji Rusi su taj „Zapad“, za indonežanske islamiste to je Australija, za marokanske radikalne islamiste to su Španci. Ali niko od njih, verovatno, ne bi propustio priliku da udari u centar Zapada, u SAD.

Mudžahedini su svojevremeno dovedeni u Avganistan uz aktivnu pomoć pakistanske i američke tajne službe. Kasnije su se vratili u svoje arapske države da bi se tamo borili protiv sopstvenih režima.

Posle „Pustinjske oluje“ 1991. među arapskim režimima vladala je neka vrsta saučesničkog ćutanja, jer taj rat ne bi bio moguć da neke arapske zemlje nisu američkoj vojsci stavile svoju teritoriju na raspolaganje.

Arapsko javno mnjenje, ne samo među islamistima, deo odgovornosti za sve što se kasnije događalo i događa u Iraku, pripisuje i sopstvenim režimima.

Krajem devedesetih godina prošlog veka imidž militantnih islamista u arapskom svetu bio je uglavnom dosta loš. Posle 11. septembra i rata u Avganistanu i Iraku, ugled im je porastao, kao nekoj vrsti „boraca za oslobođenje“ od strane okupatora.

Oni se sada predstavljaju ne samo kao borci za ostvarenje islamskih principa, već i kao nacionalni pokret za oslobođenje od okupacije.

Pripadnici Islamske države ne dolaze iz srednjeg veka, iako se to često upravo tako opisuje. Njihova upotreba interneta i druge informativne logistike pokazuje da u nekim aspektima funkcionišu modernije od nekih političkih snaga u arapskom svetu.

Dosta dugo se govorilo o mreži Al Kaide – da li je to organizacija, određena ideologija, više grupa ili ćelija različito teritorijalno raspoređenih, sa glavnim štabom, ili bez njega.

Isto je i sa Islamskom državom, koja se u međuvremenu razvila u svojevrsnu ideju koja se širila, odnosno širio se njen model sve dok Rusija nije odlučila da se u Siriji vojno umeša.

Ustvari, događaji u Parizu su pokazali da kada je Islamska država u pitanju postoji puno ogranaka i vlasnika licenci, ali samo je jedan „jelovnik“.

Poput Mekdonaldsa. Da bi se dobila licenca, mora naprosto negde da se napadne i da se posle napada sebi da neko maštovito ime, koje je na neki način u vezi sa Al Kaidom. Tako je ogranak već stvoren.

Odnos između islamskog i zapadnog sveta nesumnjivo je komplikovan. Razlog tome nije toliko u principijelnim suprotnostima koliko u traumatičnim dešavanjima u muslimanskom svetu tokom prošlog veka.

Tada su kolonijalne sile donele u arapski svet svoje koncepte sekularnih demokratskih država i tržišne ekonomije, a elite tih zemalja bile su time oduševljene.

Ipak, mnoge ljude uspeh tih ideja nije ni dotakao, oni su imali poteškoće da nađu posao. Islamske radikalne i manje radikalne grupe brzo su uspunile rupe, one su posredovale u obrazovanju i u medicinskoj nezi, sve u ime islama. Upravo iz tog miroljubivog dobročinstva izrasli su islamski radikali, kao nekada boljševici u Rusiji.

Naravno da većina Arapa ne odbija globalne vrednosti kao što su demokratija, ljudska prava i socijalna pravda.

No, raširio se osećaj frustracije i poniženja zbog svega onoga što se na Bliskom istoku događalo i događa, zbog toga što u arapskim državama izostaje progres, a Arapi generalno smatraju da su isključeni iz blagoslova globalizacije tamo gde ih ima.

Nasilje koristi manjina koja koristi duboki osećaj poniženja u arapskom svetu.

To nije izraz stalnog sukoba kultura, ali ako u razvijenoj Evropi npr. krava živi sa 2,5 dolara dnevno, a u nekim arapskim zemljama čovek živi sa manje od jednog dolara, onda nema čuđenja što ima terorizma.

I taj se osećaj poniženja širi i među muslimanima na Starom kontinentu, u predgrađima velikih gradova gde ekstremisti regrutuju svoj podmladak.

Neofundamentalisti se bore protiv globalizacije, ali su zapravo njen proizvod. Imami kažu: „Tvoj osećaj izolovanosti je tvoj blagoslov, ti si sada spreman da naučiš pravu nauku islama“.

(Politika)

Share this post: