MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Nije zaslužila da je ovako ispratimo!

mirjana-bobic-mojsilovic

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

U društvu spektakla u kome je sve podređeno rejtingu, količini prostora zauzetog na naslovnim stranama i mogućoj dobiti s tim u vezi, nažalost, značaj svačijeg života podleže toj jezivoj i neumoljivoj utakmici koja meri specifičnu težinu čoveka.

Palo mi je to na pamet kada mi je nekoliko prijatelja, glumaca, sa razložnom ogorčenošću javilo da je Lola Novaković, žena koja je decenijama bila i simbol Beograda, ali i simbol jednog dobrog vremena, jedne dobre zemlje, sahranjena maltene kao opštinsko dete.

Veliku Lolu Novaković na poslednje putovanje ispratio je komšija, uz prisustvo pedesetak prijatelja i poštovalaca.

Nije bilo velikih govora, nije bilo nikakve komemoracije, niti se iko iz Grada pojavio na sahrani, niti se potrudio da Lolu isprati ne samo kako dolikuje, nego i kako bi je ispratio svaki drugi Beograd, osim ovoga u kome danas živimo.

Nije sahranjena u Aleji velikana. Na ispraćaju, sa zvučnika, čula se njena legendarna pesma „Samo kap veselja tražim“.

Njena smrt zaslužila je nekoliko rečenica u informativnim emisijama, i začuđujuće mali prostor u novinama.

A sve što je u svom životu stekla, Lola Novaković je ostavila Beogradu.

„Moj Beograd, srce ima,

i u srcu ljubav čistu

Beograd ruke širi svima,

svakom radost pruža istu.“

Pevala je Lola generaciji naših roditelja, obeležila je jedno veliko vreme, predstavljala nas je časno i uspešno na jednoj davnoj Evroviziji, i njene pesme su postale naš domaći evergrin.

Bila je neka naša verzija Frenka Sinatre.

Kako je moguće da smo to zaboravili? Kako je moguće da nam je sve to prestalo da bude važno?

Ona je, danas, metafora.

Ova mala priča o zaboravljanju jeste metafora ove zemlje, danas.

Ako zaboravimo i ne potrudimo se da zapamtimo ono što su naše majke ili bake uradile za nas, ako nam ništa ne znači ono što je bilo pre nas, ako tome ne umemo sa poštovanjem da se poklonimo, iako smo malkice i od toga napravljeni, ko smo i šta ćemo biti?

Ironično je kako često pamtimo ljude i događaje vredne zaboravljanja i kako zaboravljamo one koji su vredni pamćenja. I kaže se da je teško zaboraviti onoga ko nam je dao toliko toga nezaboravnog, ali se, danas i ovde, čini da baš i nije tako.

Lola Novaković je pevala pesme o Beogradu. Potresno je danas, u ovoj maloj priči, ali i u svim drugim našim stvarnosnim pričama, podsetiti se ovih stihova o Beogradu:

„Od bola si znao da u sebi ječiš,

al’ te niko nije video da klečiš.

Mi smo tebi svoju poklanjali mladost,

delili sa tobom i tugu i radost.“

Dodajmo ovom majušnom spisku uspomena, uz koje smo rasli, i još jedan detalj: na mnoge načine, Lola Novaković jeste metafora dostojanstva, kulture, otmenosti, uspeha koji je stigao kao logični rasplet ogromnog rada, ona je takođe metafora jednog života obojenog vrednostima koje su se podrazumevale i koje danas skoro da više nikom ništa ne znače.

Onaj ko je procenio da Lola Novaković ne zaslužuje da bude ispraćena dostojanstveno uz zahvalnost Beograda i uz najlepše sećanje, pokazao nam je jednu sasvim novu muziku.

A tu, nijedna kap veselja ne može pomoći.

(Večernje novosti)

Share this post: