NAJCITIRANIJI SRPSKI PROFESOR: Onaj koji sedne za sto, zapiše i odmah proziva, nije profesor!

djaci ucenici razred ucionica03

„On mora da ustane, ako može, i da vodi čas i da kaže: hajde, deco, da vidimo šta smo radili poslednji put.

Tako da onaj koji nije znao, nauči i tako se obnavlja lekcija.

Mnogo zavisi i od učitelja i profesora. Oni ne treba da budu u centru pažnje, već da posmatraju i da inicijativu prepuste đacima.

Jer to je pravo obrazovanje i to su pravi učitelji“, kaže profesor dr Stojan Radenović koji se našao na listi sto „najuticajnijih naučnih umova sveta u 2015. godini“

Za  profesora dr Stojana Radenovića većina nas je čula nakon što je Beogradski univerzitet ušao na Šangajsku listu 300 najboljih fakulteta.

Profesor Radenović se našao i na listi sto „najuticajnijih naučnih umova sveta u 2015. godini“, a i ove godine će ga biti među tim besmrtnima, mada mu to ništa ne znači, kaže, dok ispija kaficu u kraju kojim često šeta, nedaleko od Mašinca.

U penziju je otišao sa Mašinskog fakulteta, iako je svojevremeno i bio nastavnik u Četrnaestoj gimnaziji, pa i na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu.

Ali on kaže da i dan-danas, svakoga dana, satima radi matematiku. Za to mu ne treba mnogo – papir i olovka, i dovoljna je čak i jedna šetnja.

Njegovi naučni radovi citiraju se u svetu – čak preko 3.300 puta, objavljivao je u oko 40 svetskih časopisa, štampano mu je oko 250 radova. Za njega su to samo brojke, a ume da kaže i da je matematika teška čak i matematičarima jer ne znaju njenu suštinu.

On smatra da je u matematici mnogo toga, pa i filozofija života. Oštro se protivi mišljenju da onaj ko ne razume matematiku, treba da bude najniži radnik.

Najčešće je na strani dece i kaže da mu je najdraže bilo kad bi mu oni postavili pitanje koje ne zna. Ili kad bi mu se podsmehnuli. Matematika jeste bauk, ali za dr Radenovića je nešto sasvim drugo.

Šta je matematika?

Ovo sam čuo od svog profesora, mada nema oštre podele. Imate intelektualnu aktivnost, koja se deli na umetnost, nauku, filozofiju i matematiku. Matematika je iznad svih.

Ona je formalni sistem, ona nije nauka. Iako u matematici možemo da dobijamo nova tvrđenja, teoreme i stavove, oni postojeći ne mogu da budu prevaziđeni.

Dok u biologiji ili u medicini imate danas nešto, a sutra je već prevaziđeno, sa napretkom nauke. Matematika je srž promišljanja.

Vi onda ne cenite društvene nauke?

Naprotiv, ja veoma cenim društvene nauke. Ogist Kont je osnivač sociologije u 19. veku, ali je on, a to malo ljudi zna, bio matematičar, i dao je ideju da se osnuje sociologija.

Uvek je postojala ideja da se proučava ljudski rod i ljudsko društvo i zato je i nastala sociologija. Nauka je jedna, ali matematika mi je doprinela da ulazim dublje i da kritički posmatram.

Recimo?

Kad učite, to se znanje „nagomilava“ i onda vam ostaje samo da promišljate. Šta je matematički paradoks? Glavno je pitanje zašto je čovečanstvo ovakvo kakvo je, a morate da priznate da nije dobro. Paradoks je da ljudi dozvoljavaju da bude rata bilo gde, ali da posle traže ratne zločince.

Kakve to veze ima sa matematikom?

Ona vas tera da duboko promišljate. Ljudski rod i priroda su stvoreni i u stalnom su sukobu, ali su ti sukobi i uslov napretka. Ratovi i ubijanja su uslov opstanka i uslov napretka.

Čak i u siromašnim zemljama, kao i u bogatim, ljudi na institutima smišljaju sve bolje oružje. Matematičari i fizičari su na kraju ipak rešili Drugi svetski rat.

Dali su atomsku bombu i bili su svesni toga i sigurno su, ubeđen sam, dobili novac za to, iako je Ajnštajn rekao da nisu znali šta će biti. Ali to je nemoralno, i netačno.

Vrhunski naučnici su u suštini nemoralni. Dok piloti nisu ni znali šta su bacali. To baš sve ima veze sa matematikom. Priroda nas je stvorila kao vrlo koristoljubive, a koristoljublje se ogleda kod nas na različite načine.

Recimo, kod predsednika vlade da ostane upisan u istoriji, kod mene da rešim neke probleme i budem najcitiraniji – što sam ostao i u ovoj, 2016. godini, što znači da će naš univerzitet sa velikom verovatnoćom i iduće godine biti između stotog i dvestotog mesta.

Stari grčki filozofi su govorili da državom treba da vladaju filozofi. Da li vi onda mislite da treba da vladaju – matematičari?

Ne. Ja ne smatram da sam nešto izuzetno, iako sam matematičar, niti pravim neke epohalne stvari. Ja samo radim i uživam u tome. Drži me ta radoznalost da još radim i istražujem. Danas je drugačije.

Kad sam ja počeo da se bavim matematikom, sve je bilo besplatno, čak smo dobijali i stipendije, pa se sećam da sam svojevremeno kupio neki gramofon „trubadur“ koji je bio tada hit.

Kao sada najskuplji telefon. Dobijao sam novac u vrednosti današnje prosečne plate, i kada sam magistrirao i doktorirao, ništa nisam plaćao, čak dok sam radio u gimnaziji, zvali su me da mi daju za „troškove za magistraturu“, a kasnije i za doktorat.

Danas radim, iako ne moram, da bih pomogao BU i ostalih pet državnih univerziteta u Srbiji. I moram da vam kažem da su izuzetni. Znam da ljudi kukaju, ali uopšte nije tačno da su naši univerziteti loši.

Ali to mnogi kažu.

Zavisi kako gledate na sve – uslovi života su se promenili i interes mladih… Deci su te knjige komplikovane i previše je tu gradiva i radnih svezaka… S ovim napretkom, informacija mi je odmah tu, evo sad sam razmenio ideje sa dvojicom Kineza, dao sam im ideju i oni su to uradili za vodeći naučni časopis.

Nemamo mi baš malo naučnika, ne znam zašto vlada to mišljenje. Ljudi su objavili 3.750 naučnih radova i čak i bez mojih bili bismo izuzetno visoko rangirani na listi. Znate li šta to znači?

Da Srbija nije više u tom zaostatku iako je siromašna zemlja. Postali smo vidljivi u svetu i sada je to nezaustavljivo i ne zavisi od toga ko je ministar prosvete i hoće li dati neku crkavicu.

Već je to u njihovom biću, biću tih mladih ljudi. Mada mislim da sve mnogo zavisi i od učitelja i profesora. Oni ne treba da budu u centru pažnje, već da posmatraju i da inicijativu prepuste đacima. Jer to je pravo obrazovanje i to su pravi učitelji.

Da li su onda profesori krivi što deca ne razumeju matematiku?

Delimično su krivi. Evo, deca koja idu u drugi razred gimnazije, gde ide moja starija unuka, imaju svaki dan po sedam časova i samo jedan dan imaju šest, ali taj dan će imati razredni.

Ja se ne sećam da sam imao toliko. To je preveliko opterećenje i oni će da se potroše pre nego što postanu ljudi.

djaci ucenici razred ucionica

Kako će se potrošiti?

Potrošiće se zbog velikog napora. U Matematičkoj gimnaziji ta takmičenja nisu loša, čak sam i ja išao na neka, ali tada su bila iz ljubavi, ne zato što vas neko pritiska.

A sad ako kiksnu nešto, oni se osećaju loše. Ne možete u dva-tri dana takmičenja da pokažete pravo znanje ili da pokažete svoj pravi kvalitet.

I u tom smislu se potroše i većina njih su namrgođeni, jer kad nisu uspeli, nastavnik ih gleda na drugi način jer kroz njihov uspeh i nastavnik veliča sebe.

Ja se zalažem za mekši pristup. Ne morate da budete mnogo rigorozni. Pustite decu da ona dokazuju neke stvari.

Ako vi neke stvari koje su veliki matematičari dokazivali tokom 19. veka, pokažete studentima matematike u roku od mesec dana, onda ste ih obesmislili i umanjili kvalitet i vrednost jer hoćete da svi budući inženjeri to nauče.

Da pojasnim: uzmite neko Betovenovo ili Mocartovo delo, i ako tražite da svako to zna da izvede, onda ste ga obesmislili. Jer ono mora da postoji kao muzička gromada.

Ali na fakultetima ne žele mekši pristup. Znate kom oni pristupu naginju? Rigidnom. Da sami nabubaju i onda uz napore ispričaju taj dokaz ili gledaju u koncept, a posle kad dođe usmeni, ne daju studentima da gledaju u koncept, nego im traže da to nabubaju.

Zato i nemaju naučni rezultat.

Nema tu pedagogije. Profesor mora da bude sa strane, sa mnogo ljubavi i poštovanja prema mladima. Najpre morate da budete učitelj.

Slažete li se onda sa ovim novim pristupom da se roditelji umešaju u obrazovanje dece i ocenjivanje škola?

To je besmislica. Roditelji i nastavnici su već ionako u nekim zaraćenim odnosima. U moje vreme nisu dolazili u školu. Sad gledam u školi gde je moja mala unuka, roditelji prosto skaču na učitelje i ljube se sa njima.

A kako biste to rešili?

U pedagogiji postoji deset principa kojih morate da se pridržavate. Jedan od glavnih je frontalni rad. Danas učitelj i nastavnik otvore dnevnik i prozivaju, a nemaju pravo da to rade. To rade zato što prosvetne vlasti ne intervenišu.

Profesor koji sedne za sto, zapiše i odmah proziva, nije profesor.

On je prekršio glavni pedagoški princip.

On mora da ustane, ako može, i da vodi čas i da kaže: hajde, deco, da vidimo šta smo radili poslednji put. Tako da onaj koji nije znao, nauči i tako se obnavlja lekcija.

Tada on spontano upiše dve-tri ocene na času. U frontalnom radu, on oceni đake. Tu koristi imaju svi: dobri đaci obnove gradivo, a oni koji nisu učili, nauče jer čuju od njih. Tako sam ja radio.

Četrdeset godina sam radio i nema veće sreće od toga da radite 40 godina sa mladima koji će ponekad i da vam se podsmehnu. Oni koji to ne umeju, koji su surovi prema đacima, pokazuju da su poluintelektualci.

Slobodan Jovanović je u jednom svom članku objasnio šta to znači: to je čovek koji je možda završio i više fakulteta, ali mu nedostaju dve stvari – kulturna savršenost i moralna savršenost. Razlikujete ih kad slušate malo našu skupštinu.

U čemu vam je matematika pomogla u životu?

Prvo, učinila me je dobrim, boljim čovekom. Učinila je da razumem. Da nemam tu sujetu, zavist i halapljivost, to mi je matematika dala. Pa učiti matematičku gimnaziju vrlo je opasna stvar.

Nije opasna za onog ko je slab, već za onog ko je izuzetan, pobeđuje na olimpijadi, on je tu ugasio i dobija veliki broj zavidljivih ljudi. To nije ništa novo, recimo i Ajnštajn i Hilbert u 19. veku su bili u sukobu.

Matematika je gromada. Rezultati matematike dobijeni juče i danas zaslužuju stranice i stranice… To su sjajne stvari za budućnost. Mene ova slava nije ponela jer sam davno shvatio da to ništa ne znači, osim onima koji su zavidljivi.

Gde je danas potrebna pomoć mladima?

Sada se, na primer, uvodi dualno obrazovanje, svedoci smo stalnog pretumbavanja. Ali promena mora da bude postupna, sve mora da bude u hodu i postepeno, ne možete nešto da menjate odjednom.

Naše školstvo sa svim negativnostima, u suštini, nije loše jer je njegov početni koncept iz 19. veka baziran na francusko-nemačkom konceptu. Ako govorimo o nekim promenama, moraju da budu postepene i nevidljive, nenametljive.

Ovo da roditelji ocenjuju je vidljivo i to odmah stvara galamu. Treba nam nešto nenametljivo, ne mora da bude u sredstvima informisanja odmah.

Kod nas je naglo došlo do promene sistema. Sad, opet, imate i više izdavača, pa se dešava da se u jednoj školi u jednom odeljenju radi po jednoj zbirci, a u drugom po drugoj. Uniformnost škole mora da postoji.

Šta biste vi menjali?

Tvrdim da je do osmog razreda dovoljno da deca triput nedeljno imaju po jedan čas matematike i da kasnije mogu da se bave vrhunskom matematikom. Ali esnaf matematičara bi to teško dozvolio. Oni su za maksimum.

Verujete li u budućnost naše nauke?

Naravno da verujem. Tu nema nazad.

(Razgovarala za Nedeljnik/Zorica Marković)

Share this post: