Ništa ovde nije slučajno: Da li Klinton i Izetbegović-junior kuvaju neko zlo?

dejton sporazum

Napad na premijera Vučića nije slučajnost, gotovo da su složni svi srpski analitičari i predstavnici političkog života u Srbiji.

Sve ukazuje da je napad u Potočarima planski realizovan, tako što su vlasti BiH napravile namerne propuste u obezbeđivanju premijera Srbije, a prostom analizom političkih odnosa u BiH i geopolitičke dimenzije potencijalnog sukoba u BiH, otkrivaju se i motivi zbog kojih bi vlasti u BiH zajedno u saradnji sa Amerikom mogle težiti istom.

O namernim propustima na polju sigurnosti u Potočarima su govorili mnogi analitičari, a sve je potvrdio i Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, koji je direktno bio uključen u poslove obezbeđivanja i organizacije posete srpskog premijera Potočarima.

Ministar Stefanović je istakao da postoje mnogi faktori koji pokazuju da su propusti u obezbeđenju premijera Vučića namerni, te je naveo nekolicinu, ali je posebno istakao jednu konkretnu stvar.

Incident

Stefanović je rekao da pored niza elemenata koji pokazuju da je reč o namernim propustima, jedna stvar je posebno poprimila novi oblik posle napada na premijera Vučića, a to je odbijanje bosanskih vlasti da u organizaciju Vučićevog dolaska u Potočare budu uključene i službe Republike Srpske.

On je otkrio za javnost da su službe Republike Srbije zatražile od vlasti u BiH da celu stvar obezbeđuju specijalne službe Republike Srpske, ističući da se ljudi iz službi Srbije i Srpske dobro poznaju i imaju iskustvo u zajedničkom delovanju, te da Srbija ima i posebno poverenje u službe Republike Srpske.

Međutim, vlasti u BiH su to odbile pod izgovorom da u tom slučaju ne mogu garantovati apsolutnu bezbednost premijeru Vučiću i insistirali su da obezbeđenje srpskog premijera bude u potpunosti u njihovoj nadležnosti, objašnjava ministar Stefanović.

Ministar je izrazio uverenje da je napad pripremljen, a propuste koje je načinila vlast BiH ocenio je neverovatnim i namernim.

Ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja u Vladi Srbije, Aleksandar Vulin, takođe je istakao da je reč o namernom pokušaju ubistva premijera Srbije, te pozvao vlasti u BiH da pokrenu međunarodnu istragu o „incidentu u Potočarima“.

„Da li vlasti u BiH imaju hrabrosti da pokrenu inicijativu o takvoj istrazi!?“ – upitao je Vulin, otvoreno izražavajući uverenje da su vlasti BiH pripremile atentat na premijera Srbije.

I sam premijer Srbije, Aleksandar Vučić, na konferenciji za štampu posle napada u Potočarima, jasno je rekao da je reč o „namernom i planiranom napadu, a ne incidentu“. On je javno izrazio veliko negodovanje prema Bakiru Izetbegoviću tom prilikom.

Klinton i Olbrajtova ponovo jašu

Prisustvo Bila Klintona, bivšeg američkog predsednika koji je imao ključnu ulogu u dešavanjima u BiH tokom prošlog rata, u Potočarima, nimalo ne treba posmatrati protokolarnim i slučajnim.

Pored opravdavanja američke politike iz devedesetih, snažno angažovanje Bele kuće po pitanju Srebrenice, kroz prisustvo na događaju u Potočarima dva visoka zvaničnika SAD-a, Klintona i Olbrajtove, moglo bi značiti da će SAD radikalizovati svoje političko delovanje u BiH.

Interesi američke administracije u ovom slučaju su višestruki. Klinton na prvom mestu dolaskom u Srebrenicu želi da nastavi sa propagandom devedesetih u kojoj je srpska strana agresor u BiH i glavni krivac za ratove u Jugoslaviji.

Upozorio

 

To je veliki spoljnopolitički interes SAD-a, jer je potrebno voditi računa da proces zataškavanja genocida Amerike i NATO nad srpskim narodom ide svojim tokom. Međutim, to nije jedini potencijalni razlog i jedina frekvencija cele problematike.

Klinton je posebno želeo da istakne značaj američke podrške BiH na nivou aktuelne političke situacije u regionu i praktično najavio da BiH može očekivati vidljiviju ulogu Vašingtona na bosansko-hercegovačkoj političkoj sceni.

On je to uradio juče tako što je prilikom govora u Potočarima sebe nazvao „prijateljem BiH“ na posebno vidan način, uradivši to u trenutku obraćanja premijeru Vučiću. Zahvalio se Vučiću na dolasku, kako je rekao, kao „prijatelj Bosne i Hercegovine“.

„Kao prijatelj BiH sam zahvalan srpskom premijeru Vučiću na njegovom današnjem dolasku u Potočare.“ – bio je precizan Klinton.

Predsednik vlade Srbije

Razlog snažne revitalizacija američke retorike naspram Srba i motiv ponovnog agresivnog označavanja Srbije kao „krivca i počinioca genocida nad muslimanima“, što je viđeno kroz pokušaj britanske rezolucije, a sada i veoma aktivnim političkim prisustvom Bele kuće u Potočarima, te ukupnom pojačanom propagandom u vezi Srebrenice, moguće je da je sadržan u pripremanju temelja za novu ratnu agresiju na srpski narod i Srbiju.

Politički udar i pritisak na Srbiju je itekako vidan, ali da li će on prerasti u direktnu vojnu agresiju, pokazaće se veoma brzo. To će se videti u narednim potezima Bakira Izetbegovića i Bele kuće.

Klinton napada Moskvu kroz udar na Banjaluku!?

Jedan od direktnih interesa američkih vlasti na prostoru BiH jeste otvaranje novog žarišta uperenog protiv Rusije, odnosno, izvođenje Rusije na novi teren i otvaranje novog fronta koji bi predstavljao poligon za uništavanje Rusije.

A interes vlasti u BiH jeste odupiranje ideji nezavisnosti Republike Srpske. Paralelno, nezavisna Srpska bi značila dalje jačanje „srpskog elementa“ na Balkanu, pa samim tim, jačanje i uticaja Rusije.

Nemogućnošću političkog dijaloga na relaciji Banjaluka-Sarajevo, nezavisnost Republike Srpske se sama po sebi nameće kao jedino realno rešenje,  a toga je Vašington svestan.

Amerika u pogledu Srbije i Republike Srpske, Rusiju vidi kao političkog pokrovitelja, ali i vojnog zaštitnika, bez obzira na nepostojanje formalnih okvira nekog vojnog savezništva.

moskva-rusija

Britanska rezolucija je najnovija jasna slika ovog pokroviteljstva i zaštite Moskve, mada je ona vidna na svim poljima i prirodna zbog toga što su Srbija, Republika Srpska i Rusija u globalnoj percepciji, a posebno u percepciji Vašingtona, deo jedne političke platforme i gotovo isti politički entitet.

Bilo kakvim političkim uticajem, nemoguće je okrenuti Srbiju protiv Rusije, čak ni na nivou deklarativnog istupa Beograda protiv Ruske Federacije, a to je postalo jasno celokupnoj zapadnoj politici, i Briselu i Vašingtonu.

Najveći „istup protiv Rusije“ koji je učinio Beograd jeste deklarativna podrška „celovitosti Ukrajine“, odnosno, nepostojanje formalnog priznanja Krima kao dela Ruske Federacije. Međutim, to pitanje nema nikakav realan značaj.

Naravno, Srbija samo poštuje međunarodne principe, ali je odbila bilo kakvu osudu ruske politike na bilo kom nivou i jasno je da je Rusija najveći i veoma prisan saveznik Srbije, te da je u suštinski bitni političkim pitanjima jedinstvo Rusije i Srbije neupitno.

Najistaknutiji ruski analitičari, a među njima i jedan od čelnika Ruske dume, Sergej Nariškin, u više navrata su isticali da će Amerika pokušati da primeni strategiju otvaranja više sukoba nižeg intenziteta umesto direktnog sukoba NATO-a sa Rusijom, a u cilju oslabljavanja Rusije i izazivanja unutarnjih turbulencija sa ciljem svrgavanja Vladimira Putina sa vlasti.

Republika Srpska je u tom smislu idealan front, jer je neupitno da će Rusija stati u zaštitu srpskih interesa.

Posle neuspeha sa Ukrajinom, Vašington shvata da na Baltiku nema političkih instrumenata, ali i da EU gubi strpljenje sa Kijevom i sve češće Brisel dolazi u neslaganje sa Vašintonom. Republika Srpska predstavlja idealnu kartu za Belu kuću da EU zacementira u evroatlantskom ludilu napada na Rusiju i u američkoj težnji ka rušenju evroazijskog procesa i širenja na Istok.

Na Baltiku je moguć samo vojni sukob sa Rusijom, ali na Balkanu je koncept sukoba nižeg intenziteta između Rusije i Zapada itekako izvodljiv. Za prostor bivše Jugoslavije i ceo Balkan, ovakav potez Amerike će značiti krvavi rat koji će uključivati postepeno i prostor Južne Srbije preko Makedonije i Kosmeta.

Dobri džihadisti

Strategija kojom može krenuti Vašington jeste aktiviranje islamsko-fundamentalističkih struja u BiH, ali upravo po principu i slici koja je viđena u Potočarima. Maestralnom propagandom ponoviće se priča o Srbima kao negativnom agresorskom faktoru u Srpskoj, što je već urađeno, a zatim akcije islamskih džihadista u BiH proglasiti opravdanim otporom agresiji Srba naspram „jadnih muslimana“.

Potrebno je samo usijati dijalog u BiH, internacionalizovati i isturiti priču o nezavisnosti Srpske zbog koje će Banjaluka biti označena kao uzurpirajući element na Balkanu, a zatim izvršiti jedan teroristički trik i cela BiH će goreti u roku od mesec dana.

vehabije

Snažno označavanje Srba kao genocidnog naroda rezolucijama i mega predstavama Srebrenice u svetskim medijima kao „najvećeg zločina posle Holokausta“ je na delu, a nesmetan izvoz džihadista iz BiH u arapske zemlje cveta i taj izvoz nikako ne ide mimo struktura američkih obaveštajnih službi i Bele kuće, a tek ne mimo struktura koje su pod vlašću Bakira Izetbegovića.

Podsećamo, američka administracija je i tokom devedesetih zloupotrebljavala sisteme UN-a i omogućavala dostavljanje oružja i transport mudžahedinskih jedinica iz arapskih zemalja u BiH. Sve je to radio upravo Bil Klinton.

Klinton je veliki Alijin prijatelj i Bakir to svim svojim srcem zna

Bakir Izetbegović je veoma podložan američkom uticaju, a posebno uticaju Bila Klintona koji je bio u veoma bliskim odnosima sa njegovim ocem, Alijom Izetbegovićem, sa kojim je praktično upravljao celim ratom u BiH.

Kog je porekla?

Bakirom Izetbegovićem je lako manipulisati, kako na političkom, tako i na ličnom i emocionalnom nivou, što ga čini figurom koja bi mogla biti brutalno instrumentalizovana u cilju interesa američke dominacije, baš kao što je to urađeno i sa njegovim ocem.

Klinton i njegova administracija su u potpunosti dirigovali celim ratom u BiH, a uticajem na Aliju Izetbegovića su i otpočeli rat. To je postalo očigledno odbijanjem tzv. „Kutiljerovog plana“ na koji je Izetbegović prvobitno pristao, a zatim posle sastanka sa američkim ambasadorom odustao, iako je on podrazumevao sigurnost mira u BiH.

Taj plan je prethodno načelno prihvaćen od lidera sve tri zaraćene strane u BiH na prvoj plenarnoj sednici Konferencije o BiH, održane  u Lisabonu 21. i 22. februara 1992. godine. Bosna i Hercegovina bi, prema Kutiljerovom planu, ostala u postojećim granicama kao jedinstvena i nezavisna država, ali podeljena na tri konstitutivna dela, shodno etničkom sastavu, dok bi Sarajevo imalo eksteritorijalni karakter.

carevadzamija sarajevo

O manipulaciji Izetbegovićem od strane Klintonove administracije govori i poznati članak “Njujork Tajmsa“, od 23. avgusta 1992. godine, u kome se jasno navodi da se tadašnji ambasador SAD u Beogradu, Voren Cimerman, sastao u Sarajevu sa Alijom Izetbegovićem, odmah posle njegovog načelnog prihvatanja Kutiljerovog plana.

Alija Izetbegović mu je tom prilikom rekao da je plan prihavtio pod pritiskom EZ, Srba i Hrvata. “Rekao mi je, kaže Cimerman (navodi list), da mu se takvo rešenje ne dopada“. Odgovorio sam mu: “Ako Vam se ne dopada, zašto ga prihvatate“.

Odbijanjem Kutiljerovog plana, on se opredelio za građanski rat koji se postajao sve intenzivniji, sa tragičnim posledicama za sva tri naroda u BiH.

Ostaje da se vidi koji je sledeći korak Bil Klintona i Bakira Izetbegovića, a taj sledeći korak za vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj može biti alarm da je došlo vreme vojne odbrane srpskog naroda od istih onih koji su počinili stravičan genocid nad Srbima, a danas žele da proglase Srbe genocidnim, kao što su nas proglašavali agresorom tokom devedesetih.

(Pravda /V.C.)

Share this post: