Ogromni gubici ukrajinske vojske

ukrajina vojska tenkovi

Piše: Jevgenij Krutikov

 

Primirje u Ukrajini izgleda klimavo uprkos naglašeno korektnim izjavama međunarodnih posmatrača. Niko i ne skriva da se politički proces vodi paralelno sa vojnim pripremama. Obe strane očekuju ne samo da se odmore nego i da, izvlačeći pouke iz nedavnih događaja, promene taktiku. Može se već sada pretpostaviti gde i kako će se obnoviti rat.

Ono što je dobro, o promeni taktike mora da razmišlja ukrajinska vojska, koja je velikim čudom izbegla totalni poraz. Trenutno stanje VSU (Vojne snage Ukrajine) omogućava da se govori o potrebi za predah, po mogućstvu što dužem – do leta.

Revnosni umovi u Kijevu tvrde da će nova „pobednička ofanziva“ na DNR i LNR biti pripremljena u maju. Ovi termini su u direktnoj zavisnosti sa početkom isporuke zapadnog – američkog – oružja, ako ga uopšte bude.

Vidimo da u ukrajinskom generalštabu shvataju da će bez spoljnog pojačanja eskalacija sukoba dovesti do još više kobnih posledica nego što su ove sadašnje.

VSU su uspele da izgube trećinu svih svojih oklopnih vozila i teške artiljerije. Naravno, pojedinačno ove gubitke niko i nikad neće moći da izračuna tim pre jer je verovatno evidencija bila pogrešna od samog početka – previše je ukradeno i uništeno i pre samog rata.

Ali se procenjuje da su samo na području Debaljceva VSU ostavile svu tehniku pet bataljonsko-taktičkih timova i jednog tenkovskog bataljona.

To jest 120 tenkova, 200-300 BMD, 200 SAU (samohotke), 100 vučenih oruđa, 30-50 RZSO (raketni sistemi). Na drugim delovima fronta 20-30 tenkova, 100 oklopnih borbenih vozila i 100 komada artiljerijskih oruđa je uništeno protivartiljerijskom vatrom. Ovi gubici su nenadoknadivi, i biće veoma teško zameniti ih, ako ne i nemoguće.

IZGUBLJENI ADUT UKRAJINSKE VOJSKE

Ako su se pre rata svi eksperti slagali u tome, da je vatrena moć (i artiljerijska i oklopna) jedini adut VSU, sada je ovaj adut posečen.

Međutim, to ne znači da će VSU preći na radikalnu promenu u karakteru upotrebe svojih snaga i sredstava – oni jednostavno nemaju alternativu kojom bi mogli, makar privremeno, da zamene taj modus operandi, koji su koristili tokom jeseni-zime 2014/2015.

On se može neznatno poboljšati, obnoviti taktički, ali bez pojave novih vrsta oružja (uslovno američkog oružja) govoriti o ozbiljnim reformama taktičke sheme nema smisla.

Naglasak na artiljerijskoj vatri doveo je do monstruoznih taktičkih grešaka koje se ne mogu objasniti nedostatkom iskustva oficira viših od majora.

Zašto je bilo potrebno dovlačiti u Debaljcevo dva bataljona 55. artiljerijske brigade? MSTA-B – dalekometne haubice – savršeno mogu da obavljaju svoj posao iz Artemovska ili Avdejevke, a u Debaljcevu su jednostavno postale lake mete.

Kao i tenkovi ukopani u zemlju, u bunkerima, zaboravljajući da je tenk u stvari sredstvo mobilne ofanzive, a ne samo veliki top. Teško je zamisliti da su ukrajinski oficiri čitali sovjetski obrazac iz 1940. godine kada su samo bacili kod Debaljceva u bunkere 30 novih tenkova.

Glavna tehnička snaga VSU su takođe tenkovi. Međutim oni gore. I to masovno. Karakter štete sugeriše neprijatne misli o čuvenom harkovskom zavodu.

U Ukrajini je već počela diskusija o kvalitetu čelika koji se tamo koristi za popravku tenkova, ali očigledno da je stvar mnogo složenija nego što izgleda na prvi pogled. Harkovski T-64 je bezvredni tenk sa mnogobrojnim konstrukcijskim greškama.

Najverovatnije u harkovskoj fabrici zapravo koriste običan umesto oklopnog čelika kako bi smanjili težinu tenka, ali i to rade prilično loše.

Želja da se smanji vreme popravke i ponovnog aktiviranja dovodi do očiglednog nemara, čime se i tako ne previše dobar tenk, koji je kritikovan u periodu testiranja tokom sovjetske ere, pretvara samo u teret – oklopne ploče otpadaju, dinamična zaštita ne radi, a telo se jednostavno raspadne, što se nije dogodilo ni jednom drugom sovjetskom tenku nikad i nigde.

Da, može se odvojiti kupola – kako direktnim pogotkom tako i detonacijom BK, ali da se telo samo raspadne po šavovima – to je neverovatni fenomen, svojstven samo harkovskom čudo-postrojenju.

Sada su VSU primorane da u stroj uvedu tenkove reparirane već treći put. Do leta je realno da se poprave 20-30 jedinica – i to je dobro u ovakvoj situaciji. U stroj se ubacuje još stariji BTR-70 i oruđa skoro iz Otadžbinskog rata. U takvoj situaciji priče o manevarskim ofanzivama deluje naivno, a upravo je nedostatak inicijative bio glavni faktor uzastopnih poraza VSU u poslednjih nekoliko meseci.

UKRAJINCI SE NEĆE POVRATITI DO LETA

Ogromna debaljcevska grupa – pet teških bataljona taktičke grupe, odvojeni tenkovski bataljon, tri odvojena laka bataljona plus artiljerija – skoro pet meseci je stajalo u mestu iako je po planovima Generalštaba imalo upravo ofanzivnu namenu.

Ona čak nije pokušala da manevriše, razbudila se tek kad je mogućnost izlaska iz obruča zatvorena, i počela da tuče u njega kao glavom u zid. Sva ova BTG (bataljonska taktička grupa) nikad se nije koristila kao jedna celina, u sukobe su ulazili pojedninačno, po principu „ko se sledeći pojavi“.

Sve to je značilo gubitak kontrole, što je nešto najgore što se može desiti sa vojskom u ratu. Ustvari, VSU su dobrovoljno davale inicijativu vojsci Novorusije, i samo je brojna superiornost na drugim delovima fronta spasila Ukrajinu od potpunog uništenja.

U ovim područjima (npr. Bahmutskoj trasi i na severnom frontu LNR uopšte) VSU su zaista mogle pružiti značajan otpor, efektivno osujetiti planove VSN (Vojne snage Novorusije) u ovoj oblasti. Ustanici se nisu mogli probiti na trasi tako duboko da bi odvojili pozicije VSU kod sela Sčastje – glavne pozicije kod Luganska, koje su ukrajinske trupe imale nameru da drže do poslednjeg.

Nakon zauzimanja nekoliko punktova, ofanziva se zaglibila bez rezervi i time stvorila VSU iluziju mogućnosti za protivofanzivu na Lugansk, što su oni i pokušali da urade sa istim uspehom. Na ovom delu fronta napravila se privremena ravnoteža, koju je mogla poremetiti samo jasno izražena želja jedne od strana.

Čini se da je ukrajinska strana, verujući u slabost luganskih ustanika (koji su takođe pretrpeli teške gubitke kod Debaljceva), odlučila da delimično prenese težište borbi na ovaj deo fronta. Na celom frontu borbena sposobnost VSU može biti obnovljena tek do leta, tako da će najverovatnije ukrajinska strana i dalje menjati taktiku.

U Kijevu su shvatili da je odlučujući faktor u inicijativi, i sada će se postarati da prvi krenu u ofanzivna dejstva (politička komponenta ili formalni praktični izgovor će se naći – to nije problem).

Međutim, čak i na leto stanje VSU bez zapadne pomoći će biti takvo da o bilo kakvom strateškom udaru ne mogu ni razmišljati. Druga stvar je da upravo iz političkih razloga Kijev neće odustati od pokušaja da „izmisli“ nešto strateški – i da produži rat u Ukrajini na samoubilački srednjoročni period, što je jasno svima.

Objektivno VSU može da mobiliše i kako-tako pripremi za to vreme 20-30 hiljada vojnika bez kvalifikacija. Tenkovske posade kao što su bile, tako će i ostati problem. Još je gora situacija sa artiljerijom, a aratiljerija je za VSU – osnovna sila.

Već u periodu od decembra do februara pojavilo se oštro zaostajanje ukrajinskih artiljeraca za ustanicima na nivou pripreme i obučenosti, što je dovelo do velikih gubitaka a protivartiljerijski rat se pokazao izgubljenim.

U proseku je artiljerija Novorusije odgovarala na vatru ukrajinske strane za 4-8 minuta u odnosu na 15-20 minuta odgovora Ukrajinaca. Kao rezultat toga, na primer, razbijena je 26. artiljerijska brigada.

Dva moderna protivartiljerijska radara, koje su VSU poklonili Englezi, izgubljena su samo zbog gluposti. Jedan je, na primer, izgubljen, jer je nešto pokvareno i pre nego što je stigao do linije fronta, a drugi su razmestili u liniji baterije, gde je pokrivena.

Ovo govorimo uzgred, jer ne može se govoriti o efikasnosti zapadnog oružja ako uz njega ne stoje zapadni stručnjaci. U sadašnjem stanju VSU bilo koji supermoderni uređaj za tili čas bi bio pretvoren u kantu šrafova i čipova, i to bez pomoći ustanika.

PAD PATRIOTSKOG TALASA

Koji procenat od ovih mobilisanih 20-30 hiljada ljudi želi stvarno da se bori – nije poznato. Postoje podaci da se razgovori o o brzoj predaji vode čak i na obuci. Humano postupanje prema ratnim zarobljenicima, što je demonstrirano prošlog leta, oduzeli su strah od zarobljavanja, koji pumpa ukrajinska propaganda.

Ukrajinski vojnici su sada spremni da se predaju, što dramatično smanjuje borbenu sposobnost vojske u celini. A poslati na front samo doborvoljačke bigade je nemoguće – njihov broj je takođe ograničen, a društveno-politička situacija u zemlji više neće proizvesti talase patriotizma.

Za to vreme VSU moraju da drže veoma velike snage u Mariupolju i oko njega, bez obzira na svoje planove. Jasno je da pre ili kasnije neće moći da se izbegnu veoma ozbiljne borbe u ovoj oblasti, ali za sada se grad masovno ojačava, ne obraćajući pažnju na stepe severno od njega.

U Kijevu iz nekog razloga smatraju rejon Vonovahi svojom strateškom tačkom, sa koje se može početi napad za opkoljavanje Donjecka, i nastavljaju da prikupljaju na ovom mestu prilično velike snage i artiljeriju.

Drugo isforsirano mesto koncentracije je linija – Peski–Avdejevka i dalje na severoistok ka Lisičansku. Jasno je da nikakvog pokušaja da se povrati Dabaljcevo ili da se krene na Gorlovku VSU neće obavljati, ali oni jednostavno moraju da prate ovu oblast iz ideoloških razloga.

Neočekivani proboj VSN, na primer, ka Slavjansku i Kramatorsku naneo bi takav ideološki poraz Kijevu, što režim nikako nebi mogao da opravda. Čak i da nazove crno-belim, kao što je bio posle Debaljceva.

Najverovatnije će VSU pokušati da prenese težište novog pokušaja napada ne na donjecki, već na luganski pravac s ciljem da ponovo, kao prošlog proleća, pokuša da odseče DNR i LNR od Rusije.

U tom cilju pojačanja neće razmeštati kod Donjecka, već na području Lisičanska, gde su već sada obaveštajci videli oštro intenziviranje drumskog saobraćaja, gde se aktivno koriste kamioni sa poljskim brojevima.

Pored toga, u Kijevu i dalje smatraju Lugansk slabijom karikom od Donjecka, i nadaju se da će tamo stvoriti unutrašnju nestabilnost.

Nedavni događaji u Krasnom Luču, kada su snage Ministarstva državne bezbednosti eliminisale nekontrolisanu oružanu grupu, sklonu pljačkanju, u Kijevu su protumačili kao znak nestabilnosti u LNR. Iako je situacija u stvarnosti upravo suprotna – potencijalni izvor nestabilnosti (uništena grupa „atamana Kosoroga“) je uspešno razbijena, i to bez učešća ustanika, već samo snagama MDB.

AVIJACIJA I NEDOSTATAK LJUDSTVA

U poslednjih nekoliko dana VSU aktivno pokušavaju da povrate kapacitete avijacije, koliko je to moguće. Borbeni avioni sposobni za letenje nabrzinu se dovede u red. Na jedinom funkicionalnom aerodromu u blizini linije fronta – u Kramatorsku – dovoze se helikopteri, kojih još uvek ima.

Helikopteri redovno sprovode trenažne letove u oblasti Slavjanska sa simulacimom borbenih zadataka, kojih ranije nije bilo. Kvalifikacije pilota su daleko od željenih, ali povećanje kvalifikacija treningom nije toliko teško kao što se čini na prvi pogled. Na kraju krajeva, mogu se unajmiti Poljaci koji su upoznati sa sovjetskim aparatima.

U uslovima lokacije oklopnih vozila i artiljerije VSN u velikim skladištima i fabrikama, koje su poznate posmatračima OEBS (a samim tim i ukrajinskoj strani), avijacija ponovo postaje ozbiljna snaga. Kijev je u mogućnosti da nanese preventivni udar po nezaštićenoj tehnici ustanika bez grama goriva i vazdušne zaštite.

U VSN očigledno još uvek nemaju mogućnosti da u potpunosti kontrolišu nebo ili da bar stave pod zaštitu najveća skladišta.

Ali ni vere u dobru volju Kijeva takođe nema. Zato se mora pokušati uspostaviti, ako ne kontrola neba, onda barem osmatranje ukrajinskih aerodroma ili agencijsko obaveštavanje u štabovima, vezano sa vojnim jedinicama ukrajinskog vazduhoplovstva.

Sa svoje strane, VSN takođe nisu spremne za strateško delovanje zbog hroničnog nedostatka ljudstva. Ogroman ljudski potencijal prinudno je preusmeren na obnovu uništene infrastrukture, za rad u rudnicima, fabrikama i železničkoj mreži, jednostavno na održavanje života. Što znači najverovatnije da ustanici neće menjati ranije veoma uspešnu taktiku mobilne odbrane, koja je pri potpunoj pasivnosti protivnika nekoliko puta dovela do uspešnog opkoljavanja.

Tim pre jer VSN sada imaju sposobnost da mobilno razmeštaju rezerve sa dubine svoje teritorije i duž linije fronta, jer je zauzimanje Debaljceva otvorilo mogućnost direktne komunikacije između DNR i LNR. Konstantna rotacija jedinica ionako je dovodila ukrajinsku stranu do histerije, jer nije mogla da odredi smer glavnog napada, a sada je ova taktika sposobna da izazove kompletnu paniku.

Druga stvar, VSN su već sad primorane – na samom početku primirja – da razmisle o tome koji će strateški pravac oni morati da odrede za leto. Pogrešan start može biti loša šala ako se ranije razmeste najsposobnije jedinice na pravo mesto.

Pored toga, još uvek nije završen proces unifikacije jedinica, koji bi priveo različite bataljone u opštu strukturu i omogućio stvaranje takozvanih numerisanih – regularnih – umesto dobrovoljačkih bataljona. Ova mera je još uvek politička, a ne čisto vojna, ali ona može značajno poboljšati borbenu sposobnost pojedinih delova VSN. Do leta ovaj posao će verovatno biti završen, i onda možemo realno, a ne hipotetički, proceniti potencijal vojske Novorusije.

(Standard)

Share this post: