PREDSEDNIK SE VIŠE NE PITA, AMERIKA POSLALA KISINDŽERA DA NAGOVORI PUTINA DA SE PREDA!

kisindzer putin

Piše: Aleksej Muhin, generalni direktor Centra za političke informacije

POSLE ovakvih izbora, koji su faktički obeleženi borbenim okršajima između pristalica Donalda Trampa i Hilari Klinton i „ratovima kompromitujućim materijalima”, postala je neizbežna desakralizacija statusa predsednika SAD, kojeg su ranije Holivud i američka propaganda predstavljali kao neki apsolut.

To će se osetiti već u bliskoj budućnosti. A za sada je vrhunac političkih tehnologija u Sjedinjenim Državama famozna javna ponuda pevačice Madone u korist kampanje Klintonove (obećala oralni seks svim muškarcima koji budu glasali za Hilari Klinton).

Usled toga, ko god da postane predsednik (što zapravo i nije toliko važno), biće će biti definitivno oslabljen u političkom smislu .

Posmatrajući novog domaćina Bele kuće, Amerikanci, pa i lideri drugih zemalja, nevoljno će se prisećati epizoda preizborne borbe „na život i smrt”.

I ta figura će biti zavisnija od uticajnih grupa, između ostalih, iz Pentagona i Kongresa, od bankara iz Federalnih rezervi, nego prethodni upravljači zemljom sa Kapitol Hila.

Slaba vlast rađa snažno da se zloupotrebi, da se omalovažavanjem drugih, još slabijih oponenata, uzdigne svoja malenkost. Ona rađa želju da se stalno pronalaze nove pretnje, često izmišljene, kao i novi izazovi, radi njihovog savladavanja — kako bi se samoj sebi i drugima činila još značajnijom, uglednijom.

Podsetiću da nas je upravo poslednji američki predsednik Barak Obama po prvi put upoznao sa zanimljivom idejom o „izolaciji” Rusije i ruskoj privredi „pokidanoj na komade”. To se dogdilo zbog rastuće neusklađenosti između onoga što je Obama govorio i onoga što je radio.

Američki predsednik je naročito „oslabio” u političkom smislu tokom svog drugog mandata. Upravo tada se na njega obrušila neizdrživa salva osuda i podsmeha zbog pokazivanja slabosti — fizičke, moralne i političke.

Na kraju je Obama morao da se usredsredi na, kako mu se činilo, lakši objekat — Vladimira Putina.

Pričinilo mu se da će, prihvativši taj izazov i makar moralno pobedivši ruskog kolegu, dokazati sebi i celom svetu da američki predsednici još nisu potrošili svu municiju.

Pred kraj projekta, kada je postalo jasno da namera nije uspela, učinjen je poslednji pokušaj: u Moskvu je stigao superuticajni Henri Kisindžer s tajnom misijom — da predloži ruskom lideru da se „preda”. Odgovor je, sudeći pod događajima koji su usledili, bilo ljubazno odbijanje.

Usled toga su Rusija i njen predsednik postali jedan od ključnih elemenata američke predizborne kampanje, „kamičak u cipeli” Sjedinjenih Država u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku, snažan konkurent u „sirijskoj kampanji” i u „ukrajinskom projektu”.

Ekspanzionistički vektor razvoja američke privrede, koji ih tera da se šire, ne dozvoljava da se promeni taj put čak ni u daljoj budućnosti, premda je jasno da je sve u rukama Federalnih rezervi.

Međutim, izgleda da očigledne želje da se započne još jedan globalni rat takođe nema, uprkos ratobornoj retorici pojedinih građana i zvaničnika: za njim jednostavno nema potrebe, pošto se prava oponenata (čitaj — konkurenata) Vašingtona ionako stalno krše.

Mislim pre svega na Rusiju i Kinu. Rusija je geopolitički konkurent, a Kina — ekonomski „partner” s kojim je krajnje teško koegzistirati, ali s kojim se mora sarađivati, jer bi odricanje od njegovih usluga bilo finansijski smrtonosno.

Stoga su Amerikanci prinuđeni da igraju na tri „terena”:

— na terenu velikih regionalnih igrača: Indija, Iran, Rusija. Na njemu SAD pokušavaju da ostvare svoj uticaj, po mogućnosti, na sve procese (ekonomiju, politiku, finansije, ideologiju itd.);

— na resursno-logističkom polju: Libija, Irak, Avganistan, Ukrajina. Tamo su SAD, srušivši političke sisteme, uvele zemlje u, kako im se čini, „upravljivi haos”, koji one pokušavaju da kontrolišu. Polazi im za rukom delimično i ne baš uspešno;

— na trgovinskom terenu, pre svega sa EU i „azijskim tigrovima”, preko Transpacifičkog i Transatlantskog partnerstva, koje iz nekog razloga ne nazivaju samo trgovinskim, već i „investicionim”, iako je već sada jasno da su ti projekti zamišljeni kao teritorija apsolutne trgovinske dominacije SAD.

Želja da se sa Kinom izgradi poseban, ekskluzivni format G2, koju je Barak Obama obznanio u prvim fazama svog predsednikovanja, izdvaja se u zaseban teren, na kojem (ili s kojim) SAD nameravaju da igraju ozbiljno i mnogo opreznije nego sa Rusijom.

Najinteresantnije je to što će sledeći američki predsednik pokušati da preokrene geopolitičku igru u svoju korist i, naravno, smetaće pravim igračima koji se trenutno nalaze iza leđa političara i iza zidova najvećih korporacija.

A takvi pokušaji su se, nažalost, u SAD tradicionalno završavali pucnjavom — da li u pozorištu, da li tokom javnih manifestacija.

(Fakti)

Share this post: