PRIČA JE GOTOVA – Srbija je opkoljena: Isterivanje „rusofilije“ može da počne!

Budući veoma poučan, šteta je što rasplet prvog dela krize u Makedoniji, u Srbiji gotovo da nije analiziran.

Istina, veći deo opozicije javno je podržao Zorana Zaeva, dok mu je vlast, iako diskretnija, bila nesklona, piše Željko Cvijanović, urednik portala Standard i jedan od najboljih poznavalaca političkih dešavanja u regionu.

Rasplet je za Beograd trostruko nepovoljan – i po srpske interese u regionu, i neposredno po državu, i kao manir generisanja krize, kakav Srbiji preti.

Albanci su za sada jedini nedvosmisleni regionalni dobitnik u makedonskoj krizi. Oni su i iz EU i iz SAD podržani kao glavni (iako destabilizujući) akter neizvesne budućnosti makedonske države.

Pad Makedonije

Padom Nikole Gruevskog albanske političke akcije, zajedno sa zapadnom podrškom, biće koncentrisane na pritisak da Beograd prizna albansku državu na Kosovu i Metohiji.

Kako je Srbija imala izvestan uticaj u infrastrukturi Gruevskog, pritisak koji će na njegovu partiju biti izvršen samo će spolja ličiti na borbu protiv kriminala.

Suštinski, biće to čišćenje VMRO-DPMNE od ruskog i srpskog uticaja i vraćanje u „prirodno“ stanje probugarske partije.

Makedonija pod Zaevom neće nastaviti prijateljske odnose sa Srbijom.

Kao treća zemlja, uz Srbiju i Crnu Goru, koja za članstvo u zapadnim integracijama mora da se odrekne suštine državnosti, ona će posle Crne Gore biti još jedna poluga pritiska na Srbiju.

Zaev je to i potvrdio najavljujući spremnost da promeni ime zemlje za ulazak u NATO, što će biti uvod u mnogo dramatičniji deo krize. Ako je ulazak Crne Gore u NATO bio zatvaranje obruča oko Srbije, ulazak Makedonije će taj obruč da suzi.

Slamanje Makedonije, koja se sad geopolitički ponaša kao deo „Velike Albanije“, dovodi u pitanje i krupne infrastrukturne projekte, koji se tiču Srbije. To je pitanje Turskog i Južanog toka, kojima bi ruski gas trebalo da poteče u Jugoističnu Evropu.

Iako bi ti gasovodi mogli bez Makedonije, ona je važan balkanski činilac kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“. A na to zemlje koje su preko Zaeva povećale uticaj u Skoplju neće gledati blagonaklono.

Počeci makedonske krize veoma su ličili na ono što sad gledamo u Srbiji.

Odnos snaga između vlasti i opozicije bio je nesrazmeran, isto kao danas u Srbiji. Prvi korak u slamanju Gruevskog bila je kriminalizacija vlade otvaranjem afere prisluškivanja, što je za Zaeva bio preveliki zalogaj bez podrške zapadnih službi.

Nije li i ono što se srpskoj javnosti već neko vreme agrsivno nameće kao tema – od rušenja u Savamali do incidanata na Vučićevoj inauguraciji – suštinski kriminalizacija vlasti?

Nauk Srbiji

Problem je što je ona efikasna tek koliko se odvija uz pomoć stranih službi i medija, a ta podrška postoji tek koliko se vlast tera da odustane od odbrane nacionalnih interesa?

Ako makedonska kriza može da posluži kao nauk Srbiji, tad je, ne primer, važno pitanje da li vladavina Zorana Zaeva znači raskid države sa kriminalom.

Teško, ako se ima u vidu koliko je kriminal bio uključen u njegov dolazak na vlast. Albanac Zahir Bećiri Čauš, lokalni kriminalni šef, inače u srodstvu sa Zaevom, bio je 2016. godine osuđen zbog falsifikovanja dokumenata kojima su neki članovi vlade Gruevskog bili lažno prikazani kao vlasnici računa u švajcarskim bankama.

Mediji skloni Gruevskom Bećirija su opisali su kao vezu između dve najvažnije proameričke figure u Skoplju – Zaeva i šefice specijalnog tužilaštva Katice Janeve, koja je imala bitnu ulogu u slamanju Gruevskog.

Za Zaeva se vezuje još sveta sličnih sklonosti – Dželjadin Jusufi, koga su optuživali za šverc oružja i narkotika u Aračinovu, tu su i ljudi s druge strane zakona Nakim Halimi, Harun Hadžibulić i Dejan Trajkovski, koji je obezbedio albanski novac iz Švajcarske za Zaevljevu izbornu kampanju.

Makedonski primer svedoči o zatvorenom krugu između vlasti i opozicije, iz koga korist izvlače samo kriminal i stranci.

Naime, dok opozicija, uz pomoć stranaca, kriminalizuje državu, vlada se teže odupire zahtevima stranaca, posebno na Kosovu i Metohiji.

A, dok nastoji da spreči destabilizaciju, vladi se smanjuje kapacitet za borbu protiv kriminala, posebno onog koji se vezuje za nju.

Konačno, boreći se za podršku stranaca, i vlada i opozicija međusobno s konkurentne gotovo isključivo po ustupcima koje su spremne da im daju.

Ako već, zagledani u Makedoniju, glavni politički faktori u Srbiji ne mogu da povećaju odgovornost za državu, možda bi nešto mogao po tom pitanju da učini njihov strah od „makedonskog scenarija“, koji će se nastavkom krize, po svoj prilici, razvijati do linije građanskog sukoba.

Glavna prepreka za ostvarivanje Velikoalbanskih planova je Vojska Srbije koje je ubedljivo najjača sila u regionu!!!

(Politika / Informer)

Share this post: