PROFIT PRIVATNI, GUBICI DRŽAVNI: 8 godina globalne krize, narodima donela bankrotstvo a bankarima milijarde!

Banksteri

Banksteri

Osam godina nakon globalnog finansijskog sloma, može se zaključiti da se sve završilo odlično – za bankare.

Gubitke su pokrili poreski obveznici, direktori banaka koji su prie krize bili milioneri postaju milijarderi, i mada je za bankare zabava u punom jeku, već se navlače oblaci koji bi mogli pokvariti štimung i rasterati goste. MMF i centralne banke EU i SAD, stidljivo napominju da se banke, pogotovu one najveće, moraju dodatno dokapitalizovati, no izgleda da to ide malo teže, jer se novotkrivene rupe u bilansima banaka šire brže nego što pristiže sveži kapital. Sve je dobro što se dobro završi, a totalni globalni finansijski slom koji su prouzrokovali bankari 2008. godine i koji je zavio u crno desetine miliona nesretnika koji su izgubili i kuće i posao, završio se odlično – za bankare.

Od tada do danas niko nije zaglavio robije, godišnji bonusi mjereni desetinama miliona dolara dele se velikodušno direktorima i zabava je ponovo u punom jeku. Dodatna posljedica je da su u proteklih osam godina velike banke postale još veće, gutajući male, pošto je spašavanje velikih banaka postalo globalni prioritet, a one male bile su prepuštene svojoj sudbini. „Preveliki da propadnu“ postala je čarobna izreka koja je, istovremeno, poslužila kao obrazloženje za hiljade milijardi dolara koje su države preko noći odštampale, ili se zadužile i pokrile gubitke koji su prouzrokovani, pre svega, nekontrolisanom pohlepom bankara i nedostatkom bilo kakve ozbiljne kontrole nad bankama. Iako u teoriji, svaki privatni biznis, pa i bankarstvo, podrazumeva i rizik da biznis propadne, sa čime država nema ništa, kada se na kocki našao opstanak najvećih svetskih banaka, zaključak je bio da ih države moraju spašavati jer bi njihov bankrot zavio u crno čitavu ekonomiju i globalni finansijski sistem. Tako su ni krivi ni dužni, porezni obveznici od Njujorka, Londona, Rima, pa do Tokija i Brisela, preko noći unapređeni u suvlasnike banaka, pošto su vlade upumpale sveži novac kako bi nadoknadili kapital koji je preko noći nestao, kada je postalo jasno da su dojučerašnji finansijski izveštaji o stanju banaka bili čista fikcija.

Profit privatni, gubici državni Prema podacima Evropske komisije samo u EU je između oktobra 2008. i decembra 2012. godine u spašavanje banaka uloženo oko 1.600 milijardi eura, što na nacionalnom nivou što na nivou EU, bilo kroz direktnu dokapitalizaciju banaka ili kroz izdavanje garancija za bezvredne kredite koje su banke odobravale. Tako je samo u Velikoj Britaniji u spašavanje propalih banaka poput Royal Bank of Scotland, Lloyds banking Group i nekolicinu manjih, država u kešu uložila 133 milijarde funti i 1.029 milijardi u formi različitih garancija. U SAD i ostatku sveta, ova cifra je još i veća, jer niko sa sigurnošću više ne može utvrditi koliko je tačno novca potrošeno na spašavanje banaka i koliko je koja banka tačno koštala, zahvaljujući međusobnoj isprepletenosti globalnog finansijskog sistema. Sledeći logiku da bi bankrot velikih banaka vodio do apokalipse, nametnuo se zaključak da je rizik za globalnu finansijsku stabilnost isti ili čak i veći, ukoliko bi se, ne daj Bože, čelni ljudi tih banaka procesuirali u skladu sa važećim krivičnim zakonodavstvom. Tako je fraza „preveliki da propadnu“ dobila izvedenicu „preveliki da idu u zatvor“, i time je priča završena. Mir, mir, niko nije kriv, a dugove za spašavanje banaka ionako će otplaćivati i ova i naredna generacija. Istina, porezne obveznike niko ništa nije ni pitao, ali im je za svaki slučaj objašnjeno da je to odličan potez i za njih, jer država privremeno postaje suvlasnik banaka i malo kasnije će ove dionice prodati i ne samo povratiti uloženo, već i zaraditi. Naknadno se pokazalo da je izgleda došlo do male greške u računici, jer uglavnom je država prodajom ovih dionica kasnije dobila manje nego što je uložila u spašavanje banaka. Tako je postalo očigledno da su privatne banke vrlo čudna sorta. Kada banka zarađuje, logično je da profit ide vlasnicima, kao i u svakom privatnom biznisu. Ako se desi da banka potone u gubitke i izgubi sve, e u tom slučaju gubitke pokriva država, odnosno porezni obveznici.

bankari novac

Sve je prekrio zaborav, snegovi i šaš Iako je odmah nakon sloma postalo jasno da je rešenje u cijepanju banaka na više manjih, kako bi se sprečilo da propast jedne banke ugrozi čitavu ekonomiju, te da bi trebalo ponovo razdvojiti investicijsko bankarstvo od klasičnog bankarstva – sa čime su se i sami bankari nevoljko složili, čim je panika prošla ideja je odbačena kao glupa i sve je i dalje isto. Cepanje postojećih mega banaka na više manjih ne bi bilo neviđeno, jer je na taj način šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, recimo u SAD, rešen problem apsolutne dominacije jedne kompanije u naftnoj industriji i telekomu. Zahtev da banke trebaju povećati vlastiti kapital kako bi se uspešnije suočavale sa novim krizama, načelno je prihvaćen, ali njegova implementacija u praksi varira. Da bi se sprečilo ponavljanje već viđenog scenarija da se bankari kockaju, a porezni obveznici pokrivaju njihove kockarske dugove, od 1. januara ove godine u EU je na snazi zabrana da nacionalne vlade koriste javna sredstva za spašavanje banaka. Iako je ideja hvale vredna, u manjim EU članicama upozoravaju da se na ovaj način posredno otvara prostor najvećim evropskim bankama da preuzmu totalni primat i reše se lokalne konkurencije kada se ova nađe u problemima. Kriminal se itekako isplati U međuvremenu, iako su se banke stabilizovale, uz obilatu pomoć država i štamparija novca, na sceni je niz skandala, od bankarskog nameštanja LIBOR-a, masovnog pranja novca i svesnog pomaganja u izbegavanju plaćanja poreza za najbogatije klijente, nameštanja cene zlata, pa do manipulacija sa različitim finansijskim instrumentima. U praksi za ovakve mućke, poput pranja novca ili izbegavanja poreza, kada ih napravi pojedinac ili mala firma, neminovno sledi robija za odgovorne. U slučaju banaka sve se završava kaznama koje se kreću od nekoliko stotina miliona dolara pa do nekoliko milijardi, u zavisnosti ko koga kažnjava.

banka-jp-morgan

Verovatno je slučajnost, ali nekako se uvek desi da u SAD za isti kriminal evropske banke obično dobiju kaznu od milijardu – dve dolara, dok se američke banke provuku sa par stotina miliona dolara. U međuvremenu, direktori banaka koji su pre krize bili milioneri postaju milijarderi. Najbolji primer je Jamie Dimon, direktor JP Morgan Chase, jedne od najvećih svetskih banaka, koji je na njenom čelu od 2005. godine. Kada se sabere sva njegova lična imovina, „teži“ je od milijardu dolara, zahvaljujući bonusima koji uključuju i dionice banke. Samo za 2014. godinu njegov bonus iznosio je 20 miliona dolara. To što je banka, na čijem je čelu, u zadnjih osam godina platila na ime kazni 36 milijardi dolara, nema veze. Očigledno je zarada za banku na kršenju zakona bila puno veća i ko kaže da se kriminal ne isplati. Šta košta da košta Mada za bankare zabava još traje, već se navlače oblaci koji bi mogli doneti ne pljusak, već provalu oblaka koja bi potpuno pokvarila štimung i rasterala goste. MMF i centralne banke EU i SAD, stidljivo napominju da se banke, pogotovu one najveće, moraju dodatno dokapitalizovati, no izgleda da to ide malo teže, jer se novotkrivene rupe u bilansima banaka šire brže nego što pristiže sveži kapital. Nenaplativi krediti predstavljaju vrh ledenog brega, jer banke nerado zvanično priznaju da su krediti nenaplativi, sve dok dužnici ne bankrotiraju, a tada je, obično, prekasno. Kolike su stvarne dubioze unutar banaka niko ne zna više sigurno. Finansijski izveštaji prikazuju uglavnom pozitivnu i optimističnu sliku, ali to ne znači puno. Svaki put kada banku „opale“ sa milijardu-dve dolara kazne, to se vodi kao „jednokratan trošak“, ali se ti „jednokratni“ troškovi počinju redovno ponavljati. Knjigovodstvo je, tako, iz sfere zanata zasnovanog na egzaktnim brojkama, prešlo u sferu kreativnog stvaralaštva i samo je nejasno zašto se i dalje uči na ekonomskom, a ne na fakultetima za primenjenu umetnost. Bankari, ipak, nemaju razloga za zabrinutost – šta god da se desi, gubitke će pokriti neko drugi, jer ipak su “preveliki da propadnu”, pa šta košta da košta. (Inpuls)

Share this post: