Putin ih je upozorio, sada se plaše i njegove senke!

Vladimir Putin

Od petka do nedelje održana je Minhenska bezbednosna konferencija, 53. po redu, redovni godišnji skup svetskih lidera, na kome se raspravljalo o ključnim globalnim bezbednosnim i geopolitičkim izazovima.

Vladimir Putin, predsednik Rusije, ove godine nije bio među njima, ali njegova je senka i te kako prisutna.

Minhenska konferencija opisuje se, ne bez razloga, kao najveći svetski skup ove vrste, što potvrđuje i lista ovogodišnjih učesnika, koja uključuje i nemačku kancelarku Angelu Merkel i vicekancelara Zigmara Gabrijela, potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Majka Pensa, državnog sekretara Reksa Tilersona i sekretara za odbranu Džejmsa Metisa, ruskog i kineskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i Vang Jia, njihove kolege iz Britanije i Francuske, Borisa Džonsona i Žan Marka Eroa, genseka NATO-a Jensa Stoltenberga i Rašida Alimova, generalnog sekretara Šangajske organizacije za saradnju, Džordža Soroša, Medlin Olbrajt, Bila Gejtsa…

Vladimir Putin, predsednik Rusije, ove godine nije bio među njima, ali njegova senka je i te kako prisutna. Govor koji je u Minhenu, na ovom skupu, on održao pre tačno deset godina, njegovo upozorenje Zapadu da čitav svet (više) nije njegov, koje Zapad nije želeo da čuje, ove je godine odjeknuo možda i jače nego ikada do sada.

Toliko da Bezbednosni izveštaj, dokument koji se objavljuje uoči konferencije i koji predstavlja osnovu za diskusije koje će se voditi, već u svom naslovu govori o „postzapadnom postporetku“.

Šta to tačno znači, i koje su pretnje dosadašnjem zapadnom poretku identifikovali organizatori Minhenske konferencije? O tome su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i publicista i istoričar Srđa Trifković.

U svom govoru u Minhenu 2007. godine, Vladimir Putin kritikovao je unipolarnost sveta uspostavljenu posle kraja Hladnog rata: „To je svet sa jednim gospodarom, jednim suverenom, što je opasno i za sve ostale i za samog suverena, jer ga razara iznutra“, rekao je dodavši da je takav poredak „i neprihvatljiv, i nemoguć“.

„Putina u to vreme niko nije dovoljno ozbiljno razumeo“, kaže Srđa Trifković, dokazujući svoju tvrdnju primerom Gruzije iz naredne, 2008. godine, „kada je Mihail Sakašvili smatrao da ima blanko ček iz Vašingtona da silom vrati Južnu Osetiju i Abhaziju u sastav Gruzije, na šta je Putin odlučno reagovao vojnom silom. Upravo je ruski kontraudar na taj događaj predstavljao i kraj onog monopolarnog perioda globalnog hegemonizma Sjedinjenih Država“.

„Putin je tada bio vizionar. Danas bi na Minhenskoj konferenciji trebalo da mu odaju priznanje za ono što je predvideo“, saglasan je Zoran Milivojević, i sam napominjući da je „gruzijski slučaj pokrenuo otvaranje novog svetskog poretka“.

Paralelno s tim, ukazuje naš sagovornik, 2008. dogodile su se svetska ekonomska kriza i, posebno, kriza evrozone iz koje Evropska unija ni danas ne može da izađe, a „istovremeno Rusija se vratila na svetsku scenu i Kina se verifikovala kao svetska sila. Dakle, svetski poredak se u ovom trenutku definitivno može smatrati izmenjenim, i upravo to pokazuje tema ovogodišnje Minhenske bezbednosne konferencije“.

Uz ekonomsku krizu zapadnog sveta i jačanje Rusije i Kine, napominje Milivojević, „rodila se i Islamska država, jedna pošast koja preti celom svetu, i sve to je dovelo u pitanje poredak u kome smo živeli do sada, ne samo u pogledu njegovih vrednosti, već i mogućnosti da se održi na način koji svima može da obezbedi dobru budućnost“.

Shvatajući ove procese, organizatori Minhenske konferencije i govore o nastanku „postzapadnog svetskog poretka“, odnosno, o „raspadu starog svetskog poretka“ kako je to formulisao „Dojče vele“, najavljujući ovogodišnju Minhensku bezbednosnu konferenciju. Uz već spomenute faktore, šta je još na to uticalo?

„Svet se suočava sa neliberalnim momentom“, navodi u uvodnom dokumentu Volfgang Išinger, predsedavajući konferencije, upozoravajući na „uspon populističkih pokreta na Zapadu koji se protive ključnim elementima liberalno-demokratskog statusa kvo“, uspon koji je, pored ostalog, izazvan i time što „postoji i kulturološko protivljenje takozvanoj globalizaciji“.

„Ne postoji liberalni status kvo, postoji vrtoglavi tempo nametanja kulturoloških promena — nametanje istopolnih brakova s pravom usvajanja dece, na primer demografskih — masovne migracije — i svih drugih promena, poput uspostavljanja jednog sveta bez granica, bez nacija i kultura, od strane liberalnog establišmenta“, govori Srđa Trifković.

„Liberalni establišment pokušao je da sprovede radikalnu transformaciju društava i tradicija koje su postojale vekovima, i usledila je prirodna reakcija koju oni iznenađeno nazivaju nekakvim neliberalnim poretkom i, pejorativno, populizmom, iako je reč o savršeno opravdanoj pobuni prezrenih masa koje je, kao što znamo, Hilari Klinton nazvala ’gađenja dostojnim‘, a isti je odnos i evropske elite. Establišment je u panici, i to sa punim pravom, jer ovo što su uradili sopstvenom narodu predstavlja zločin i veleizdaju.“

Išinger skreće pažnju i na ekonomske razloge nadiranja takozvanih populista, ukazujući na podatak da lični prihodi od 2007. stagniraju, ili su u opadanju.

„Upravo ekonomska disproporcija koja postoji na globalnom planu dovoljno govori u prilog potrebi da se nešto promeni. Konstantna kriza evrozone, naročito u njenom južnom delu, ne može biti argument u prilog teze da treba nastaviti (neo)liberalnu ekonomsku politiku“, komentariše Zoran Milivojević.

„Liberalni establišment već je zakasnio, stvari su već otišle predaleko i ne mogu se zaustaviti… Neoliberalni poredak doživeo je poraz upravo zbog pobune naroda u zapadnom svetu, i pobune država kao takvih, koje se trude da zaštite i sopstvenu naciju i državu. Svet sad ide ka zajednici suverenih država i naroda, u pokušaju da se spasu od ovog koncepta koji ih je doveo na rub propasti.“

Predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije zabrinuto upozorava i na stvaranje „neliberalne internacionale“, iliti „internacionale nacionalista“, koja je utoliko sumnjivija što se zalaže za dobre odnose s Rusijom. Za Zorana Milivojevića pak „njihov odnos prema Rusiji je potpuno logičan. Rusija je evropska država, i sve što će Evropi u budućnosti doneti dobrobit, mora da podrazumeva i Rusiju, čije prisustvo smanjuje prostor za delovanje liberala“.

„Antagonizam zapadnih liberala prema Rusiji“, nadovezuje se Trifković, „nije samo geopolitičke prirode, nego pre svega kulturološke. Kako se usuđuju Rusi da nemaju gej parade u Moskvi?!

Kako se usuđuje Putin da se krsti u crkvi i da poziva patrijarha na državne svečanosti?! Dakle, uporno odbijanje Rusije da se postmodernizuje izaziva reakcije oličene, recimo, u izjavi bivšeg ambasadora SAD u Moskvi, Majkla Mekfola, da bi najradije da vidi deputinizaciju Rusije.

A to zapravo znači postmodernizaciju Rusije po zapadnom šablonu.“

Porast popularnosti „populističkih“, istovremeno i evroskeptičnih partija i pokreta u zemljama Evropske unije u direktnoj je vezi i sa pitanjem budućnosti EU. Volfgang Išinger, kao adekvatan odgovor na zahteve za „manje Evrope“, predlaže — „više Evrope“. Da li je to realno?

„Kako sad stvari stoje, to nije realno“, uveren je Zoran Milivojević, napominjući da je „aktuelni trend razgradnja Evrope, a ne njeno jačanje. Pritom, EU se ne pokazuje sposobnom da se izbori s teškoćama s kojima se suočava, naprotiv, one se multipliciraju“.

Naš sagovornik ističe da već i spomenuta kriza evrozone govori da „neće moći da zaživi koncept fiskalne unije, dakle, da se neće ići dalje u odricanju od nacionalnih suvereniteta država-članica u korist Unije“.

Uz to, tu su i procesi odvajanja od Brisela, oličeni u bregzitu. Milivojević predviđa: „Ako u Holandiji (15. marta) Gert Vilders ostvari značajan rezultat, ako Marin le Pen uđe u drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, oni će već time obezbediti kontinuitet procesa koji se odvijaju na štetu daljih integracija Evropske unije“.

Minhenski dokument ne izražava zabrinutost samo za budućnost EU, već navodi i da je i budućnost NATO-a pod znakom pitanja, pre svega, zbog komentara novog predsednika SAD Donalda Trampa o njegovoj „zastarelosti“. S druge strane, ističe se, Tramp je rekao i da NATO smatra „jako važnim“. Koji će od ova dva stava prevagnuti?

„Prevagnuće srednji put — niti će biti likvidacije NATO-a i američkog istupanja iz ove organizacije, niti će ona biti u fokusu pažnje i korišćena kao sredstavo dalje globalne dominacije“, odgovara Srđa Trifković.

„Tramp ima jasnu predstavu da je koncept globalne imperije nezdrav — kroz čitavu istoriju cena imperijalna ekspanzije bila je propast nacije koja je bila nosilac te imperije — on je izričito odbacio i njeno ideološko utemeljenje sadržano u uverenju o američkoj izuzetnosti, a sve to u prilog sloganu ’Amerika na prvom mestu‘, koji je u osnovi tradicionalistički… NATO će, dakle, da vegetira.

Značaj NATO-a kao ideološkog mehanizma, kao tobožnjeg transformativnog sredstva za širenje mira, demokratije i ljudskih prava, opadaće, a američki fokus biće na njegovoj čisto pragmatičnoj funkciji, uz insistiranje na zajedničkoj deobi tereta. To predstavlja dobru vest, jer, očigledno je da je u proteklim decenijama NATO korišćen kao udarna pesnica jednog ideološkog projekta globalne dominacije.“

„Tramp je izbore dobio na osnovu obećanja o očuvanju Amerike, a ne o jačanju njene pozicije kao supersile. NATO će, otuda, biti više u defanzivnoj funkciji očuvanja pozicija Amerike i zapadnog sveta“, smatra Milivojević.

Ovakva predviđanja, međutim, u oštroj su suprotnosti s predlozima jednog od učesnika Minhenske bezbednosne konferencije, Roberta Kejgana, jednog od veoma uticajnih neokonzervativnih ideologa američkog intervencionizma, Trampovog protivnika inače, koji u nedavnom tekstu u „Forin polisiju“ navodi da Amerika mora što pre da se suprotstavi Rusiji i Kini, ili će biti prekasno.

Da li je već prekasno, odnosno, može li liberalistički Zapad išta još da učini da bi sprečio kraj svog svetskog poretka?

„Reč je o čoveku koji pripada ultraneokonzervativnom krilu globalnih hegemonista“, objašnjava Srđa Trifković. „Ideja da Amerika može simultano da se suprotstavlja i Rusiji i Kini, i na Bliskom istoku, i u Ukrajini, i u Južnom kineskom moru, Severnoj Koreji da zabranjuje nuklearne testove… apsurdna je.

Amerika je već sada na putu globalne prenapregnutosti, koja se odražava i u federalnom dugu od neverovatnih 20 hiljada milijardi dolara — koji je i pet puta veći ako tome pribrojimo i 50 država i ostale nivoe vlasti — i u propaloj infrastrukturi širom Amerike. Ali za neokonzervativce poput Kejgana, istorijske lekcije imperijalne prenapregnutosti — od Persije i Atine, pa do Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i Trećeg rajha u Drugom — izgleda da ne postoje.“

Zaključuje Zoran Milivojević: „Kejganova teza počiva na stavu da je svet i dalje unipolaran. Ali on to više nije, multipolaran je, i, prema tome, ova teza nema smisla. Moguć je samo dijalog ravnopravnih partnera na globalnoj sceni“.

Uostalom, kao što je Vladimir Putin u Minhenu najavio još pre deset godina…

(Agencije)

Share this post: