Putin naMIGnuo Srbiji! SVE O MIGOVIMA KOJE SMO DOBILI OD RUSIJE I DA LI SMO SAD ZAISTA JAKI U VAZDUHU!

putin-mig

Čitava protekla nedelja u Srbiji bila je u znaku najveće nabavke modernog naoružanja još od vremena SFRJ.

Dogovor o nabavci šest ruskih Migova-29, i uz to poklonjenih 30 tenkova T-72S i još toliko borbenih izviđačkih vozila BRDM-2, epilog je posete premijera Aleksandra Vučića Moskvi.

Posle razgovora sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom, stvar je bila jasna: za Srbiju je spreman ozbiljan paket naoružanja, u skladu sa željama i narudžbinama vojnih eksperata iz Beograda.

Međutim, istovremeno se, kao po komandi, pokrenuo davno naštimovani orkestar koji u celom poslu vidi nešto sporno, sumnjivo, pa i prevarno.

Različiti analitičari, uglavnom neskriveni simpatizeri zapadne vojne alijanse, izneli su niz zamerki, ocenjujući čak da je reč o lošim i neispravnim avionima kojima je potrebna „popravka“ da bi uopšte leteli.

U istom tonu je komentarisana i navodna cena migova, u iznosu od 180 do 230 miliona dolara, pa se postavljalo pitanje – zašto Srbija plaća toliko, ako su avioni dobijeni na poklon?

KOLIKO SU MIGOVI MODERNI?

Sva ova pitanja, iako prilično naivna da bi ih postavljali ozbiljni analitičari, mogu da stvore klimu nerazumevanja, pa čak i nepoverenja prema Moskvi, iako za to nema razloga. Pre svega, reč je zaista o poklonu, jer ovi avioni nisu novi, te se stoga ne mogu ni prodavati kao novi.

Njima je svakako neophodan redovan remont, ali ove popravke su samo mali deo navedene sume.

Najskuplja stavka u ovakvoj nabavci je modernizacija letačkih aparata kako bi oni bili dovedeni na jedan od najsavremenijih nivoa opremljenosti i taktičko-tehničkih mogućnosti.

A to nema nikakve veze s time da li je jedan Mig-29 proizveden juče ili pre dvadeset godina. Tehnologija koja se na njega ugrađuje je ubedljivo najveća vrednost – ona često uopšte ne zavisi od novca već od stepena poverenja prema partneru kome se naoružanje isporučuje.

Da bi se ova problematika bolje razumela, treba znati da ruska Ratna avijacija, kao deo Vazdušno-kosmičkih snaga RF, sada zvanično ima više od 170.000 pripadnika. To je, recimo, znatno više ljudi nego što živi u jednom gradu veličine Kragujevca.

Vojnovazdušne snage RF raspolažu sa preko 4.500 aviona i helikoptera, od čega je oko 4.000 u operativnoj upotrebi i raspoređeno na 70 avio-baza u Rusiji i inostranstvu, dok je ostatak u rezervi.

Rusija koristi 34 tipa vojnih borbenih i transportnih aviona i osam tipova helikoptera, a u procesu ispitivanja i projektovanja nalazi se šest modela aviona i četiri helikoptera nove generacije.

Zato je srpskih šest migova samo kap u nepreglednom moru ruske letačke tehnike koja se, inače, u poslednje vreme ubrzano obnavlja. Ruske jedinice popunjavaju se velikom brzinom: samo u proteklih šest godina stiglo je oko 350 novih lovaca, 250 bombardera i skoro 500 helikoptera.

Od toga, po 50 Migova-29 i najsavremenijih Su-35S.

Tako postaje jasno da je u ovom trenutku upravo Mig-29 i dalje najpoželjnija borbena mašina ruskih pilota (danas imaju u funkciji oko 200 „dvadesetdevetki“), ako se izuzme moćni Su-35S, koji pripada generaciji 4++, što je bezmalo u rangu novog ruskog borbenog aviona Suhoj T-50.

Ako posmatramo na ovaj način, onda je Mig-29 treći najbolji ruski lovac, odnosno drugi, ako ne računamo T-50, čija masovna serijska proizvodnja još nije počela.

Ali šta je zapravo današnji Mig-29 i da li je to onaj isti avion koji je Jugoslavija nabavila 1987. godine, kada je od SSSR-a kupljeno 16 komada – 14 jednoseda i dva dvoseda? Odgovor je – svakako da nije!

Migovi koji se danas koriste u ruskoj armiji samo spolja nalikuju na obrasce koji su bili u upotrebi pre tri decenije. U svemu ostalom, to je potpuno novi, višekratno modernizovani avion, ako se uzmu u obzir njegovo naoružanje, motori, radari, elektronika, sistemi komunikacija i bezbednosti.

U poređenju sa prvobitnim verzijama, na modernizovanim Migovima-29 praktično je duplirana nosivost borbenog tereta i tačka vešanja projektila, udvostručen resurs između dva remonta, uvedeni su superiorni radarski i nišanski sistemi i mogućnost upotrebe visokopreciznog oružja vazduh-zemlja, kao i satelitska komunikacija – bilo preko američkog GPS-a ili ruskog GLONASS-a.

I još mnogo drugih, ranije nedostupnih mogućnosti…

Međutim, ako se izuzme poslednja i nedavno proizvedena modifikacija Mig-29 SMT, generalno se može reći da ruska ratna avijacija posle 35 godina napušta svoj omiljeni avion. Ne zato što su „dvadesetdevetke“ loše već zbog toga što su Moskvi potrebni još moćniji aparati.

Ruski eksperti procenjuju da su Migovi-29 za njihove potrebe istrošeni, a da bi remont i modernizacija 200 aviona bila pogrešna investicija. U upotrebu već dolaze novi Migovi 35 (generacija 4++), koji su veoma slične spoljašnjosti kao „dvadesetdevetke“, zatim Suhoji-35S (4++) i T-50 (peta generacija).

A to su već mašine potpuno nove generacije, sa kojima će Rusija dočekati bar 2040. godinu.

Kako bi se ruska aktuelna vazduhoplovna filozofija do kraja razumela, treba se samo prisetiti da je reč o Vazdušno-kosmičkim snagama, odnosno da Moskva već radi na projektovanju i razvoju modela šeste generacije koji bi borbene operacije izvodili u svemiru.

Jasno je da Migovi-29, koji modernizacijom mogu da se dovedu do generacije 4+, za rusku vojsku nemaju dugoročnu perspektivu u ovako ubrzanom razvoju ratne avijacije.

Zato za zemlje poput Srbije, koje nemaju ambicija i sredstava za vođenje interkontinentalnih ratova protiv satelita i hipersoničnih raketa, modernizovani Mig-29 postaje dostupno i još uvek veoma moderno i efikasno vojno sredstvo.

Uz pomoć duboke modernizacije, Mig-29 moguće je pretvoriti u noćnu moru za potencijalne agresore, što najviše zavisi od toga koju klasu radara i raketa vazduh-vazduh koristi.

Problem srpskih migova u ratu protiv NATO-a 1999. bio je upravo u zastarelim radarima i raketama, jer se nije na vreme pristupilo njihovoj modernizaciji. NATO avioni tada su bili u prilici da priđu našim pilotima veoma blizu, ispale raketu i odu, a da srpski migovi to i ne registruju.

Protiv nove ruske tehnologije takve igre više neće biti moguće.

Sa deset osavremenjenih migova i uz podršku radarskih sistema nove generacije i moderni PVO na zemlji – i još sve to uvezano u jedinstven informativni „mozak“ – nebo nad Srbijom biće nemerljivo bolje branjeno nego pre 15 ili 20 godina.

Tome svemu nedostajaće samo još sistemi zemlja-vazduh S-300 ili S-350, odnosno Antej-2500, pa da se postigne strateška dubina odbrane koja pokriva veliki deo Balkanskog poluostrva, ali je to za sada predmet nešto dalje budućnosti.

Sa PVO baterijama Buk-M2, biće moguće postići sličan efekat, ali uz manje teritorijalno pokrivanje. I naravno, manju cenu. I finansijsku i političku.

NATO UGAO

Ne treba smetnuti s uma da nabavka savremene ratne tehnike iz NATO ugla – predstavlja zabadanje prsta u oko. Kako Srbija uopšte sme da poseduje neko sredstvo koje bi, čak i hipotetički, moglo da predstavlja opasnost po život i bezbednost pripadnika zapadne alijanse?

To stvara potpuno novu realnost u ovom delu Evrope – jer pokazuje da Moskva stoji iza Beograda. Zato Zapad kao glavnu pretnju doživljava mogućnost da Srbija nastavi da vojno jača. Šta ako je šest, odnosno deset modernih migova, samo deo većeg plana naoružavanja?

Poznato je da je Vladimir Putin Beogradu još 2010. nudio naoružanje, što je bilo upisano i u Spoljnopolitičkom programu Ministarstva inostranih poslova RF („Pečat“ br. 115). Tadašnja srpska vlada očigledno je procenila da ne preti nikakva opasnost i odbila ruske ponude vredne više milijardi dolara.

Pokazalo se da je to bila pogrešna procena, jer su u poslednjih šest godina bezbednosni rizici znatno povećani – kako na Balkanu, tako i na Bliskom istoku, ali i na severu i istoku Evrope. Biti u mogućnosti za odbranu svojih granica više nije stvar procena i analiza već neophodnosti.

Neizostavno je pitanje političkog značaja takvog aranžmana, ako se zna da Amerikanci pre svega preko NATO-a vezuju zemlje Evrope za svoje interese. Naravno da ni Rusima ovi mehanizmi nisu nepoznati, ali je za Moskvu sada najvažnije da sačuva samostalnost prijateljskih zemalja poput Srbije.

Vojna neutralnost Srbije dovoljna je garancija očuvanja prijateljskih odnosa, a isporuke naoružanja iz Rusije obezbeđuju politički balans između Istoka i Zapada. I istovremeno drže otvorenim vrata za buduću saradnju koja može po potrebi da bude uvećana.

Upravo ovo poslednje nije po volji zapadnih centara, jer je sada načinjen prvi i najvažniji korak, gde neki budući razvoj situacije može Srbiji otvoriti i sasvim neočekivane mogućnosti. Drugim rečima, led je probijen.

A to mnogo nervira one koji su verovali da drže Srbiju čvrsto u šaci. Sada se pokazuje da je Beograd stvorio mnogo šire manevarske mogućnosti nego što je to ranije izgledalo, pa i sposobnost da bude praktično jedina prestonica na Balkanu koja može da vodi samostalniju politiku.

To jeste rizična karta za Srbiju, ali može biti dobitna jer Beograd poručuje – onaj ko želi saradnju ipak mora više da se potrudi. Zato je 200 miliona dolara za modernizaciju deset migova zapravo mala cena, jer se time jačaju ne samo vojne već prvenstveno diplomatske pozicije Srbije.

Nije tajna da je to prilično loša vest za Zapad, koji decenijama tipuje na Hrvatsku i Albaniju. Ali ni ovo više nisu ona Srbija i Rusija kao pre pet ili 15 godina.

A F16?

Kritičari nabavke ruskih aviona, pomenuti simpatizeri zapadne alijanse, sigurno se ne bi ovako bunili da je Srbija, kojim slučajem, odlučila da kupi američke avione F-16.

Za ove „analitičare“ Migovi-29 su „prastare krntije“, ali zaboravljaju da je „kičma“ NATO avijacije, F-16 u službu stupio četiri godine pre „dvadesetdevetke“ (1978) i da je upravo to i dalje glavni lovac većine ratnih vazduhoplovstava NATO-a.

Osim SAD, koje su decembra 2005. u službu uvele F-22 (nešto manje od 200 aviona) i Austrije, Britanije, Italije, Nemačke i Španije, koje raspolažu određenim brojem „jurofajter tajfuna“ (ukupno ih je nešto više od 400), niko u NATO nema moderniji avion od F-16.

Takođe, podsetimo da je to avion koji je oboren i iznad Bosne 1995. i iznad Srbije 1999. i to sistemima „kub“ i „neva“ uvedenim u službu još šezdesetih godina prošlog veka.

(Bogdan Đurović / Pečat)

Share this post: