Selo Rakita, kod Babušnice, postalo je simbol borbe i odbrane reka od investitora koji grade mini hidrocentrale. Krampovima, lopatama, brusilicama uništene su cevi koje su pretile Rakitskoj reci.

U svojevrsnoj radnoj akciji više stotina aktivista preplavilo je ovo selo, a nas je zanimalo šta ostaje iza njih, kakva je svakodnevica u Rakiti kada sve utihne – između čistote prirode i života u bedi.

“Bedan život, ali barem miran. Ko hoće da radi zaradi da preživi, a drugo nas i ne interesuje ovde”, krako, ali slikovito opisuje svakodnevicu u Rakiti meštanin Sreten Nikolov.

Rakita je nekada bila poznata po rudniku uglja “Jerma”, ovim krajem nekada su prolazile i dve železničke linije čuvenog “ćire”, a danas?

“Danas je Rakita mesto života 200 socijalnih slučajeva. Ima onih protiv kojih država radi, ali ima i onih koje drži uz svoje skute – svi oni čekaju kada će da im padne neki dinar”, priča nam Miodrag Aleksov koji sada živi u Pirotu, a otac mu je rođeni Rakićanin.

O teškoćama života u ovim predelima svedoči i Nebojša Jovanović iz obližnje Pakleštice.

“Ruralni kraj, ovde se uvek puno radilo da bi se godina preživela. Ovde nije stočarska niti poljoprivredna proizvodnja na takvom stepenu da ima viškova.

Bukvalno se radi da bi se dočekala nova sezona.

Nema ovde bogatog života u materijalnom smislu, a kada ćemo o duhovnom smislu života na ovim prostorima, tu možemo reći da smo bogati”, priča nam Nebojša.

Šansu za Rakitu, ali i sva okolna sela vidi u razvoju turizma, koji, primećuje on, država nije praktično, već samo deklarativno podržala.

“Šta ima lepše od ove očuvane prirode, mi samo treba da nastavimo sa čuvanjem i da kanališemo upotrebu te lepote.

Da promovišemo turizam koji će biti na usluzi ljudima, ali neće narušavati prirodu, nego da olakša život ljudima.

Kada ljudi sa strane dođu ovde da pobegnu od gradske vreve, da se lepo odmore od posla i da se vrate puni energije i da tako  njihovi efekti trada budu mnogo veći”, poručuje naš sagovornik.

Da bi se razvio turizam, potrebna je infrastruktura, a to je ono što nedostaje.

“Mi ovde nemamo put, babušnička opština je za to nula”, iskren je Dragan Filipović dok nam objašnjava da se u Rakiti i okolnim selima uglavnom preživljava od pečalbe.

Upoznali smo i Mitka Nikolova. Srčano nam objašnjava da Rakita za njega znači dom i ognjište.

“Rakita je nekada imala svoju lepu tradiciju, radio je rudnik. Imam 72 godine, ovuda je prolazio ćira, bilo je dve linije.

Ovde je bio stan direktora rudnika, sve je vrvelo od sveta”, pokazuje nam kao da prizore iz neke lepše prošlosti upravo gleda pred sobom.

“Prvi smo imali bioskop, pre Babušnice, a danas ga nemamo.

Ljudsvo se izgubilo, mladi ljudi su pobegli. Ostali smo samo mi stari”, tako nam surovo iskreno opisuje život nekada i sada.

Naš sagovornik ima i poruku za Vladu.

“Vlada nešto da preduzme, da se stočarstvo razvije, da se rudnik ponovo otvori, da se otvori neka fabrika za drvnu proizvodnju, da bi se tu ljudi vratili i živeli”, konkretan je naš sagovornik.

U međuvremenu, kaže da ostaje na braniku svog sela i Rakitske reke.

“Samo mogu na groblje odavde”, nepokolebljiv je naš sagovornik.

(Nova s)