RAZOTKRIVANJE: Neoliberali ojadili Srbiju za više od 200 milijardi dolara, uz izvinite uzeli pare i vidimo se posle!

Ilustracija

Dragaš

Posle nedavnog teksta profesora doktora Borisa Begovića u Politici, pod nazivom „Konkurencija iznad svega“, nisam imao nameru ništa da pišem, jer sam postavio na FB taj tekst sa mojim naslovom „Pogled iz profesorskog kabineta državnog fakulteta iznad svega ili ima li konkurencije za državne neoliberale?“.

Nakon velikog broja pisama koje sam primio, naročito od studenata sa ekonomskih i pravnih fakulteta u Srbiji, koji me mole da malo bliže objasnim ove teze Profesora Doktora, odlučio sam, upravo zbog tih mladih ljudi koje Profesor Doktor pogrešno podučava, radeći na državnom fakultetu i objavljujući svoje pogrešne ekonomske misli u paradržavnim novinama, koje su decenijama zatvorene za sve nas koji mislimo potpuno suprotno od Profesora Doktora, mi smo zabranjeni i izopšteni, kao da ne postojimo i kao da nemamo ništa stručno da kažemo, odlučio sam, dakle, da progovorim na liniji svog ljudskog i stručnog dostojanstva, jer je postalo više nesnosno da slušamo Profesora Doktora i sve njegove trabante koji nas, evo već petnaesta godina, bombarduju svojim nadmenim, prepotentnim i uzvišenim neoliberalnim mislima, koji nemaju nikakve veze sa realnim stanjem svetske ekonomije i tržišta, koje nemaju nikakve dodirne tačke sa elementarnom ekonomskom logikom i koje nam Profesor Doktor prosipa kao vrhunska naučna saznanja o jednom ekonomskom sistemu koji je bankrotirao, koji je propao i koji u crno zavio veliki deo čovečanstva, krijući se iza lažnih fraza o demokratiji, slobodi, individidualizmu i ugroženim građanskim pravima.

Upravo zbog tih mladih ljudi, koji studiraju ekonomiju ili pravne nauke, nadajući se da će tamo nešto valjano naučiti, da će steći znanja koji će im pomoći da se brzo zaposle na svetskom tržištu, koja će im pružiti neophodno potrebne informacije za donošenje važnih životnih odluka, dužan sam da se osvrnem na iznete teze Profesora Doktora, jer su to opasne, pogubne, pogrešne i štetne teze, koje nemaju nikakve veze sa ekonomskom realnošću, koje su nastale u retortama čikaške neoliberalne škole, nazvao sam Fridmana i njegove plagijatore – čikaškim momcima,teze koje su postale dogma neoliberalizma, teze koje niko ne sme da dirne, ospori ili negira, teze koje su uništile nacionalne države, od Čilea sedamdesetih godina do Srbije posle petooktobarskog prevrata, teze koje su većinu stanovništva planete ugurale u dužničko ropstvo i koje su dovele do takvog ekonomskog raslojavanja između razvijenih i nerazvijenih država, ali i do raslojavanja u razvijenim državama, da su bogati postali sve bogatiji, nedavne informacije da 62 milijardera imaju kapital kao 3,5 milijardi ljudi, da su siromašni sve siromašniji i očajniji, da ne vide nikakvu perspektivu za poboljšanje svog bednog položaja u društvu i da se socijalni kriminal toliko otrgao kontroli da preti da uništi okupirane države i porobljene nacije.

Tvrditi danas, posle skoro pola veka pogrešnog, izrabljivačkog, nametnutog i štetnog neoliberalnog koncepta bez razvoja, da: „problem leži u tome što novija empirijska istraživanja pokazuju da konkurencija nije štetna za privredni rast siromašnih zemalja.

Naprotiv, pokazalo se da, što je viši nivo ekonomskih sloboda, što je slobodnija spoljna trgovina, što su manja ograničenja konkurencije na domaćem tržištu, to su više stope privrednog rasta.

Nije, dakle, konkurencija luksuz koji sebi mogu da priušte bogati, nego je ona neizostavni sastojak puta ka bogatstvu“.

Koja su to novija empirijska istraživanja?

Ko je radio ta istraživanja?

Ili, bolje pitanje: Ko je platio ta istraživanja?

Onaj ko plaća traži tačno da se urade istraživanja koja su njemu potrebna.

Zar krah hipotekarnih kredita 19.avgusta 2007 u SAD nisu pokazali svu laž tih nameštenih istraživanja? Revizorski izveštaji velikih kompanija na Vol Stritu su bili falsifikovani da bi se prevarili invetitori.

Od kraha Enrona do propasti osiguravajućih kuća Fani Mej i Fredi Mek, velikih banaka Liman Braders i automobilskih giganta, sve je to jedna te ista prevara u kojoj su učestvovali banditi sa Vol Strita, predvođeni gangsterskom finansijskom organizacijom Goldman Saks, iza koje su stajali Bela Kuća i FED, iza kojih je stajala Familija, koja je vlasnik velikog dela planete, dok su u tim prevaram učestvovali svi od , navodno, uglednih revizorskih kuća pa do samog predsednika SAD, od Velikog Brata do premijera i ministara nezavisnih država i svi su radili kao jedna dobro organizovana razbojnička družina koja je osmislila plan kako da opljačka čovečanstvo, kako da sve finansijske transakcije stave pod svoju kontrolu, kako da stvore jednu Svetsku vladu i kako da oni budu sve bogatiji i moćniji, dok masturbiraju u polititičkim kampanjama i medijima o slobodama i pravima gej populacije i plaču nad sudbinom retkih životinjskih vrsta, zaboravljajući da 1,5 milijardi ljudi gladuju i da stotine dece na planeti umiru u sekundi zbog njih, tih satrapa i skotova, tih okrutnih inkvizitora, tih gmazova i reptila, što krivotvore izveštaje i prikazuju da živimo u svetu konkurencije, blagostanja i sloboda, da živimo u najboljem mogućem svetu u istoriji ljudske civilizacije i to sve pokazuju njihova novija empirijska istraživanja, plaćena i nameštena, falsifikovana, sakrivena iza velih i zvučnih imena podplaćenih istraživača, u koje niko ne sme da posumnja, jer niko ne može da pretpostavi da se iza tih multinacionalnih kompanija, revizora, banaka i osiguravajućih kuća kriju obični ulični prevaranti, bitange, secikese i moralne nakaze, koji su glavna snaga u sprovođenju nametnutog neoliberalnog koncepta i koji su zagovornici vojnih intervencija, pučeva i diktatura po svetu, koji friziraju izveštaja prema potrebama svojih nalogodavaca i koji služe interesima krupnog kapitala, jer oni dobro znaju kako je ustrojen svet kapitala, kako funkcioniše, zna se ko je Gazda i ko su sluge i znaju da jači uvek tlači, pa kad je već takav svet, oni ne žele da se suprostave tom prirodnom društvenom poretku, nego smatraju da je za njih lično konjukturnije, profitabilnije i isplativije ako budu odrađivali istraživačke projekte u kojima se dokazuje da konkurencija nije štetna za privrede nerazvijenih zemalja i ako to budu predavali na fakultetima mladim generacijama i pisali panagirike u režimskim novinama, tražeći od tog mladog sveta da se pokore takvom poretku u kome je sve unapred određeno i dogovoreno.

Naprotiv, gospodo drugovi, nastavlja Profesor Doktor da nas ubeđuje u svoju teoriju slobodne konkurencije, pokazalo se da što je viša slobodna trgovina to su više stope privrednog rasta, što znači da slobodna konkurencija nije luksuz bogatih, nego neizostavni sastojak puta ka bogatstvu.

Tako piše naš uvaženi, estradni Profesor Doktor.

A gde se to pokazalo, moliću lepo?

Gde?

U vreme industrijske revolucije u Engleskoj, kada nije bilo slobodne konkurencije na domaćem tržištu i kada je država branila mlade preduzetnike i kompanije od strane konkurencije, sve dok nisu dovoljno narasli, dok nisu postali moćni i dok nisu postali monopolisti, pa su ih onda pustili da piratski otimaju sve resurse po svetu, da kolonizuju nerazvijene države i da im kradu prirodna bogatstva, sve pod parolom progresa i prava više civilizacije da eksploatiše te nerazvijene i primitivne divljake, čiju drevnu kulturu i civilizaciju uništavaju.

Da li se pokazalo to, možda, u našem slučaju, nakon petooktobarske kontrarevolucije i prevare građana Srbije?

Podaci jasno govore da je od 2001. zaključno sa 2015. iz Srbije otišlo na ime spoljnotrgovinskog deficita preko 80 milijardi evra, zbog naglog otvaranja granica, zbog primene tog suludog neoliberalnog koncepta na koga srpska privreda nije bila spremna, jer je bila pod sankcijama, jer je bila bombardovana, jer je bila gurnuta u hiperinflaciju, jer je bila sistematski pljačkana od političkog ološa, tajkuna i kriminalaca, pa je kao takva, odmah nakon izvršenih, kako su ih zvali, demokratskih promena, privreda gurnuta na svetsko tržište, otvorene su granice, došle su moćne kompanije iz sveta koje su zadala smrtni udarac srpskoj privredi, jer su bile snažnije, jače i pripremljenije za tržišnu utakmicu, dok je srpska privreda ležala u šok sobi, teško bolesna i na aparatima, dok su joj, šok terapijom bez anastezije, sprovodeći nametnutu banditsku privatizaciju, vadili vitalne organe da bi ih prodali tim velikim kompanijama za masnu tavu.

Kako u takvim uslovima da se odvija tržišna utakmica?

Kako to Profesor Doktor zamišlja slobodnu konkurenciju u takvom stanju?

Da li bi on pristao da se nadmeće u uslovima kada su mu i ruke i noge vezane i kada se od njega traži da trči za pobedu sa takmičarima koji su privilegovani, koji su uvežbani i koji su narkotizovani stimulansima iz štampanih dolara i evra bez pokrića i kojima sudija pomaže da pobede?

Kako se mogu očekivati visoke stope privrednog rasta i dobar rezultat u takvoj neravnopravnoj i nameštenoj tržišnoj utakmici?

Nakon petooktobarskog prevrata sukobio sam se sa tržišnim fundamentalistima i neoliberalnim talibanima, koje je predvodio isto jedan profesor doktor političke ekonomije, Miroljub Labus, neznalica i folirant, proračunati licemer, zgrtač donacija, koga je Veliki Brat izabrao da bude zaštitni znak neoliberalne politike u Srbiji i koji je, nadmeno i samouvereno, kako to belosvetske protuve rade kada im iza leđa stoji neko moćan, preko svoje šifrovane političke sekte, zastupao isto ovako jednu sumanu tezu da je bolje da uvozimo, nego da sami proizvodimo, zašto bi proizvodili kada to ne znamo da radimo, bolje je da uvozimo od onih koji su vredniji i sposobniji, pa je tražio da se otvore granice za uvoz strane robe, da budu manja ograničenja na domaćem tržištu i sve druge budalaštine koje, kako vidimo, danas nastavlja da propagira Profesor Doktor, na šta sam ja bio primoran da reagujem, jer niko drugi nije smeo da se suprostavi baljezganju Labusa, otvoreno sam ga napao da će takvom ekonomskom politikom da uništi preostalu srpsku privredu, koja je pod Despotom klekna na kolena, da će to dovesti do ogromne nezaposlenosti, rasprodaje nacionalnih resursa, da neće biti privrednog razvoja, da će rasti spoljno-trgovinski deficiti, da će uvozni lobi da se bogati na propasti naše proizvodnje, da će doći do drastičnog pada zaposlenosti, usled tolikog uvoza, da će doći do dramatičnog pada životnog standarda, da će doći do rasta socijalnog kriminala i da ćemo se tako naći u dužničkom ropstvu, jer uvoznu robu moramo da platimo čvrstim devizama, koje nemamo, pa moramo da se zadužujemo, te da će takva njegova ekonomska politika dovesti zemlju do gubitka suvereniteta i da ćemo biti okupirani iznutra.

novac dolar dees

Uostalom, ne trebate da budete nikakav ekonomski ekspert , dovoljno je da imate zrno razuma i klicu srpskog intelekta, ne treba da se kitite profesurama i doktoratima političke ekonomije, dovoljno je da imate moć rasuđivanja običnog seljaka i da znate da se nova vrednost stvara idključivo u proizvodnji i da država ne može da opstane bez domaće proizvodnje, što znači da je Labusova teza o uvozu bila pogubna i štetna za naše državne i nacionalne interese i da je trebalo takvo lupetanje odbaciti, najuriti tog žvalavog pokvarenjaka, lakeja i podlaca, koji nije znao da odgovori na moje pitanje – zašto on jede kada sam ja jeo i zašto on predaje političku ekonomiju kada ima drugih profesora u svetu koji to bolje i stručnije rade od njega?

Pošto sam ostao potpuno usamljen u toj najezdi neoliberalnih varvara, neznalica i skorojevića, pošto je takvo vreme bilo da su pametni zaćutali a plaćenici su zalajali, nisam imao drugog izbora nego da se povučem, jer nisam hteo da budem učesnik u tom nakaradnom i štetnom konceptu po naše državne i nacionalne interese.

Danas, posle toliko godina, posle toliko nesreće i stradanja, posle pola miliona ljudi koji su direktno ostali bez posla, posle takvog pada proizvodnje i pada stope privrednog rasta da se ne možemo oporaviti do kraja veka sa psihopatama na vlasti, danas se ponovo javlja Profesor Doktor iz svog udobnog državnog kabineta na Pravnom fakultetu, začešljan, umiven, odnegovan, sed, bezbrižan i malograđanski sređen, javlja se u režimskim novinama i mrsomudi istu priču njegovog kolege Labusa, na koga čak i fizički liči, verovatno oponaša svog uzora, javlja se da nam soli pamet o konkurenciji pre svega, slobodnoj trgovini i uvozu kao fundamentalnim pokretačima privrednog razvoja nerazvijenih država, javlja se i brabonja o stvarima o kojima pojma nema, teoretski masturbira o propalim ekonomskim modelima i neće da prizna, tvrdoglavo se držeći izlizanih neoliberalnih frazetina, da je sve to za šta se on zalaže odavno bankrotiralo, da je umrlo, da je u praksi odavno nestalo, da je prevaziđeno i da niko normalan, ko razmišlja svojom glavom, ko voli svoju zemlju i porodicu, neće više da govori o tome, jer nema nikakvog smisla, jer je besmisleno, glupo, promašeno, žalosno i sumanuto, a onaj koji se, ipak, drzne da drži i dalje taj refren i koji ,povišenim tonom, udara u neoliberalne tamburice to radi ili zato što je dobro plaćen ili zato što je pokvaren, jer to glup čovek sebi nikada ne bi dozvoli, nego bi ućutao, poklopio se ušima i sklonio se iz javnosti da ne nervira sve one čiji su životi uništeni njegovim ekonomskim modelima i teorijama.

Naš Profesor Doktor je direkto bio inkorporiran, malo i ja da upotrebim profesorske poštapalice, uključen u taj zločinački poduhvat, tu plansku i organizovanu pljačku države i građane, jer nije samo na rečima podržavao neoliberalnu ekonmsku politiku nove vlasti, nego je tu politiku kreirao, bio je,kako piše u njegovoj biografiji, zadužen za rešavanje spoljnog duga i liberalizaciju spoljnotrgovinskog poslovanja, bio je član radnih grupa, znači više radnih grupa, za izradu kriminalnog Zakona o privatizaciji i Zakona o telekomunikaciji i bio je, istovremeno, predsednik nevladine organizacije Centar za liberalno-demokratske studije, koja je, kako su se tada reklamirali, rame uz rame sa vladom, radili na reformama u društvu.

Naravno, sve vreme je bio profesor na državnom univerzitetu, jer to sigurno zaposlenje nije hteo da izloži ćudima slobodne konkurencije pre svega, ali je primao i dobre apanaže u svojim nevladinim aranžmanima za vladu, te je njegova mesečna nadoknada za služenje tom režimu iznosila kao višegodišnja plata onog mučenika na koga se trebala ta neoliberalna politika da odnosi i koji je, kako su ga pokvareno optuživali , bio samoupravljač, ostatak starog režima, zatucan i neradnik.

Kada neko kreira i osmišljava pogrešnu ekonomsku politiku, onda je on odgovorniji i grešniji od političara koji je sprovode, jer političari nemaju tu naučnu reputaciju koju ima naš Profesor Doktor, političari rade iz svoje pohlepe i prazne glave, služe onima koji ih plaćaju i koji traže da se sprovodi baš takva nakaradna ekonomska politika, kako bi se Srbija konačno kaznila i kako Srbija više ne bi bila remetilački faktor na Balkanu, ali kada to radi jedan Profesor Doktor,koji se usavršavao na Kembridžu, Harvardu i Bristolu, onda je to izdaja struke, nauke i profesorske katedre, onda je to intelektualno nemoralno i nepošteno, pokvareno, nedostojno jednog profesora Univerziteta u Beogradu, onda je to moralno bolesno i perverzno, nazadno, sramno i meni nije ostalo ništa drugo nego da prema tim kreatorima naše nesreće pokažem svoj prezir i gađenje.

bogatas-600x337

Kako se odvijala ta Profesora Doktora aktivnost?

Šta je bilo sa našim spoljnim dugom?

O tome sam pisao tada, kada su pred kamerama i novinarima sečene pariske torte na aerodromu u Beogradu i kada su Labus, Đelić i Pitić slavili našu finansijsku kapitulaciju, jer su potpisali štetan ugovor za državu, prihvatili su da nam obračunaju na glavnicu kamatu, koju nismo mogli da plaćamo u vreme sankcija, i zateznu kamatu, što je čist idiotizam i bezobrazluk, prihvatili su da se naš dug prvo uveća sa svim tim kamatama, da se napumpa, pa tek onda da se otpiše u procentu koji je dogovoren , mada sam ja godinu dana ranije , pre rušenja Despota, preko svojih finansijskih veza imao sastanke sa ljudima koji odlučuju o našem dugu i zastupao sam tezu da naš dug u celosti treba otpisati, da kamatu ne treba obračunavati i da taj dug mora da se u celosti kompenzira sa štetom od zlikovačkog NATO bombardovanja, koja se popela na 110 milijardi dolara, pa sam prostom računicom, bez velikih profesorskih i doktorskih teorija, izračunao da NATO zemlje nama treba da uplate neto 102 milijarde dolara, naravno u dogovorenim ratama, i da stvore finansijske preduslove novoj vlasti za brzi preporod uništene srpske privrede.

To je bila moja lična priča, jer nisam pretstavljao nikoga, osim samoga sebe, svoju kompaniju i svoje profesionalne reference, želeo sam da pomognem Srbiji, ponosan sam što sam Srbin, smatrao sam da je divljačko NATO bombardovanje, u kome sam učestvovao kao vojnik, bilo necivilizacijski postupak Zapada, da je to bila jedna velika sramota i zato sam mojim bankarskim i finansisjskim partnerima tražio da me povežu sa onima koji odlučuju, odveli su me na te razgovore i video sam da su bili spremni da potpuno otpišu dugove, bili su spremni da izbrišu dugove i da se dogovore o naknadi štete, uz pregovore o visini cifre, bili su,dakle, voljni da se nagode.

I šta se posle dolaska na vlast reformatora dogodilo?

Tražio sam od Đinđića da ja odredim delegaciju koja će ići na razgovore sa našim poveriocima, ispričao sam mu šta se sve može da postigne, ali je on, nažalost, uprkos tome što je mene dugo znao, poverovao lažima Labusa i njegove ekipe, koju je sačinjavao i Profesor Doktor, što ja tada nisam znao, i prepustio je njima da sve upropaste i da izvuku lični korist samo za onu trojku koja je pregovarala i koja je na aerodromu dočekana u pobedničkoj atmosfeti sa tortom kao poslasticom za tu nacionalnu veleizdaju.

Tako nam je ostao jedan veliki teret koga smo mogli da se oslobodimo i da dobijemo početni novac za sprovođenje susštinskih reformi u našem društvu.

Šta je bilo sa spoljnotrgovinskom liberalizacijom koju je kreirao naš Profesor Doktor?

Katastrofa!

Šta je bilo sa privatizacijom koju je kreirao naš Profesor Doktor?

Katastrofa!

Da li treba danas nešto da pišem, posle svih objavljenih stručnih dokumenata, o banditskom i razbojničkom karakteru te nesrećne privatizacije?

Otpušteni radnici, prevareni akcionari, rasprodata preduzeća i uništena domaća proizvodnja, tranziciona bogatstva političara i tajkuna, sećate li se slogana „Početak za imetak“, kako to danas jadno zvuči, sve su to dokazi promašenog i pogrešnog modela privatizacije, koja je dovela do takvog raslojavanja u društvu da se danas nalazimo pred socijalnom revolucijom.

biznismen-bogatas

Zar se Profesor Doktor ne stidi svoje uloge u svim tim tranzicionim događajima?

Zar ga nije sramota što je učestvovao u tome?

Što je pravio takav gubitnički ekonomski koncept?

Što se pojavljivao u medijima i branio taj nakaradni ekonomski model?

Nije ga sramota!

Ne stidi se!

Kada bi imao stida više se ne bi pojavljivao u javnosti.

Ili, pojavio bi se da kaže – „Izvinite“!

Izvinite što sam bio u zabludi.

Izvinite što sam vas obmanjivao.

Izvinite što sam zatvarao oči pred pljačkom.

Izvinite što sam izdao svoju struku i pogazio intelektaulni moral.

Izvinite što sam obrukao Univerzitet.

Nema izvinjenja!

Nastavlja se ludilo!

Kao da se ništa nije dogodilo.

Kao da smo na početku velike tranzicione prevare i pljačke.

Isti vokabular.

Isti predlozi.

Kriza razara razvijene zemlje.

Očekuje se potpuni finansijski slom država.

Očekuje se potpuna propast evra i dolara.

Očekuje se krah berza i hartija bez vrednosti.

Srbija je bankrotirala, samo to, osim mene, niko ne sme otvoreno da kaže.

Srbija se nalazi pred potpunim gubitkom suvereniteta i pred socijalnom revolucijom sa nesagledivim posledicama.

I?

Ništa.

Profesor Doktor to ništa ne želi da vidi.

Njega to ne zanima. On gura svoj doktorski fazon.

Zatvara oči pred svim tim činjenicama i živi u svojim snovima.

Priča i piše o svetu koji više ne postoji.

Ne postoji!

Takve slobodne ekonomije više nema.

Profesor Doktor to ne zna.

On sluđuje studente svojim blesavim frazetinama o konkurenciji i slobodnom tržištu.

On o slobodnom tržištu i konkurenciji nema pojma.

Gde , Profesore Doktore, ima to slobodno trtžište?

Možete li da nam kažete gde se ono u praksi nalazi?

Osim u glavi nadobudnog Profesora Doktora, takvog tržišta danas nigde nema.

Primer?

Izađite sami na tržište i uverite se u delovanje slobodnog tržišta.

Napustite državni fakultet i svoje znanje pokušajte da prodate na slobodnom tržištu.

Pokažite nam svojim primerom kako funkcioniše to slobodno tržište.

Pokušajte, recimo, ako hočćete poslovima da se bavite, vino iz Srbije da izvezete u SAD.

Da li znate koliko izvozniku treba dozvola, sertifikata, saglasnosti, papira, izveštaja i molbi državnim organima SAD da napiše i pošalje?

Da li je to odbrana slobodnog tržišta i konkurencije pre svega?

Hoćete da hranu iz Srbije sa svim sertifikatima i standardima da izvezete u Švajcarsku. Imate i dobrog kupca – Migros, koji na vreme sve plaća.

Ali, ne možete da izvezete.

Zašto?

Ne dozvoljava država Švajcarska.

Švajcarci brane svoje proizvođače i svoje tržište.

Nema uvoza dok se prvo ne proda roba domaćih proizvođača.

Tek kada se proda domaća roba, onda može da se uvozi roba drugih proizvođača iz sveta.

Tako Švajcarska čuva svoje tržište.

Da li, Profesore Doktore, treba da napišem da švajcarski proizvođač ima podršku njegove banke sa kamatom od 0,25% godišnje i da ima sigurnog kupca u Švajcarskoj za svu robu koju proizvede?

Kolika je kamata za našeg proizvođača?

Ko može da proizvede po tim zelenaškim kamatama?

Koja proizvodnja može da nosi teret tih ogromnih kamata monopolskih banaka?

Kome proizvođač da proda robu? Kako da se naplati?

Kako da bude siguran da neće biti prevaren?

Bogate države ne dozvoljavaju konkurenciju.

Bogate države brane svoje tržište i ne dozvoljavaju da neko iz uvoza damping cenama ruši domaće tržište.

U Srbiji je sve dozvoljeno uvoznicima i stranim kompanijama.

Zato je Srbija siromašna i zato privreda propada.

Profesor Doktor navodi primere iz samoupravnog socijalizma, ali to je nesrećno izabran primer, jer sve što je stvoreno u tom samoupravnom socijalizmu, koga su izgradili samoupravljači o kojima on sve najgore misli, njegovi neoliberali su rasprodali i uzeli provizije od prodaje tolike imovine, ali, uprkos nemilosrdnoj rasprodaji nisu još uspeli sve da prodaju, pa je bolje da se mane tih primera, jer nema nikakve valjane argumentacije, pošto njegovi neoliberali ne stvaraju ništa, nego su usmereni samo na rasprodaju tuđeg rada, muke, štednje i tuđeg dela.

Šta su neoliberali i reformatori napravili u Srbiji za petnaest godina svoje vladavine?

Ništa.

Auto-puteve koje su napravili samoupravljači presvlače asfaltom, koji propada za dva meseca, jer ministri kraduckaju na sve strane.

O ostalim uspesima reformatora najbolje je da govore građani.

Privrednog rasta danas nema u Srbiji.

Niti će ga biti.

Štimovanje rasta na 0,75% je demagoška propaganda izdajničkog režima.

Neozbiljno je za svaku ozbiljnu analizu.

Nikakve nove empirisjke analize ne mogu da prikažu privredni rast.

Pacijent, koji je ustreljen od bandita, ne može da oživi, dok se u njega neprestalno puca.
Profesor Doktor je plaćen od poreskih obveznika da uči studente, plaćen je da širi znanje i da se bavi naukom.

Nažalost, njegova ideološka isključivost i zaslepljenost su pogubne za mlade ljude koji stiču pogrešnu predstavu o svetu u kome žive.

On to ne sme da radi na državnom fakultetu.

Predlažem mu da otvori svoj fakultet ili svoju poslovnu školu i da tamo predaje o slobodnom tržištu.

Tako će svima nama pokazati kako se posluje na tom slobodnom tržištu.

I kako da bude konkurentan pre svega.

(dragas.biz)

Share this post: