Rusi su pritegli omču oko Erdoganovog vrata, još samo da zaigra ruski rulet

erdogan turska

Štо snаgе lојаlnе Еrdоgаnu u Siriјi gubе svе višе tеritоriја, njеgоvа pоtrеbа zа kоckаnjеm rаstе, јеr је sаtеrаn u ćоšаk

Ono što je počelo kao „rat u Siriji“ i ostavljeno da se neometano razvija, pritom sponzorisano od 83 zemlje prevođene Turskom, Saudijskom Arabijom, Katarom, Izraelom, NATO i svim drugim pronatovskim državama, nesumnjivo se približava vrhuncu.

Ženeva-3 deluje beznadežno, ništa manje nego što su bile Ženeva-1 i Ženeva.2. Ovaj put, međutim, Sirija i saveznici imaju glavnu reč i odlučili su da se – zašto da ne – igraju mačke i miša. Na kraju krajeva, lopta je sada u njihovom posedu, a za to su do sada pale mnoge žrtve i proliveno je mnogo krvi.

Uzevši to u obzir, sa koje god strane da posmatrate (ono što ja nazivam „rat u Siriji“, a, ako neko veruje da se zaista radi o revoluciji, može da koristi naziv „sirijska revolucija“ ili bilo koji drugi) – nedavni događaji jasno ukazuju da se približavamo vrhuncu, na ovaj ili onaj način. Vreme pat-pozicije odavno je prošlo.

Ona je bila proizvod duge stagnacije na terenu, koja je onemogućavla bilo koju od strana da izađe kao pobednik, izuzev na određenim specifičnim teritorijama.

Ali, budući da pod ruskom vazdušnom zaštitom Sirijska armija sada osvaja ključne pobede na mnogim teritorijama i frontovima, više nema govora o pat-poziciji.

Sa koje god tačke gledišta da posmatrate tekući razvoj situacije u Siriji – sa zadovoljstvom, gnušavajući se ili bez ikakvih emocija – nemoguće je ne primetiti neke ozbiljne promene.

One će na kraju kulminirati i odvesti situaciju u ovom ili onom pravcu, a takav razvoj situacije znači da smo se približili samom kraju, tj. raspletu sirijske drame.

Neke od ključnih figura koje su bile uključene u prvobitnu orkestraciju „rata u Siriji“ već su se suočile sa negativnim posledicama.

Saudijski princ Bandar bin Sultan verovano je najmarkatniji primer „žrtve“. Malo zaverenika u istoriji je stradalo od sopstvenog mača na toliko ponižavajući način kao ovaj potencijalni princ i lažni kralj.

Erdoganovo uvlačenje NATO u rat

Dosadašnji ishod ruskih kombinovanih vazdušnih operacija i akcija sirijske vojske na kopnu pritegao je omču oko Erdoganovog vrata i ostavio ga sa nekoliko teških izbora.

Ni Saudijci nisu u mnogo boljoj poziciji, ali Saudijska Arabija se ne graniči sa Sirijom i nema Kurde na svojoj teritoriji. Sada, kada je Erdogan konačno pokazao svoje pravo lice u odnosu prema Kurdima, iskalivši svoj bes u Siriji, Iraku i unutar same Turske, više ne može da vrati vreme i diplomatske odnose koje je sa njima imao pre sirijskog konflikta.

Erdogan mora da promeša karte, razmotri različite opcije i dobro izvaga rizike. Bez postizanja nekog dogovora sa Rusijom, on ne može da spasi obraz.

Ali diplomatski prozor za pregovore sa Rusijom je zatvoren zato što Rusija posle naređenja da se sruši SU-24 (kada je ubijen i pilot koji se katapultirao) ne želi uopšte da sedne s njim za pregovarači sto.

Realno gledano, ne postoji način da Erdogan pobedi ako se ne odluči za neku vrstu vojne intervencije.

Ali, budući da je njegov vojni gambit u Siriji počinjao da se raspada i pre nego što je Rusija intervenisala, čemu može da se nada danas, kad su ruske vazdušne i kopnene trupe stacionirane u Siriji?

Međutim, ako bude sedeo i pustio Siriji da pobedi, on će se, pored ostalog, suočiti sa ozbiljnim posledicama na unutrašnjem planu. Te posledice su zapravo već počele da se osećaju, dovoljno je pogledati Dijabakir i sve će vam biti jasno.

Jedina opcija koja Erdoganu preostaje je vojni obračun sa Rusijom, ali, da bi to učinio, potrebna mu je pomoć spolja.

Saudijci su izrazili spremnost da u Siriju pošalju trupe koje bi se navodno borile zajedno sa SAD protiv Daeša. Svima nam je jasno šta to znači. To je njihov način da kažu da nameravaju da iskoriste Tursku da bi, zajedno s njom, napale Siriju.

Ironično je da Saudijska Arabija, koja ima vojni budžet veći od ruskog, još uvek nije uspela da pobedi ni u Jemenu, a verovatno neće ni uspeti. Nedavne izjave o slanju trupa u Siriju zvuče kao šala na tuđi račun. Zbog toga Erdoganu ne treba saudijska armija.

Turska armija sama je dovoljno snažna, ali ni blizu dovoljno da se nosi sa Rusijom, a saudijsko učešće će najverovatnije biti samo simbolično. Saudijci su možda voljni da napadnu Siriju, ali neće se usuditi da povedu rat protiv Rusije.

Turska nikada neće moći da vodi rat sa Rusijom bez pomoći sa strane, a sve indikacije ukazuju na to da će se sukobiti sa Velikim Medvedom u nadi da će NATO stati iza njih.

Saveznik na koga Erdogan računa je NATO, a ne Saudijska Arabija, što i nije neko veliko otkriće. Erdogan je igrao na kartu NATO i mnogo pre obaranja SU-24 prošlog novembra.

Rusija je jedini razlog što je Turska uopšte priključena u NATO. Animozitet između te dve nacije traje vekovima, a spor nije samo teritorijalni već ima i religiozni karakter.

Otomani su izvršili invaziju na ceo pravoslavni svet, desetkujući Vizantijsku imperiju, a samo je Rusija uspela da se spasi od njihove vladavine „čeličnom pesnicom“.

Ali usledio je sudbinski preokret i Otomansko carstvo je nestalo, a Rusija je postala supersila. Kasnije, kad je osnovan NATO 1949. godine, jedini razlog Turske za ulazak u tu organizaciju bio je strah od SSSR.

su 34 rusija avion bombarder

Već pet godina neprijatelji Sirije bezuspešno pokušavaju da SAD i NATO uvuku u direktan sukob sa sirijskom armijom.

Takozvani masakr hemijskim oružjem u Istočnoj Guti pripisan je sirijskoj vojsci u očajničkom pokušaju da se iznudi rezolucija Saveta bezbednosti UN slična onoj koja je usvojena protiv libijske vlade par godina ranije.

Ali ovaj put je Rusija stavila veto na tu odluku.

Međutim, Ergodan nije prestao da pokušava da uvuče Ujka Sema u konflikt. Kad je naredio da se obori SU-24, bilo je jasno da je to još jedan pokušaj da se NATO natera na intervenciju koja ne zahteva rezoluciju Saveta bezbednosti UN, ali njegov zahtev naišao je na zatvorena vrata.

Na vanrednom zasedanju NATO, koje je Erdogan automatski sazvao posle incidenta, jasno je rečeno da bi Turska i Rusija trebalo da rade zajedno na rešavanju problema. To je bila jasna poruka Turskoj da ostavi NATO van svojih kombinacija.

Ali Turska se ni tu nije zaustavila u pokušajima da izazove sukob sa Rusijom.

Pre par dana bombardovan je neokupirani sirijski grad u blizini turske granice, verovatno da bi se pružila podrška džihadistima koji su bili u povlačenju. Zapravo, Rusi su već izjavili da su svesni turskih planova o slanju trupa u Siriju.

Rusija, dakle, upozorava, a Erdogan očigledno nastavlja da diže uloge nesmanjenom žestinom.

Sa ili bez NATO podrške, moraš biti totalni ludak da bi pokušavao da izazoveš rat sa Rusijom, ali Erdogan se sada ponaša kao besni pas koji je sateran u ćošak.

Svi njegovi potezi od obaranja SU-24 ukazuju na spremnost da se vojno suprostavi Rusiji.

To je ono čemu on stremi.

Taj rat ima potencijal da se razvije u globalni, sa mnoštvom regionalnih ratova u koji neće biti umešane samo supersile već i regionalni igrači.

Milioni života bi mogli da budu izgubljeni, a nijedan čovek pri čistoj svesti i zdravoj pameti ne želi da se to dogodi. Ali kako uopšte obuzdati ludaka i zaustaviti ga u njegovoj nameri?

erdogan saudijska arabija turska

Ergodan se u ovoj situaciji kocka ogromnim ulogom i potencijalno veoma opasnim posledicama ne samo zbog toga što pokušava svesno da zarati sa supersilom već i što se nada da će NATO na kraju biti primoran da reaguje.

Ukoliko se između Turske i Rusije razvije neki ograničeni konflikt, NATO će verovatno priskočiti u pomoć Turskoj, ali pitanje je da li će, ukoliko izbije rat punih razmera, NATO potrčati da zaštiti Erdogana? Niko ne zna odgovor na to pitanje, ali na prvi pogled takva mogućnost ne deluje verovatno.

Ruski rulet

Cinici i kritičari će možda reći da NATO, a posebno SAD, nikad neće odustati od svojih regionalnih interesa u Turskoj. To je tačno, ali odbrana Erdogana i odbrana Turske dve su različite stvari.

Suočeni između izbora da puste Erdogana niz vodu i tako zapečate njegovu sudbinu i stupanja u totalni rat sa Rusijom, SAD i NATO mogu odabrati prvu opciju i žrtvovati Erdogana.

Ovo bi ustvari bio savršen scenario za „obojenu revolucije“, a Ameriku ništa ne sprečava da je organizuje i u Turskoj. Na kraju krajeva, oni imaju dosta iskustva u okretanju protiv svojih saveznika.

Pogled na mapu severne Sirije i skorašnji napredak sirijske armije jasno ukazuje da će zapadni region zemlje uskoro ponovo biti pod kontrolom Sirijske vojske, a to „uskoro“ može značiti i par nedelja.

Dakle, za par nedelja, ako ne i manje, Alepo će se vratiti pod upravu Sirijske Arapske Republike. To će biti ogroman udarac za Erdogana.

Uzevši u obzir da je tursko-sirijska granica u regionu Hataj presečena planinskim vencima i stoga dosta teška za vojnu penetraciju, jednom kada padne u sirijske ruke biće praktično nemoguće za Tursku da je povrati.

Sa druge strane, istočna strana granice prilično je ravna i trupe koje tuda budu napredovale predstavljaće savršene mete za vazdušne napade.

Drugi faktor rizika za Erdogana potiče iz činjenica da su male šanse da Amerika tokom izborne godine započne novi rat; bilo koji rat, a kamoli rat sa Rusijom.

Erdoganov pad će se sigurno dogoditi na ovaj ili onaj način, a ogromna popularnost koju je stekao nakon reformisanja ekonomije postepeno počinje da opada.

Uprkos tome što je pobedio na proteklim izborima, ukoliko Turska uđe u veliki rat, ne samo da će biti vraćena u ambis zbog zaustavljanja ekonomskih reformi već će to otvoriti vrata i nekim drugim razvojima događaja, sa ili bez „obojenih revolucija“.

Što vreme više odmiče, snage lojalne Erdoganu u Siriji gube sve više teritorija, a njegova potreba za kockanjem sve više raste, budući da je sateran u ćošak i primoran da igra rulet. Ruski rulet.

Hasan Kadi (The Saker)

Standard.rs

Share this post: