SAD I RUSIJA: RAZMIŠLJANJE USIJANIM NUKLEARNIM BOJEVIM GLAVAMA!

nuklearna bomba eksplozija grad vatra

Za razliku od SSSR-a koji je mogao da parira SAD, u vojnom, ideološkom, demografskom aspektu, i da održava ravnotežu straha, između današnje Rusije i SAD postoji takva asimetrija da je potencijalni nuklearni rat verovatniji nego što je to bio dok su se Džon F. Kenedi i Nikita Hruščov nadmudrivali oko raketa sa nuklearnim bojevim glavama na Kubi.

Amerikanci, ubeđeni u svoju nadmoć, i Rusi, sa oživljenim atavizmom ugroženosti, zapaljiv su spoj koji može da digne u vazduh čitavu planetu.

Na prvi pogled rat između SAD i Rusije nema ni smisla ni logičkog opravdanja. Amerika je neprikosnovena svetska sila na vojnom, ekonomskom, kulturnom, tehnološkom, energetskom planu.

Jaz koji postoji između SAD i Rusije toliko je veliki da Moskva nema nikakve šanse da izađe kao pobednik iz sukoba sa Vašingtonom.

To naravno ne znači da Rusi ne mogu da dobiju pokoju bitku. Međutim, u jednom segmentu, Amerikanci i Rusi su egal.

Reč je o nuklearnom potencijalu. Količina atomskog naoružanja daje Ruskoj Federaciji pravo da igra u mnogo jačoj kategoriji od one kojoj pripada.

Zvuči paradoksalno, ali tokom Hladnog rata, Vašington i Moskva su govorili istim jezikom. Šanse da se dogodi incident sa nesagledivim posledicama bile su zanemarljive.

Moskva je mogla da predvidi poteze i reakcije Vašingtona i obratno, zato je mogao da nikne Berlinski zid, baš kao što je i Kenedi mogao da bez problema izgovori na balkonu zgrade opštine ŠenebergIch bin ein Berliner„.

Danas se Moskva i Vašington ne razumeju, govore različitim jezicima i toj kakofoniji doprinose razne paralelne, podzemne diplomatije, interesne i lobi grupe, propagande. Zbog toga je sukob izvesniji nego ranije.

Sjedinjene Države ponašaju se superiorno prema Rusiji i zato ne prezaju da pređu, bez ikakvog ustezanja, „crvene linije“ Moskve.

S druge strane, gubitak Ukrajine uključio je alarm ugroženosti u Kremlju. Vladimir Putin je pretvorio taj poraz u svoju najveću grešku: zauzimanje Krima i građanski rat na istoku Ukrajine. Ugeopolitici, kao i u životu, greške su često mnogo pogubnije od poraza.

Putin je vratio Krim, ali je Rusija bespovratno izgubila ostatak Ukrajine i Ukrajince, čak i one koji govore ruski kao maternji. Uz malo strpljenja i lukavstva, kao i 2004. godine, mogla ih je vratiti nazad.

To više nije moguće. Kvalifikovatiuzimanje Krima kao krunski dokaz za probuđene carske ili sovjetske aspiracije Moskve je neozbiljno.

Istina, reč je o kršenju međunarodnog prava, ali i o aneksiji sa kojom je lokalno stanovništvo, u ogromnoj većini, bilo saglasno i koju su ruske trupe izvele veoma efikasno.

Međutim, scenario sa Krima nije moguće ponoviti u drugim regionima Ukrajine, o čemu svedoče Harkov, Odesa,Dnjepropetrovsk, a kamoli u pribaltičkim republikama ili Finskoj, uprkos prisustvu ruske nacionalne manjine.

Sjedinjene Države su ujedinile nepomirljive i istorijske rivale, poput Rusije i Turske ili Kine i Rusije, Rusije i Saudijske Arabije. Koliko postojanje zajedničkog neprijatelja može da poveže i nespojive pokazuje primer „ljubavi“ Hrvata i Albanaca sa Kosova, koje vezuje samo, eufemistički rečeno, antipatija prema Srbima

U nekadašnjem bipolarnom svetu, lokalni ratovi su bili ograničeni i lako kontrolisani od dve velike sile koje su ih često koristile kao poligon za novo oružje ili primene vojnih taktika.

Danas imamo jednu supersilu (SAD), ali nedovoljno jaku da komanduje svetom, zatim par regionalnih, veoma ambicioznih sila sa autokratskim liderima ili nedemokratskim režimima, nekoliko država u raspadu ili pred rasulom na neuralgičnimtačkama planete.

Uz sve to, kao preliv, dolazi islamski međunarodni terorizam. Još samo da krene trka unaoružavanju i imaćemo postavljen sto za neku novu planetarnu nesreću.

Tome doprinosi i propaganda širenja straha i na jednoj i na drugoj strani od moguće vojne agresije. Koliko god da je literatura bogata — i ona finansirana od Vašingtona i ona od Moskve, o strategijama kako bi Rusija mogla da napadnebaltičke republike, ili kako bi NATO mogao da iskoristi Ukrajinu da umaršira u Moskvu i rascepka Rusku Federaciju — nijedna strana ne daje odgovor zašto bi Rusija napalapribaltičke republike i Poljsku ili zašto bi Amerikanci i NATOizvršili invaziju na Rusiju.

Odgovor na ta pitanja nećete dobiti ni od američkih, ni od evropskih, ni od ruskih vojnih diplomata.

Objasniće vam do u tančine kako Rusija može za dva do tri dana da osvoji Estoniju i Letoniju i za najviše sedam dana da se pojavi na poljskoj granici, ne računajući naravno granicu ruske enklave uklještene između Litvanije i Poljske, objasniće vam detaljno da ko drži Ukrajinu drži pod šahom Rusiju, ali neće vam navesti nijedan suvisli razlog zašto bi Rusija zbogpribaltičkih republika započela nuklearni planetarni rat, ili zašto bi Amerikanci zbog Ukrajine ili „ponižavanja“ Rusije rizikovali da bude uništen svet u kojem već dominiraju.

Nije jasno ni zašto bi Putin napao pribaltičke republike ili Finsku, ako se EU raspada, kako pričaju isti oni koji šire strah od Rusije, ili ako su Putinovi prijatelji u najvažnijim članicama EU na putu da dođu na vlast (Pokret „Pet zvezdica“ u Italiji, Nacionalni front Marin Le Pen u Francuskoj, Alternativa za Nemačku Frauke Petri, Štraheovi slobodari u Austriji itd.), zašto bi on invazijom na članice EU ujedinio Evropu uantiruskom stavu koji bi najviše štete naneo upravo tim strankama?

Nema odgovora ni na pitanje šta će Rusiji Litvanija, Estonija i Letonija kad ima već Kalinjingrad?

Umesto odgovora insistira se na širenju teorije zavere da su tzv. doktrine odvraćanja Moskve i Vašingtona samo maske za pripremanje invazije, naravno one druge, zle, strane.

Istorija Starog kontinenta nas uči da nesposobnost da se posle velikog sukoba u novi poredak uključi i najveći gubitnik, neizbežno vodi ka novoj, često još opasnijoj i pogubnijoj krizi ili ratu.

Najbolji primer je Nemačka koja je nakon Prvog svetskog rata, delom i zbog revanšističkog ponašanja sila pobednica, posebno Francuske, postala lak plen Hitlerove nacističke horde, da bi posle Drugog svetskog rata, kada je primljena u porodicu demokratskih država i pored toga što je poražena i podeljena, postala stub liberalnog i razvijenog sveta.

Putin je vratio Krim, ali je Rusija bespovratno izgubila ostatak Ukrajine i Ukrajince, čak i one koji govore ruski kao maternji. Uz malo strpljenja i lukavstva, kao i 2004. godine, mogla ih je vratiti nazad. To više nije moguće

Nema sumnje da je Rusija bila veliki gubitnik u Hladnom ratu, baš kao što nema mnogo dvojbi da su Zapad i SAD u dobroj meri doprineli da Moskva bude ovakva kakva jeste i da su propustili možda jedinstvenu priliku da realizuju san Petra Velikog i definitivno usidre Rusiju na Starom kontinentu.

Lekcija naučena sa Nemačkom nije primenjena na Rusiju, i Moskva koja je mogla da bude saveznik Zapada i SAD, po mnogim pitanjima i u brojnim oblastima, postala je njegov neprijatelj, ili u najboljem slučaju rival.

Što bi rekao moj omiljeni pisac iz dečačkih dana Mark Tven, „istorija se ne ponavlja ali se često rimuje„.

Za samo 25 godina prešli smo put od Rusije u kojoj je 80 odsto ljudi imalo pozitivno mišljenje o SAD i sanjalo o Kaliforniji kao idealu, Kremlja koji je aminovao sve odluke Vašingtona, uključujući i one vezane za bivšu Jugoslaviju, sporazuma o smanjivanju nuklearnog arsenala, saradnje u borbi protiv međunarodnog terorizma, ruskog odobravanja ulaska bivših država Varšavskog pakta u EU — do Ruske Federacije u kojoj gotovo 90 odsto građana ima kritičan ili izrazito negativan stav prema SAD, potpuno oprečnih stavova u zavrzlamama na teritoriji pokojne Jugoslavije, korišćenja veta u Savetu bezbednosti kao u vreme Hladnog rata, prestanka komunikacije o Siriji gde se vodi najvažnija borba protiv terorista, trke u modernizaciji postojećeg nuklearnog arsenala, i Moskve koja je počela da podmeće klipove u točkove preostalim zemljama Starog kontinenta da uđu u EU.

Raketa

Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici nisu odoleli zovuda vrate na scenu „đavola kojeg poznaju“, samo što je „crvenogbauka“ zamenio „ruski bauk“.

Za Vašington je Rusija savršen neprijatelj jer je vekovima u kontrapoziciji sa Zapadom; kroz istoriju je pokazala da je sklona da se sukobi ali i da zatim vodi pregovore o rešavanju sporova poštujući utvrđena pravila;autarhična je, što će reći da je sposobna da kroz dugi period tumači ulogu neprijatelja; prepoznatljiva je kao neprijatelj poantonomaziji u javnom mnjenju SAD i država članica EU i podložna prišivanju brojnih predrasuda.

Britanski ambasador u Moskvi tokom poslednje decenije prethodnog veka Rodrik Brajtvajt govorio je da je novarusofobija na Zapadu proizvod mahinacija koje su nastale van institucija, hranjena od neodgovornih političara, raširenapublikacijama eksperata i analitičara, utvrđivana novinarskimsenzacionalističkim tekstovima i propagirana u filmsko-televizijskoj industriji.

Rusofobija je vraćena u modu uz pomoć onih koji su smatrali da je pravoslavnoj Rusiji mesto na marginama zapadnog društva“, tvrdio je Brajtvajt.

Kao negativan kvalitativni pomak u sve većem jazu između Vašingtona i Moskve navodi se ulazak nuklearnog aspekta u rivalstvo.

Dumino suspendovanje Sporazuma o uništavanjuplutonijuma, neophodnog za proizvodnju nuklearnog oružja, više je simbolična nego efektivna pretnja. Rusija ima dovoljno nuklearnih bojevih glava da uništi ne samo Evropu i SAD već i ceo svet, tako da joj nove nisu potrebne, ali je vrlo indikativno da je Duma vezala povlačenje te suspenzije za ukidanje svih sankcija koje su uvedene Rusiji posle početka građanskog rata u Ukrajini i povratka Krima u zagrljaj Rusije.

Od 15.500 nuklearnih bombi ili projektila, čak 14.400 je u posedu Rusije i SAD. Ali je od tog arsenala efektivno „u pogonu“ nešto više od 3.000 nuklearnih projektila.

U Federaciji je montirano 1.735 raketa sa nuklearnim tovarom dok Amerikanci drže u pripravnosti 1481. I jedni i drugi su koncentrisani mnogo više na usavršavanje postojećih sistema nego na proizvodnju novih nuklearnih bombi.

I u tom segmentu je očigledna američka superiornost budući da će Pentagon, samo za modernizaciju nuklearnog arsenala, do2024. godine, uložiti trista pedeset milijardi dolara, dok će ruska izdvajanja za kompletno naoružanje do 2024. godine iznositi manje-više isto toliko.

U odnosu na Hladni rat uloge su zamenjene. Posle Drugog svetskog rata su zapadni saveznici igrali na kartu pretnje upotrebom nuklearnog oružja, tzv. first use, budući da je na Starom kontinentu komunistička imperija bila vojno jača, dok je nuklearna doktrina SSSR-a bila defanzivna i vezana isključivo kao odgovor na atomski napad.

Po novoj vojnoj doktrini, koju je usvojila Moskva, predviđena je upotreba nuklearnog arsenala, ne samo u slučaju napada nuklearnim naoružanjem na Rusiju ili njene saveznike već i u slučaju upotrebe konvencionalnog oružja protiv Ruske Federacije ako bi bio ugrožen opstanak države.

Drugim rečima, ako bi se na horizontu pojavio neki novi Karl XII, Napoleon ili Hitler u pohodu na Moskvu i Sankt Peterburg, Kremlj ne bi sledioKutuzovljevu taktiku povlačenja, već bi upotrebio nuklearni potencijal.

U principu niko ne želi rat i svi se nadaju da će se uvek, na kraju, pojaviti neki Stanislav Petrov, da spase svet kao ruski potpukovnik koji je sačuvao planetu od njenog uništenja 1983. godine pošto je shvatio da je alarm o lansiranim nuklearnim raketama iz SAD na SSSR bio lažan. Džordž Fridman piše da je svet poslednji put bio u takvoj situaciji pred Drugi svetski rat.

Vrlo uticajni ruski klub Valdaj izradio je dokument u kojem se tvrdi da je mogućnost početka rata između velikih sila u stalnom porastu i da „posebno zabrinjava činjenica da bi mogao da izbije potpuno neočekivano“.

Drugim rečima, nije isključeno da se na planeti pojavi neki novi Gavrilo Princip.

nuklearna bomba krstareća raketa lanser

A novih Sarajeva ne nedostaje. Od Arktika, preko Baltika, Ukrajine, Balkana, Sirije, Kavkaza, Južnog kineskog mora.

Za samo 25 godina prešli smo put od Rusije u kojoj je 80 odsto ljudi imalo pozitivno mišljenje o SAD i sanjalo o Kaliforniji kao idealu, Kremlja koji je aminovao sve odluke Vašingtona, do Ruske Federacije u kojoj gotovo 90 odsto građana ima kritičan ili izrazito negativan stav prema SAD

Rusija i SAD već dve godine „posredno“ ratuju u Ukrajini i Siriji, sve više se „popreko“ gledaju na Arktiku, prilično pohlepni prema prirodnim bogatstvima koja se nalaze ispod Severnog pola, zveckaju oružjem na Baltiku i organizuju vojne manevre da druga strana vidi i čuje, vode propagandni rat na prostoru bivše Jugoslavije, u Moldaviji i na Kavkazu, nalaze se na suprotnim stranama i u sporu oko ostrva u Južnom kineskom moru, zaoštrava se i tzv. sajber rat sa propagandnimefektima, nije pošteđen ni sport, isključivanje ruskih sportista sa Olimpijskih igara ili objavljivanje liste dopingovanihameričkih sportista, dovođenje u pitanje održavanja fudbalskog Svetskog prvenstva u Rusiji.

U Moskvi su opsednuti idejom da SAD i NATO žele da im stave omču i da ih dave natenane. Ne veruju da bi u Ukrajini ili Gruziji, Jermeniji, Moldaviji, veliki broj ljudi rado video svoju zemlju u EU ili utemeljenu na evropskim vrednostima.

U Vašingtonu, s vremena na vreme, vrate se noćne more o savezu Kina–Rusija–Nemačka koji bi bio u stanju da dovede u pitanjehegemonističku ulogu SAD na planeti.

Ali to je moguće samo u teoriji, mada je svojim nepromišljenim potezima ipotcenjivanjem vezujuće snage postojanja zajedničkog neprijatelja, Stejt department uspeo da pretvori SAD u zajedničkog neprijatelja i ujedini nepomirljive i istorijske rivale, poput Rusije i Turske ili Kine i Rusije, Rusije i Saudijske Arabije.

Koliko postojanje zajedničkog neprijatelja može da poveže i nespojive pokazuje primer „ljubavi“ Hrvata i Albanaca sa Kosova, koje vezuje samo, eufemistički rečeno, antipatija prema Srbima.

Iz Vašingtona se vrlo rado šire priče o „moćnoj“ Rusiji koja radi na rušenju EU i razjedinjavanju NATO-a, kao da britanski glasači i najveći rusofobi zapadno od Visle, engleski torijevci, nisu zadali najteži udarac kredibilnosti EU glasajući za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU. U permanentnom sukobu Bele kuće i Kremlja, obe strane predstavljaju drugu kao agresivnu i u stalnoj ofanzivi.

Jedna od retkih pametnih stvari koje je Donald Tramp izrekao u svojoj kampanji, na drugomsučeljavanju sa Hilari Klinton, bila je opaska da su poslednje administracije u Vašingtonu doprinosile padu, istina, diktatora, ali su isto tako otvarale put za dolazak još gorih vladara ili sugurnule te nesrećne zemlje u totalni haos i bezvlašće.

Dvojica kineskih visokih oficira, general-major Ćao Ljeng i pukovnik Vang Sjangsui, danas profesor na Univerzitetu u Pekingu, u suton 20. veka predvideli su u svojoj knjiziNeograničeni rat novu vrstu „ratovanja“ čiji smo svedoci ovih godina između SAD i Rusije.

Dvojica oficira Kineske narodne armije najavila su odlazak u povest i na filmska platna klasičnihfrontalnih, simetričnih ratova i stupanje na istorijsku scenu sukoba na 360 stepeni, koji brišu granice između civilnog i vojnog aspekta ratova, upotrebe visokotehnološkihinstrumenata i klasičnog oružja, ratnog i mirnodopskog stanja.

Dve godine pre nego što će se dogoditi 11. septembar Sjangsui iLjeng su proučavajući islamski terorizam napisali proročkurečenicu: „Ljudi će se probuditi jednog lepog jutra i otkriti sa velikim iznenađenjem da neke fine i lepe stvari počinju da poprimaju neprijatne i ubilačke karakteristike.“

U nekoliko reči, dvojica kineskih oficira su postavili hipotezu da broj, veličinu i značaj bojišta, koja mogu da budunajrazličitija, biraju akteri, što objašnjava zašto ni posle 15 godina od objave rata američkog predsednika Džordža Buša mlađeg terorizmu sa islamskim pečatom, nismo ni blizu konačnog ishoda.

Nadmoćnost SAD i zapadnih saveznika u svim segmentima, od vojnih do tehnoloških, nije uspela da odnese prevagu i iskoreni islamski terorizam.

Zato se pojedine diplomate u zapadnim prestonicama s pravom pitaju koliko je problema i koliko dugo može da traje „rat bez granica“, koji neki nazivaju i hibridnim ratom, sa Rusijom, ako Al Kaida i razni njeni derivati preživljavaju već 15 godina.

U klasičnom ratu Rusija bi sigurno imala veliku prednost na kratak rok. Ali bi na duže staze prošla kao Nemačka u Drugom svetskom ratu

Dakle, u klasičnom ratu Rusija bi sigurno imala veliku prednost na kratak rok i verovatno bi se njena vojska pojavila na granicama Poljske i Rumunije posle par dana ili nedelja, ali bi se već posle nekoliko meseci slika potpuno promenila i Ruska Federacija bi rizikovala težak poraz koji bi vodio u raspad ili podelu države, ili čak nuklearni rat, u kojem bi Rusi platili najveću cenu.

Drugim rečima, Rusija bi prošla kao Nemačka u Drugom svetskom ratu.

Mnogo realniji scenario predviđa da Putin, uz „pomoć“ Vašingtona (lobisti američke vojne industrije na Kapitol Hilu bili bi vrlo zahvalni Putinu, kao i cela NATO struktura) izabere put latentnog sukoba sa SAD i NATO-om na prostoru čitaveEvroazije, gde god je to moguće, i na štetu trećih nesrećnih naroda, podeljenih na rusofile i amerikanofile ili čiji vladari ili opozicija ga pozovu u pomoć da im spase fotelju ili tron, odnosno otvori put ka vlasti.

To bi moglo da traje godinama, ako ne i decenijama. NATO bi imao svoj smisao da i dalje postoji, Putin bi nastavio da na patriotizmu drži vlast u Moskvi, a ruska i američka vojna industrija bi nastavile da budunajprofitabilnije privredne grane.

Izgleda kontradiktorno na prvu loptu, ali Rusija i SAD, a posebno EU, imaju mnogo više razloga da budu saveznici nego da se posmatraju popreko ili preko nišana.

Rusiji su potrebne evropska tehnologija i investicije kako bi mogla da se industrijski i tehnološki razvija, neophodno joj je i evropsko tržište za izvoz energenata.

Za evropsku privredu Rusija je veoma važan izvor primarnih materija, ne samo nafte i gasa, baš kao što joj je bitno i rusko tržište za plasiranje svojihvisokotehnoloških proizvoda.

Saradnja u borbi protiv islamskog terorizma je od obostrane koristi, kao i zajednički rad na rešavanju brojnih bilateralnih ili multilateralnihproblema na Evroazijskom kontinentu, poput Balkana, Irana ili Sirije.

Srednjoročno gledano, za SAD će Kina biti takmac za planetarnu hegemoniju, i Moskva bi mogla da bude glavni američki saveznik u „utakmici“ sa Kinom, ako se prethodno međusobno ne unište u nuklearnom ratu.

(Nedeljnik)

Share this post: