Skadarlijo, sviraj „Kolindu Marlen“!

miodrag-zarkovic

Piše: Miodrag Zarković

Neoliberalna ekonomija na srpski način: ako Hrvati upriliče kakav polu-umiveni ustaški pir na kojem svoju decu uče mržnji prema Srbima i Srbiji, nikako ne smeju da na takvom skupu diskriminišu srpske čokoladice.

Mogu da šire laži o Srbiji. Mogu da nalaze opravdanja za svoje zločine nad Srbima. Mogu Hrvati i da prizivaju nova stradanja srpskog naroda ukoliko im je baš stalo.

Samo ako u sklopu toga podele klincima i srpske slatkiše, sve je u redu – tako glasi jednoglasan zaključak srpskog društva, koje već nepunu sedmicu ne može da dođe k sebi od „uvrede“ što mu je nanela hrvatska predsednica.

Nikome u Srbiji izgleda ne smeta to što je Kolinda Grabar Kitarović deci delila srpske čokoladice na izrazito protivsrpskom događaju. Niti to što decu u Hrvatskoj od malih nogu uče da su im Srbi neprijatelji. Ne, srpske političare, javne ličnosti, kolumniste, novinare, komičare…

brine samo to što se gospa predsednica kasnije javno pokajala i saopštila da je „veoma razočarana“ i „neprijatno iznenađena“ zbog toga što su se slatkiši subotičkog „Pionira“ potkrali u poklonima koje je ona delila klincima šestog decembra ove godine, na nečemu što se tamo naziva Danom dubrovačkih veterana.

Može dakle i Jasenovac opet da proradi, ali samo pod uslovom da, pre nego dnevno sledovanje Srba pobacaju u jame, ustaše obavezno doručkuju neku od prehrambenih đakonija iz Srbije.

A ako  nove količine „srboseka“ naruče baš od neke srpske fabrike, još bolje, ima da skočimo na „duing listi“, da i ne govorimo o uticaju na BDP po glavi stanovnika: promet sve veći, a glava sve manje! Milina!

Ima li, zaista, na kugli zemaljskoj „liberalnijeg“ društva nego što je srpsko?

Ima li „liberalnije“ ulice nego što je Skadarlija, ulica koja je, primera radi, lane bila blokirana policijskim obezbeđenjem kada je u njoj izvoleo da obeduje dokazani srbomrzac Dino Merlin?

Isto prošle sedmice, upravo u Skadarliji dogodio se još jedan ispad koji govori o tragičnoj nezrelosti današnje Srbije. Reč je, dabome, o Marku Orelju, kuvaru koji je u kafani „Kapetan Koča putuje“ dobio otkaz jer se pobunio protiv nacističke pesme „Lili Marlen“.

Kad je čuo da muzičari sviraju dotičnu baladu nemačkim gostima, Orelj je snažno izrazio negodovanje, na šta mu je menadžer Dragan Nedeljković odgovorio da njegov, Oreljov, posao nije da uređuje muziku, i da može da ide kući ako mu smeta „Lili Marlen“.

Jadna je država u kojoj antifašizam postane posao, umesto moralne obaveze. Ali to ne bi vredelo objašnjavati Nedeljkoviću. Nema on razloga išta da shvata i saznaje, jer živimo u njegovoj državi, u njegovo vreme, po njegovim pravilima.

„Mušterija je uvek u pravu“, propovedaju nedeljkovići ovog sveta, uglas sa vučićima, tadićima, dačićima i sličnima. Može im se, zato što Vilijem Klinton nije 1992. pobedio na predsedničkim izborima samo u Americi, nego i u Srbiji.

I to, kao i maršal, doživotno.

Kada je obnarodovao onu svoju blesavu parolu „O ekonomiji je reč, glupane“ (It’s the economy, stupid), Klinton je crvenim liberalima u Srbiji došao kao sunce posle 12 godina duge kiše.

Još od 1980. i smrti omiljenog im ćopavca, srpski su liberali bili geopolitička siročad, sve dok baš Klinton nije pokušao da sahrani geopolitiku pomenutim sloganom, koji je nalagao da se u korenu svega redovno nalazi ekonomija, tj. novac.

Tačno u tome se ogleda značaj onog čuvenog odgovora Aleksandra Vučića, na pitanje zbog čega je u septembru išao da drži govor na skupu „Klinton fondacije“:

„Zato što sam pametan!“

Oguglala na Vučićeve bezobrazluke, srpska javnost nije se previše udubljivala u ovaj odgovor, ali on zapravo govori o premijerovom podsvesnom strahu od toga da ga klintonovska klika ne proglasi glupanom koji ne shvata da se sve vrti oko para. Sad kad se dokopao vlasti, sve će da uradi samo da ne ispadne „stupid“  u Klintonovoj jednačini.

U svetu u kojem jedino glupani ne uviđaju da je ekonomija suština svega, naravno da je mušterija uvek u pravu. Taj neoliberalni svet nigde nije pustio korenje kao u Srbiji, gde je naišao na tle koje je kumrovački diktator oplodio višedecenijskim satiranjem morala.

Sa nedavnim porazom supruge mu Hilari, Klintonova „mudrost“ počinje da gubi na značaju i u samoj postojbini, ali će se ovde držati „postojano kano klisurine“ sve dok je onih koji kao papagaji ponavljaju da se „emocije“ ne smeju mešati u politiku.

To im je treća zakonomernost. Najlažnija od svih, zato što smišljeno brka osećanja sa moralom.

Naravno da će svako, koga su Klintonovi bombardovali, osećati u najmanju ruku prezir prema njima, ili prema NATO-u. Naravno da svako, ko je iole svestan ustaških zločina nad Srbima u 20. veku, takođe može da oseća jedino gnušanje prema Danu dubrovačkih veterana i ostalim načinima na koje u Hrvatskoj skreću temu sa sopstvene krivice za izbijanje jugoslovenskog krvoprolića.

Jašta da svako ko je makar malo izučavao nacističku okupaciju Srbije, ne može da oseća išta osim gađenja prema nemačkim „turistima“ koji usred Beograda naručuju „Lili Marlen“. Samo bi nečovek poricao ta osećanja.

Ali, stvar je u tome da sva ta osećanja izviru iz moralnog doživljaja stvarnosti, u kojem pravda i nepravda ne samo da još postoje kao pojmovi, nego su po vrednosti daleko iznad one Klintonove „ekonomije, glupane“.

Kada iz politike tobože proteruju „emocije“, ovdašnji liberali u stvari pokušavaju da zatru svako i jedno osećanje morala.

Borba za povratak morala u srpsku politiku i, još važnije, u srpsku javnost, predstavlja najnasušniju nacionalnu potrebu današnjice. Srbija je, nažalost, zbilja jedinstveno društvo u tom pogledu, propalije čak i od naveliko trule Zapadne Evrope.

Samo u današnjoj Srbiji je moguće da zagovornici moralnih vrednosti bivaju ismevani, gurnuti u stranu, čak i kažnjavani: dnevni list „Glas javnosti“ je pre tačno deset godina sudski tužen, a kasnije i osuđen, zbog toga što je objavio oglas u kojem „Prognani Srbi“, kako su bili potpisani, pozivaju na bojkot trgovačkog lanca „Idea“ hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Todorićevom poslovanju u Srbiji, dabome, ništa nije falilo ni kada se ispred njegovih prodavnica u Hrvatskoj potpisivala peticije protiv ćirilice.

Bez morala, inače, ništa ne uspeva. Čak ni ta izvikana ekonomija. Marko Orelj je, naime, sa posla oteran samo tako što mu je menadžer restorana „Kapetan Koča putuje“ rekao da ide kući. To nesumnjivo govori da je Orelj radio na crno. U suprotnom, postupak njegovog otpuštanja bio bi znatno složeniji i dugotrajniji.

A ipak, ne čusmo da je, u ovih nekoliko dana koliko je prošlo od Oreljovog otpuštanja, to skadarlijsko ugostiteljsko zdanje posetila bilo kakva inspekcija koja bi istražila njihovo poslovanje.

It’s the corruption, stupid!

(Fond strateške kulture)

Share this post: