SRBI SU HEROJI A NE PLAĆENE UBICE: AUSTRIJSKI EKSPERT otkriva ISTINU o „Račku“ i bombardovanju Srbije!

aksh kosovo teroristi

Rat protiv Srbije cementirao je put za globalni intervencionizam NATO saveza, a međunarodna zajednica na Kosovu delovala je manje ili više, za interese najmoćnijih zapadnih sila poput SAD, Velike Britanije, Nemačke i Francuske.

Ovu tvrdnju, u razgovoru za „Novosti“, iznosi austrijski istoričar Kurt Grič, autor nedavno objavljene knjige „Rat za Kosovo“, u kojoj ukazuje da je napad najače vojne alijanse na tadašnju SRJ imao daleko širi značaj od, kako je napisao, lokalnog srpsko-albanskog sukoba.

Po njemu, reč je o „odlučujućem potezu koji je Amerika povukla ka stvaranju novog svetskog poretka“.

– Termin „novi svetski poredak“ se često koristi u teorijama zavere, ali istoričari ga ne upotrebljavaju na taj način. Novi svetski poredak znači uspostavljanje samo jedne supersile i koncepta unilateralizma posle završetka Hladnog rata.

Balans snaga koji je postojao tokom Hladnog rata promenio se u korist SAD, jedine preostale supersile i njenih saveznica u NATO.

Ali postojala je prepreka zaostala iz Hladnog rata – činjenica da je NATO izgrađen kao odbrambeni sistem.

Ali, bez jasne pretnje, bez značajnog neprijatelja, javnost je posle pada Varšavskog pakta počela da preispituje smisao postojanja NATO.

Alijansa je morala da bude transformisana da ne bi izgubila svrhu.

* Da li je Srbija mogla da izbegne taj rat?

– Teoretski, rat je mogao biti izbegnut uz aktivniju ulogu Srbije. Mesecima je Beograd samo reagovao, umesto da je predlagao suštinske kompromise.

Naravno, to bi značilo da se upravljanje Kosovom podeli sa Albancima, možda na način na koji su Lihtenštajn i Švajcarska u zajednici, a to bi tada bilo previše za Beograd.

S druge strane, ne bi bilo dovoljno za albanske ekstremiste oko OVK. Pored toga, moramo da uzmemo u obzir NATO – oni su želeli trupe na južnom Balkanu i bili su spremni da to učine po svaku cenu.

U RAČKU NIJE BILO MASAKRA

* DA li smatrate da je masakr u Račku insceniran kako bi poslužio kao izgovor za NATO intervenciju?

– Nemački član OEBS general Hajnc Lokaj daje mnogo dokaza da se tradicionalna interpretacija Račka kao masakra protiv nenaoružanih civila mora dovesti u sumnju.

Čak je OVK tvrdila da je izgubila sedam ili osam boraca u Račku, pa je moguće zamisliti da su i druge žrtve stradale u oružanom sukobu, a da nisu bile pogubljene.

* U kojoj meri je tadašnji predsednik Srbije Milošević uvučen u rat, a koliko je on bio posledica njegovih poteza?

– Način na koji su se srpske snage borile protiv OVK početkom 1998. probudio je slike na Zapadu iz prethodnih sukoba u bivšoj SFRJ. Svetska štampa je to lako interpretirala kao nastavak „kampanje etničkog čišćenja“ iz rata u Bosni.

Vojne pobede Srbije, često su se tako pretvarale u političke poraze.

S druge strane, akcije OVK su do određene granice uvukle Miloševića u rat. Ali to je i bio njihov cilj, jer su očekivali da će ih NATO na kraju podržati. I to se i dogodilo.

* Da li bi stvari bile drugačije da je Srbija prihvatila sporazum iz Rambujea?

– U tom slučaju bilo bi izbegnuto bombardovanje i razaranje Srbije. Ne bi bilo žrtava, ne bi bilo razaranja srpske ekonomije – setite se da je samo nekoliko dana pre bombardovanja, OEBS saopštio da je situacija na Kosovu stabilna. Naravno, OVK to nije želela.

Trebalo im je NATO bombardovanje da bi ostvarili svoj cilj – nezavisnost Kosova od Srbije i preuzimanje vlasti u pokrajini.

Zato su se predstavnici OVK kao deo albanske delegacije u Rambujeu suprotstavili kompromisu koji su diplomate razmatrale u februaru.

Sve albanske diplomate bile su za kompromis o suštinskoj autonomiji i referendum o nezavisnosti u roku od tri godine, samo su se Tači i OVK suprotstavili.

* Da li to znači da Srbija nije ni imala izbora?

– Srpska delegacija bila je pasivna i nije se stvarno trudila da ponudi diplomatsko rešenje koje bi zadovoljilo Albance, uzimajući u obzir srpske interese.

Kada je Aneks B stavljen pred Srbiju, bilo je kasno. Prema članu 8 aneksa B, NATO bi imao pravo da sprovodi manevre u celoj Jugoslaviji, ne samo na Kosovu, što praktično predstavlja okupaciju zemlje.

* Da li se plašite da će vaša knjiga biti protumačena kao apologija Miloševićeve vladavine?

– Svako ko pročita knjigu jasno će videti da to nije tako. Napisao sam o zločinima jugoslovenskih vlasti devedesetih godina i jasno rekao da su srpski političari počinili brojne greške prema Albancima i Kosovu.

Naravno, naglasio sam i destruktivnu ulogu OVK. Kao istoričar pokušavam da opišem prošlost što tačnije, što bliže realnosti.

I u tom opisu može se pronaći mnogo stvari kod Miloševića koje treba kritikovati, ali nema dokaza da ga možemo porediti sa Adolfom Hitlerom.

* Otud takva slika u zapadnoj javnosti?

– To je bila samo propagandistička konstrukcija NATO. Posebno su im u Nemačkoj bili potrebni najači mogući argumenti kako bi javnost podržala učešće Nemačke u ratu bez rezolucije SB UB.

* I danas izgleda kao da je javnost u SAD i Evropi jednodušno podržala NATO intervenciju.

– Većina intelektualaca je 1999. bila protiv NATO bombardovanja. Proučavao sam debatu u Nemačkoj, koja je trajala tokom rata u pet najznačajnijih listova.

Kada sam analizirao eseje i intervjue, skoro u svima većina intelektualaca bila je za „humanitarni rat“ i branila stanovište NATO, dok je samo jedna trećina bila kritički nastrojena.

Ali, u sledećem koraku uračunao sam sve intelektualce koji su pominjani u novinama i čije je stanovište iznošeno u svega dve ili tri rečenice.

Tako se ispostavilo da je oko 60 odsto njih bilo protiv NATO rata.

* Zašto je nezavisnost KiM i danas, reklo bi se, važan cilj za SAD i EU?

– Mislim da se želi napraviti presedan, slično kao što je to bio slučaj sa ratom bez dozvole SB UN.

Želeli su da pokažu da mogu to da učine. S druge strane, posle rata 1999. i dolaska na vlast OVK, proterivanja Srba i drugih manjina i stvaranja društva u kome je 90 odsto Albanaca, više nije bilo tako pogrešno govoriti o nezavisnosti Kosova.

Naravno, procesi poput ovog bi uvek morali da se sprovode u miru, a nikako kao posledica rata.

*Postoje tvrdnje i da su ekonomski interesi velikih sila doveli do sadašnjeg stanja?

– UN su odigrale ambivalentnu ulogu sprovodeći politiku privatizacije od strane MMF-a i Svetske banke.

UN su oduzele kompanije na Kosovu i prodale ih jeftino stranim investitorima čak i kada su njihovi vlasnici i upravljači bili isključivo Albanci i čak i kada su imali plan kako da nastave proizvodnju uz malu pozajmicu od MMF-a.

Zapad nije bilo briga za Srbiju, Srbe, pa čak ni za Albance, bez obzira na to što je opravdanje rata bilo „pomoć Albancima“.

NAMETANJE PRIVATIZACIJE

* NAVODITE da je jedan od ciljeva rata za Kosovo bilo i nametanje neoliberalnog koncepta?

– Mislim da je to bio jedan od sporednih efekata rata. Generalni cilj je bio transormacija NATO u intervencionistički savez. Ali intervenicija nije sama sebi cilj.

Njen cilj je sticanje pristupa resursima i tržištima širom sveta. Ne smemo da zaboravimo da, iako je Srbija već išla ka privatizaciji, za mnoge zapadne zemlje to nije bilo dovoljno brzo.

(Večernje novosti)

Share this post: