SUDNJI DAN ZA EVROPSKU UNIJU JE POČEO: Prihvatite izbeglice ili se suočite sa izumiranjem!

Ilustracija

foto: Beta/AP

Milijarder Džordž Soroš je upozorio da ukoliko Evropa ne nauči da prihtvati trenutnu poplavu izbeglica koje ulaze na kontinent, uskoro će se suočiti sa izumiranjem.

Kriza sa izbeglicama u Evropi je već počela da gura Evropsku uniju ka raspadu, kada je 23. juna to doprinelo da Britanci glasaju za Bregzit iz EU, piše “Project-syndicate.org”

Izbegličke krize i Bregzit nesreća koja se izrodila su ojačale ksenofoboju, nacionalističke pokrete koji će pokušati da pobede u nizu predstojećih glasanja – uključujući nacionalne izbore u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj 2017. godine, referendum u Mađarskoj o politici izbeglica u EU 2. oktobra, i reprizu austrijskih predsedničkih izbora istog dana.

Umesto da se ujedine i odupru ovoj pretnji, zemlje članice EU sve više ne žele da sarađuju međusobno.

One nastavljaju da služe samo sebi, sprovode politiku osiromašenja sopstvenih suseda – kao što je izgradnja graničnih ograda – da dodatno rasparčaju Uniju, ozbiljno oštete zemlje članice, i sruše globale standarde ljudskih prava.

Trenutni deo odgovora na izbegličke krize, koji je kulminirao dogovorom koji je postignut početkom ove godine između EU i Turske da zaustave dotok izbeglica sa istočnog Mediterana, ima četiri osnovne mane.

Prvo, to nije istinski evropski; sporazum sa Turskom je dogovaran i nametnut Evropi od strane nemačke kancelarke Angele Merkel.

Drugo, nedovoljno je finansiran.

Treće, on je transformisao Grčku u de fakto zatvor sa neadekvatnim postrojenjima.

Najvažnije, odgovor nije dobrovoljan. EU pokušava da nametne kvote kojima se mnoge zemlje članice oštro protive, forsirajući izbeglice da se nastane u zemljama u kojima nisu dobrodošli i u koje ne žele da idu, i da vrate u Tursku druge koji su došli u Evropu neregularnim putem.

Ovo je nesreća, jer EU ne može da opstane bez sveobuhvatnog azila i migracione politike. Trenutna kriza nije jednokratan događaj; ona predviđa period većih migracionih pritisaka u bliskoj budućnosti, usled različitih uzroka.

To uključuje demografske nedostatke u Evropi i eksploziju stanovništva u Africi; naizgled večni politički i vojni sukobi u graničnom regionu; i klimatske promene.

Sporazum sa Turskom je bio problematičan od samog početka. Sama premisa dogovora – da se azilanti po zakonu vrate u Tursku – suštinski je pogrešna. Turska nije “sigurna treća zemlja“ za većinu sirijskih azilanata, posebno nakon neuspelog puča u julu.

Kako bi sveobuhvatni pristup izgledao? Bez obzira na konačnu formu, biće izgrađen na sedam stubova.

Prvo, EU mora primiti značajan broj izbeglica direktno iz zemalja linije fronta na siguran i pravilan način. To bi bilo daleko prihvatljivije za javnost od trenutnog nereda.

Ako bi se EU obavezala da prihvati čak samo 300.000 izbeglica godišnje, većina pravih azilanata bi videla svoju šansu za dolazak do tog odredišta kao dovoljno dobar razlog da ih odvrati od pokušaja da dođu do Evrope ilegalno – trud koji bi ih diskvalifikovao iz legalnog prijema.

Drugo, EU mora da povrati kontrolu nad svojim granicama. Malo je toga što otuđuje i plaši javnost više od scene haosa.

Treće, EU treba da pronađe dovoljno sredstava za finansiranje celokupne migracione politike.

Procenjuje se da će najmanje 30 milijardi evra godišnje biti potrebno za dugi niz godina, a koristi od “velikog talasa finansiranja“ (trošenje velike količine novca unapred, umesto trošenja istog iznosa tokom nekoliko godina) su ogromne.

Četvrto, EU mora izgraditi zajedničke mehanizme za zaštitu granica, odrediti zahtave za azil, i premestiti izbeglice. Jedan proces evropskog azila bi uklonio podsticaje za kupovinu azila i obnovio poverenje među zemljama članicama.

Peto, potreban je dobrovoljan odgovarajući mehanizam za preseljenje izbeglica. EU ne može prisiliti države članice da prihvate izbeglice koje ne žele, ili izbeglice da idu tamo gde nisu poželjni.

Šema poput one koju koristi Kanada mogla bi da odgovara prioritetima i izbeglica i zemljama koje ih primaju.

Šesto, EU mora da ponudi mnogo veću podršku zemljama koje primaju izbeglice, i mora biti velikodušnija u svom pristupu Africi. Umesto korišćenja razvojnih fondova za svoje potrebe, EU treba da ponudi istinski veliku nagodbu fokusiranu na potrebe zemalja koje primaju izbeglice.

To znači otvaranje novih radnih mesta u matičnim zemljama izbeglica, što bi smanjilo pritisak za migriranjem u Evropu.

Krajnji stub je eventualno stvaranje prijateljskog okruženja za ekonomske migrante. S obrzirom na starenje stanovništva u Evropi, prednosti koje donosi migracija daleko nadmašuju troškove integracije migranata.

Svi dokazi idu u prilog zaključku da migranti mogu značajno doprineti inovacijama i razvoju ako im se pruži prilika za to.

Sprovođenje ovih sedam načela je od suštinskog značaja za umirenje javnih strahova, smanjenje haotičnih tokova azilanata, osiguranje da su pridošlice u potpunosti integrisane, uspostavljanje uzajamno korisnih odnosa sa zemljama na Bliskom istoku i u Africi, i upoznavanje evropskih međunarodnih humanitarnih obaveza.

Izbeglička kriza nije jedina kriza s kojom Evropa mora da se suoči, ali je najhitinija. I ako bi došlo do značajnijeg napretka po pitanju izbeglica, to bi učinilo da se drugim pitanjima – grčkom dužničkom krizom, Bregzitom i novim izazovom od strane Rusije – lakše pozabave.

Svi delovi moraju biti uklopljeni, a šanse za uspeh ostaju slabe. Ali dokle god postoji strategija koja bi mogla uspeti, svako ko želi da EU preživi treba da se ujedini iza nje.

(Webtribune.rs)

Share this post: