SVETSKI MEDIJI O OVOME ĆUTE – PUTIN IZGUBIO STRPLJENJE: „Dosta je bilo… Nema više dijaloga“

Ono što je Vladimir Putin rekao u Pekingu o Sjedinjenim Državama kardinalno menja spoljnopolitičku retoriku Rusije.

Čak ni u vreme Baraka Obame – a on je, setite se, imao i nameru da pokida u komade ekonomiju Rusije, a i verovao je da će mu to poći za rukom – Putin ni tada nije sebi dozvoljavao omalovažavajuće ocene o američkoj politici i političkoj kulturi.

A u Pekingu je 5. septembra – mada to još nisu svi shvatili – prodemonstrirao – principijelno novi pristup rusko-američkim odnosima, koji se u najkraćem može okarakterisati kao istupanje iz režima dijaloga. I prelazak na ulogu onoga koji kroz staklo posmatra šata se dešava neuračunljivim, uz povremeno prezrivo komentarisanje onoga što se događa.

Putin, je uvek demonstrirao krajnju korektnost, jedino što je sebi ponekad dozvoljavao laku ironiju povodom nekih demarša „naših partnera“, a u Pekingu je to poprimilo brutalnost koja može i da plaši.

Odbacio je pravila koja su godinama bila granica njegovih krajnje opreznih i izbalansiranih izjašnjavanja o temama o kojima je govorio. A u Pekingu kao da je, uzdahnuvši, ispod toga podvukao crtu, rekavši: „Dosta je bilo!“.

Spoljna politika Rusije je od tog momenta kardinalno izmenila svoje konture.

„Teško je voditi dijalog sa ljudima koji brkaju Austriju sa Australijom. Ali, šta da se radi. Takav je, izgleda, nivo političke kulture određenog dela američkog establišmenta“ – rekao je, ali se i to političaru broj jedan Rusije učinilo malo.

Obično, kada kritikuju političare i politiku, odmah usledi naklon prema njihovom narodu. U smislu: narod je mudar i dostojan svoje slave i ne snosi odgovornost za zlonamernosti onih koji njime vladaju.

Putin je (u Pekingu) primenio sasvim drugu shemu, sa ovakvim sarkazmom na račun svih Amerikanaca:

„Amerika je uistinu velika zemlja i veliki narod, ali podnose ovoliki broj ljudi sa ovako niskim nivoom kulture“.

Smisao ovoga je: svaki narod je dostojan onih koji njime vladaju.

Smatram da je Putinov nastup u Pekingu 5. septembra ravan po značaju njegovoj čuvenoj reči u Generalnoj skupštini UN 2016-te godine kada je rekao i ovo: „Da li bar sada shvatate šta ste natvorili?!“

Međutim, te njegove reči su izražavale poslednju očajničku nadu da je dijalog sa Amerikancima ipak moguć. Nadu da će svetski moćnici shvatiti kako stvari stoje i užasnuti se nad delom svojih ruku.

A sada se ispostavlja da se u Americi nema sa kime razgovarati, da su njeni političari daleki od svake kulture, pa i kulture političkog ponašanja, a da je narod toliko veliki d dozvoljava svojim pastirima da krše sve moralno-etničke, diplomatske i sve druge norme.

Putin je ukazao na dve varijante držanja (država). Prvi demonstrira Severna Koreja koja je rešila da se na svaki način domogne nuklearne batine, znajući kako se Amerikanci mešaju u stvari naroda i država, u svojoj neutoljivoj težnji da uspostave vlastiti poredak na celoj planeti.

Komentarišući mogućnost da Vašington isporuči Ukrajini odbrambeno smrtonosno naoružanje, predsednik Rusije je ukazao da rukovodstva Donjecke i Luganske Republike – da bi povratila paritet – mogu deo oružja kojim raspolažu predati nekim „snagama“ u drugim (za Ukrajinu) „osetljivim regionima“.

U suštini, to je bila krajnje oštra i za ranijeg Putina potpuno netipična pretnja: samo vi dajte to oružje, ali može planuti cela Ukrajina.

Nije to bilo upozoravanje da to može učiniti Rusija – koja za to nije ni mrvicu zainteresovana – već da vlasti dveju pomenutih republika mogu biti prisiljene da u prostor građanskog rata, koji je sada lokalizovan na Donbas, uključe nove teritorije i nove ljude. Naprosto zato da bi se odnos snaga ponovo izravnao.

Obe ove varijante nisu povezane sa pregovorima – ni prošlim, ni sadašnjim, ni budućim.

Putin se odlučio za elementarno pariranje sa komponentom sile jer je to, moguće je, jedini jezik koji su Sjedinjene Države u stanju da shvate…

Teško je reći hoće li Amerikanci shvatiti da u njima više ne vide stranu koja je sposobna da se dogovara. Ponajpre će biti da se oni – čak i ako primete nešto neobično – neće zbog toga zabrinuti.

Samo, očito je da ni Putinu više nije preterano interesantno da sazna kako su na njegove reči odreagovali u Vašingtonu…

(Andrej Babicki, Fakti)

Share this post: