Tramp još jednom, hladnim tušem, polio američki establišment i pokazao da je ozbiljan pregovarač za razliku od Obame: ASAD OSTAJE NA FUNKCIJI DO 2021.

Američka administracija na čelu sa Donaldom Trampom po mnogo čemu vodi potpuno drugačiju politiku od one kojom je rukovodio Barak Obama, a najbolji primer za to jeste Sirija.

Krvavi rat koji je buktao skoro sedam godina po svemu sudeći je priveden kraju, a glavna meta SAD, predsednik Sirije Bašar al-Asad, i dalje je na svojoj funkciji.

Ne samo to, već će po svoj prilici na njoj i ostati još najmanje četiri godine.

Američki magazin „Njujorker“ piše da se Donald Tramp složio da Asad ostane na vlasti do 2021. godine i održavanja novih predsedničkih izbora u Siriji, pozivajući se na izvore iz Bele kuće i EU.

Ova Trampova odluka u potpunosti prkosi doskorašnjoj politici Vašingtona, koja je bila isključiva po pitanju Asadovog svrgavanja sa vlasti.

To je, uostalom, bilo uočljivo i nakon posete američkog šefa diplomatije Reksa Tilersona zemljama Bliskog istoka u oktobru, kada je rekao da „SAD žele celu, ujedinjenu Siriju bez Bašara al-Asada u vlasti“.

Tilerson je novinarskim ekipama koje su ga pratile na tom putovanju rekao da se „vladavina dinastije Asad bliži kraju“.

– Jedino o čemu sada treba da razgovaramo jeste kako da to sprovedemo u delo – rekao je tada američki državni sekretar.

Međutim, tek dva meseca kasnije, potpuno druga poruka iz Bele kuće, ako je verovati izvorima „Njujorkera“, koji retko greši u ovakvim procenama.

Šta je dovelo do preokreta?

Američka odluka o Asadu oslikava limitirane opcije Trampove administracije, vojnu realnost na terenu, i za Amerikance veoma bolan, ali neupitan uspeh koji su po pitanju opstanka Asada na vlasti postigle ruske i iranske snage uz pomoć Hezbolaha.

U iznenađujućoj poseti Siriji u ponedeljak, ruski predsednik Vladimir Putin proglasio je veliku pobedu protiv Islamske države, ali i pobunjeničkih snaga koje su uz podršku SAD pokušavale da skinu Asada sa vlasti.

„Njujorker“ piše da je Putinova odluka da uđe u rat u Siriji, doneta u septembru 2015. godine, jedini razlog zbog kog je Bašar al-Asad i dalje ostao na vlasti.

Vašington je takođe intervenisao u Siriji, primarno u borbi protiv Islamske države, a sekundarno u borbi protiv Asada, ističe američki magazin.

Od 2014. godine SAD su potrošile više od 14 milijardi dolara (30 miliona dolara dnevno) na svoju kampanju iz vazduha u borbi protiv tzv. kalifata.

Pored toga, u Siriju je poslato 2.000 američkih vojnika i vojnog osoblja, koji su za zadatak imali da obučavaju Sirijske demokratske snage (SDF), pobunjenike koji su se podjednako borili protiv ID i Bašara al-Asada.

Pa ipak, uprkos svemu, administracija SAD je morala da se pomiri sa činjenicom da će čovek protiv kojeg su se toliko borile ipak ostati na vlasti bar još četiri godine, ističe „Njujorker“.

Asad, čija porodica skoro pola veka vodi Siriju, kontroliše najveći deo teritorije, uključujući i gradove Damask, Hamu, Homs, Latakiju i Alep, nekadašnji „dragulj opozicije“ (u smislu velikog uporišta antiasadovskih snaga i pristalica u tom drevnog gradu).

Od građanskog do međunarodnog rata i nazad

Od oktobra, kada je i došlo do evidentnog slom Islamske države, koja je donedavno kontrolisala trećinu Sirije, fokus sukoba je sa međunarodnog rata počeo da opada na građanski, onaj od koje je sve i počelo.

Putinova najava povlačenja vojske i američko dizanje ruku od rušenja Asada samo je to potvrdilo.

I u ovom segmentu Asad pobeđuje. Njegov savez sa Rusima, Iranom i Hezbolahom bio je homogen, za razliku od opozicije koju su finasirale SAD: Ona se raspala, podelila na frakcije, a neki su čak šurovali i sa ID.

U punih sedam godina, još od Arapskog proleća, iz redova opozicije nije isplivao nijedan efikasni lider koji bi bio prava alternativa Asadu.

Upravo zbog toga su zahtevi opozicije i pobunjenika za svrgavanjem Asada krajnje neozbiljni, jer ni sami ne znaju šta bi posle. Jedna Libija je dovoljna, a ni zapadne ni istočne sile ne bi dozvolile postgadafijevski scenario u Siriji.

Diplomatski gledano, Vašington je izgubio od moćnog, ali neočekivanog saveza Putin-Rohani-Erdogan, koji sada diktira tempo mirovnog procesa u Siriji, ističe američki magazin.

Napori Ujedinjenih nacija, ovekovečeni mirovnim pregovorima u Ženevi, za sada nisu dali preterano dobre rezultate. Jednostavno, istisnuti su iz igre, jer „trojka sa istoka“ na čelu sa Rusijom vodi paralelne mirovne pregovre u Astani.

Putin je, odmah nakon nenajavljene posete sirijskoj Latakiji, produžio do Ankare gde je sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom razgovarao o daljim planovima za Siriju.

Trampova strela ka Asadu

Po preuzimanju predsedničke dužnosti u januaru 2017, svi su mislili da će Donald Tramp, imajući u vidu njegove pozitivne signale ka Rusiji i Putinu, „pomilovati“ Asada. Međutim, svega tri meseca kasnije Tramp je naredio svoju prvu vojnu akciju, a meta je bila upravo Asadova Sirija.

Tramp je kao povod za raketiranje sirijske vazduhoplovne baze iz koje je navodno Asad naredio hemijski napad Kan Šejkun, grad pod kontrolom sirijskih pobunjenika.

– Koristeći smrtonosni nervni agens, Asad je ubio bespomoćne ljude, žene i decu. Bila je to bolna i brutalna smrt za mnoge. Stradale su čak i bebe. Nijedno Božije stvorenje ne zaslužuje takav kraj – rekao je tada Tramp.

Bio je to trenutak kada je Tramp napao Asada, i kada su svi na Zapadu očekivali konačni udarac Amerike na sirijskog predsednika. Međutim, vojni i politički razlozi prevagnuli su tas na drugu stranu, i Tramp je procenio da je bolje ne otvarati nove frontove sa Iranom i Rusijom.

Zato je njegova administracija odlučila da promeni taktiku, i Asada sa vlasti isprati demokratski, na izborima 2021. godine.

Tramp bi, doduše, mogao da ta dešavanja posmatra iz fotelje običnog građanina, s obzirom da se 2020. održavaju američki izbori za predsednika. A šanse da će Asad politički nadživeti Trampa su sve samo ne nemoguće, imajući u vidu ovakvu postavku stvari.

(Blic)

Share this post: