Treći svetski rat vodiće legitimne svetske armije protiv kriminalizovanih militanata

su 47 avion rusija bombardovanje borba

Predstavljamo ključne faktore koji bi mogli da predodrede pobedu Rusije u eventualnom svetskom ratu.

U junu 2014. godine Pentagon je izveo simulaciju čiji je cilj bio da predvidi ishod bitke između Rusije i NATO-a. Scenario vežbe podrazumevao je da Rusija uđe u sukob sa članicama NATO-a Estonijom i Letonijom. Da li bi Severnoatlanski vojni savez bio sposoban da odbrani ove države?

„Rezultati su bili obeshrabrujući“, napisala je Julija Jofe za časopis Foreign Policy. Čak i kada bi sve trupe SAD i NATO-a stacionirane u Evropi bile poslate na Baltik, uključujući i 82. padobransku diviziju, osposobljenu za brzo delovanje, SAD bi izgubile bitku.

„Mi jednostavno nemamo te snage u Evropi“, objašnjava jedan viši američki general. „Pored toga, činjenica je da Rusi imaju najbolje rakete zemlja-vazduh na svetu, a ne ustručavaju se ni da upotrebe tešku artiljeriju“.

Pobeda Rusije u ovom virtuelnom sukobu nije bila jednokratna. Amerikanci su pomenutu vežbu izveli čak 16 puta, sa različitim scenarijima koji su svi bili u korist NATO-a, ali je zaključak uvek bio isti – Rusi su jednostavno nepobedivi.

U ovom kontekstu nepromišljen turski potez obaranja ruskog borbenog aviona je loša vest za NATO.

Budući da je Turska članica ovog vojnog saveza, rusko ratno vazduhoplovstvo od sada pomno prati i delovanje ostalih zemalja alijanse predvođene Amerikom, jer one mogu doneti odluku o pružanje vojne pomoći turskom savezniku.

Šanse da SAD izlože Njujork mogućem udaru zarad odbrane Istanbula zanemarljivo su male, što Tursku dovodi u poziciju da sama brine svoje brige i čini je veoma nervoznom. Pa ipak, nikada se ne sme u potpunosti isključiti verovatnoća da NATO napadne Rusiju nuklearnim oružjem.

Upotreba nuklearnog naoružanja nesumnjivo bi imala strahovite posledice po obe strane, kao i po celu planetu, ali, ako do nje dođe, postoje neki važni faktori koji pretežu na rusku stranu.

Kapacitet u megatonama

Prema podacima koje su 1. oktobra 2014. godine međusobno razmenili Moskva i Vašington, Rusija raspolaže sa 1.643, a Amerika sa 1.642 strateške rakete opremljene nuklearnim bojevim glavama.

Razlika u broju jeste zanemarljiva, ali u snazi je veoma upadljiva. Naime, ruske Raketne trupe strateške namene (RVSN) u svojim silosima imaju uskladišteno naoružanje koje po razornoj moći prevazilazi sve čime SAD raspolažu.

Za odvraćanje od protivničkog nuklearnog napada Moskva se najviše oslanja na rakete „Vojvoda“ (NATO ih označava kao SS-18 „Satana“), od kojih samo jedna može da uništi područje površine američke savezne države Njujork.

Da bi se shvatilo kolika je moć ovog oružja, najbolje je uporediti je sa snagom bombi kojima su SAD 1945. godine razorile japanske gradove Hirošimu i Nagasaki.

Bomba bačena na Hirošimu predstavljala je primitivnu bojevu nuklearnu glavu snage 15 kilotona, ali je to bilo dovoljno da se za svega nekoliko sekundi sravni sa zemljom grad od 70.000 stanovnika.

Raketa „Vojvoda“ nosi 10 nuklearnih bojevih glava snage od 750 do 1.000 kilotona. Postoje i rakete ove klase koje nose samo jednu bojevu glavu snage 20.000 kilotona, što je 1.333 puta više od bombe upotrebljene u Hirošimi.

Treba imati u vidu da 80% američkog stanovništva živi u istočnom i zapadnom priobalnom pojasu, tako da samo nekoliko precizno usmerenih nuklearnih raketa može da zatre svaki trag ljudskog postojanja u tim gusto naseljenim uzanim pojasevima.

Nasuprot tome, Rusija ima dvostruko manje stanovnika od SAD, ali je ono raspoređeno po celoj teritoriji najveće zemlje na svetu, tako da bi brojne ljudske zajednice preživele ne samo prvi, već verovatno i drugi talas bombi.

Ilustracija

Rusija ima još jedan adut, a to su nadzvučni bombarderi Tu-160 koji dostižu brzinu veću od 2 maha. Stacionirani su na utvrđenim aerodromima smeštenim duboko u srcu Rusije, odakle mogu preko Severnog pola da dođu do bezbedne pozicije iznad Atlantika i ispale krstareće rakete opremljene nuklearnim bojevim glavama, a zatim da se vrate u bazu i posmatraju rezultate svog dejstva na TV kanalu Si-En-En.

Prethodna rečenica podrazumeva da će Si-En-En preživeti nuklearni napad. Ipak, to uopšte nije izvesno, jer flota ruskih strateških bombardera može bez većih poteškoća da uništi svaki veći američki grad.

Pošto im je moć ruskog naoružanja dobro poznata, Amerikanci su se svojski trudili da tokom pregovora o ograničavanju nuklearnog arsenala eliminišu postojanje takozvanog „oružja sudnjeg dana“, kao što su rakete „Vojvoda“.

Taktičke bojeve glave

Pre upotrebe strateškog naoružanja Rusija može da onesposobi isturene jedinice i baze NATO-a taktičkim nuklearnim bombama.

Ruska vojna doktrina smatra da u početnoj fazi sukoba sa zemljama NATO-a upotreba nuklearnog oružja male snage može da bude korisna, jer neprijatelja dovodi u stanje šoka i konfuzije, čime se ozbiljno narušava sposobnost njegovih jedinica da deluju kao koherentna sila.

Pošto artiljerija nuklearnim projektilima desetkuje isturene jedinice NATO-a, Rusija može da lansira rakete srednjeg dometa manje snage na sledeću liniju njihovih položaja, čime bi se umanjile civilne žrtve.

U tom trenutku Amerika bi morala da odluči šta će biti njen sledeći korak – da li će posegnuti za strateškim raketama kako bi uzvratila, što će onda izazvati sličan odgovor Moskve. Možemo slobodno pretpostaviti da takva opcija ipak neće biti izabrana.

Naime, nijedan predsednik SAD neće rizikovati gubitak makar jednog američkog grada, čak i zbog odbrane desetine evropskih. Iz tog razloga je i DŽon F. Kenedi ustuknuo 1962. godine, jer se takav gubitak i u ono vreme tretirao kao nedopustiv.

U kakvom je stanju Strateška komanda vojske SAD?

Koliko je uopšte pouzdana Strateška komanda SAD? Da ste kojim slučajem Amerikanac, ne biste bili mnogo uvereni u to posle objava da su predsednici DŽimi Karter i Bil Klinton „izgubili kartice sa kodovima za lansiranje, koje bi trebalo da budu uvek uz predsednika.

Klinton mesecima nije znao gde mu se nalazi kartica, sudeći po izjavi nekadašnjeg načelnika Združenog generalštaba vojske SAD, dok je Karter navodno svoju jednom poslao zajedno sa odelom na čišćenje“.

Moral, obuka i disciplina su ključni faktori pobede u svakom sukobu, posebno u onom gde se mnogo toga stavlja na kocku zbog moguće upotrebe nuklearnog oružja.

Među ruskim oficirima u čijoj nadležnosti je donošenje odluka o tome kada i gde će se upotrebiti nuklearne rakete ima i doktora nauka, jer se očekuje da će odluke morati da se donose vrlo brzo.

Sa druge strane, kadrovi američke vojske na sličnim pozicijama imaju problema sa alkoholizmom, depresijom i umešanošću u mahinacije.

Teško je sakriti činjenice o krizi koja vlada u strateškim nuklearnim snagama SAD. General-major Majkl Keri, pod čijom komandom je bilo 450 nuklearnih raketa, otpušten je iz službe u oktobru 2013. godine posle skandaloznog ponašanja u pijanom stanju tokom posete Rusiji.

Samo nekoliko dana ranije, sa odgovorne dužnosti u Strateškoj komandi vojske SAD smenjen je i viceadmiral Tim Giardina pošto je otkriveno da se kocka lažnim žetonima u kazinu u Ajovi.

Ako mislite da je sve to sasvim dovoljno da se čovek uplaši, imajte u vidu da to još nije sve. General ratnog vazduhoplovstva SAD zadužen za podršku Strateškoj komandi vojske SAD u oblasti nuklearnog naoružanja bio je alkoholičar.

Brigadni general Dejvid Juhrič držao je flašu žestokog pića u radnom stolu i više puta je pio na dužnosti, i to toliko da je jedan njegov kolega rekao istražiteljima: „Ako ne popije svoju dozu alkohola ništa mu ne ide od ruke“.

raketa kalibar rusija interkontinentalni projektil podmornica

Među američkim oficirima koji komanduju nuklearnim raketama dosta su prisutni i drugi oblici neprimerenog ponašanja, na primer prevare na testovima osposobljenosti za upravljanje interkontinentalnim balističkim raketama.

U februaru 2014. godine američka ratna mornarica potvrdila je da se proveravaju informacije po kojima su neke pomorske starešine uhvaćene u pokušaju da lažiraju svoje rezultate na testovima poznavanja nuklearnih reaktora na podmornicama i nosačima aviona.

Pored svega toga, Strateška komanda vojske SAD ima probleme i sa lošim održavanjem infrastrukture, pošto je zabeleženo da u bazama za interkontinentalne balističke rakete u Severnoj Dakoti i Montani „prokišnjavaju krovovi“.

Osoblje koje radi u bunkerima otpornim na dejstvo eksplozije, na dubini od oko 20 metara ispod površine zemlje, prinuđeno je da nuždu vrši u kofama i teglama koje posle 24 sata iznosi napolje.

Postavlja se pitanje da li vojnici koji rade u takvim uslovima mogu dobro da reaguju u trenutku ruskog nuklearnog udara.

U ruskoj vojsci situacija je potpuno dugačija. Pripadnici Strateških nuklearnih snaga Ruske Federacije imaju elitni status.

Kakav je kvalitet ruskih oficira može da zaključi na osnovu reakcije potpukovnika Stanislava Petrova 26. septembra 1983. godine. Naime, sovjetski satelit namenjen ranom otkrivanju nuklearnog napada poslao je signal da je lansirano pet američkih raketa.

U tom trenutku su odnosi između SAD i SSSR bili veoma zategnuti zbog obaranja južnokorejskog aviona nekoliko nedelja ranije, a Petrov je imao samo nekoliko minuta da reaguje.

Analizirao je nastalu situaciju i zaključio da se radi o lažnoj uzbuni, jer „se rat ne započinje sa pet raketa“.

Ovo je izvanredan primer zašto je važno imati kvalifikovane kadrove. Kada ste svesni da ste stalno na nišanu neprijateljskih nuklearnih raketa, a nalazite se u bunkeru ukopanom 20 metara, onda postoji opasnost da vas obuzmu nervoza, nesanica i depresija.

Osoblje koje nije dobro pripremljeno za ovakve uslove lako postaje podložno upotrebi alkohola ili narkotika, pa čak počinje i da se bavi kriminalom. Sa druge strane, obučeni i motivisani oficiri će ostati pribrani i za vreme termonuklearne apokalipse.

To je naročito važno pošto nuklearni rat ne mora da se odvija samo u formi brze i intenzivne razmene balističkih raketa.

Sudeći po knjizi „Strah od rata: Rusija i Amerika na ivici nuklearnog rata“ autora Pitera Vinsenta Praja, direktora američkog Nuklearnog strateškog foruma, Strateške nuklearne snage RF su obučene da „izvrše preventivne, ali i uzvratne nuklearne udare, kao i da prežive u najrazornijem talasu totalnog nuklearnog napada i zatim izvrše nove udare i nadziru vojne operacije tokom produženog nuklearnog rata koji bi mogao trajati nedeljama ili mesecima“.

U slučaju da se obistini ovakav scenario, u kome se sve ne završava odmah, jasno je da ruski oficiri imaju prednost u odnosu na američke.

Refleksivna kontrola: najjače oružje

komandni centar rusija putin vojska

Dezinformacije, kamuflaža i snalažljivost su takođe oružja koja utiču na ishod rata. Ruski stručnjaci su ove drevne veštine podigli na visok nivo pomoću takozvane teorije refleksivne kontrole.

Refleksivnu kontrolu su razvili sovjetski vojni stratezi tokom šezdesetih godina prošlog veka sa ciljem da se protivniku prenese određena informacija, ali tako da on svojom voljom reaguje onako kako odgovara inicijatorima akcije.

Ovaj postupak može se koristiti i protiv ljudi, i protiv računarskih sistema koji automatski reaguju. Rusija ga primenjuje na taktičkom i strateškom nivou, tokom ratnih sukoba i u geopolitičkim potezima.

Sovjetski general-major M. D. Jonov još sedamdesetih godina je zagovarao upotrebu refleksivne kontrole.

U članku objavljenom 1995. godine on je objasnio cilj refleksivne kontrole: neprijatelja treba navesti da povuče poteze koji ga vode u poraz, a to se postiže uticanjem na proces donošenja njegovih odluka.

Jonov smatra da ovaj metod podrazumeva izuzetnu veštinu, a njegova primena je uslovljena vrlo dobrim poznavanjem načina na koji funkcioniše ljudsko razmišljanje, kao i dobrim poznavanjem psihologije, vojne istorije i suštine konkretnog sukoba.

Pored toga, mora se znati i koje su mogućnosti raspoloživih borbenih sredstava.

Timoti Tomas je u članku objavljenom u časopisu Journal of Slavic Studies napisao: „U ratu u kome se koristi refleksivna kontrola najverovatnije će pobediti strana koja je ovladala višim stepenom refleksije u odnosu na protivnika, odnosno ona strana koja može bolje da reflektuje razmišljanje ili predvidi ponašanje druge strane.

Stepen refleksije zavisi od brojnih faktora, a među njima su najvažniji sposobnost analitičkog razmišljanja, opšta erudicija i iskustvo, kao i poznavanje protivnika“.

Ako se dobro primeni, refleksivna kontrola može uticati da neprijatelj na određeni način sagledava situaciju i planira ratna dejstva i samim tim da preduzme konkretne vojne aktivnosti.

Postoji više metoda refleksivne kontrole i one uključuju kamuflažu (na svim nivoima), dezinformacije, širenje defetizma, ucene i kompromitovanje različitih zvaničnika ili oficira.

Robert Rasmusen iz američke organizacije Centar za međunarodnu pomorsku bezbednost je rekao: „Na delu je pravi primer primene refleksivne kontrole, što je Vladimir Putin mogao da nauči još u mladosti tokom obuke u 401. školi KGB-a, ali i kasnije, u svojoj karijeri oficira KGB-a i FSB-a“.

Pre nego što se ispali prvi metak svaka bitka se odigra u svesti protivnika. Iz tog razloga značajno iskustvo Rusije u primeni refleksivne kontrole može da bude još jedan važan faktor koji bi doprineo njenoj pobedi u eventualnom velikom sukobu sa SAD.

Rakeš Krišnan Simha je novinar i politički analitičar, gostujući autor Russia & India Report

(Rska reč)

Share this post: